Аутономашка „шарена лажа“

Пише Драгомир Анђелковић

Војвођански сепаратисти се неретко позивају на аустроугарско „европско“ наслеђе, које је по њима „објективан“ генератор аутономије наше северне покрајине. Да ли релевантно европско искуство то потврђује?

 

Убрзо пошто је Уставни суд донео одлуку о неуставности Закона о утврђивању надлежности АП Војводине, отпочела је хистерија сепаратистичких кругова у нашој северној покрајини, те њихових симпатизера из редова анти-Србије у остатку наше републике, као и србофоба из њеног окружења. Сви они понављају да су „нарушена“ „историјска права“ тзв. грађана Војводине, односно да њима на основу некаквих културних и других специфичности насталих услед вековног живота под жезлом европских Хабзбурга (док су Срби у остатку Србије били изложени „оријентализацији“) „припада“ аутономни статус унутар Србије, ако већ – што експлицитно углавном не кажу, иако је јасно да то мисле – не могу да имају пуну државност ван ње.

[restrictedarea]

СЛУЧАЈ ТРАНСИЛВАНИЈЕ
Ако посматрамо данашње европске државе, у саставу Хабзбуршке монархије у целини су се налазиле: Чешка, Словачка, Хрватска, Словенија, БиХ, Аустрија и Мађарска. Опет, некадашње области Аустро-Угарске – Срем, Бачка, Банат, Трансилванија (Ердељ), Јужни Тирол, Буковина, Галиција – сада су делови држава које већим делом нису биле под жезлом Хабзбурга. Ради се о Италији, Србији, Румунији, Пољској и Украјини. У оквиру њих, само некадашњи поседи Хабзбурга који су у саставу Србије, као и сада  италијански Ј. Тирол, уживају аутономију. Много веће специфичности, као и историјски елементи државности који у неким другим случајевима постоје (док у Војводини њих нема), нису представљали разлоге за додељивање аутономног статуса.
Трансилванија је била кнежевина и пре него што је потпала под власт Мађарске почетком 11. века, а и после тога је задржала аутономију. Пошто су Мађари страховито поражени у Мохачкој бици 1526. године, велики део њихове краљевине доспео је под турску власт. Међутим, за разлику од других освојених земаља, Трансилванија је успела да сачува самоуправу. Штавише, она је постала много шира него раније, тако да може да се говори о полунезависној кнежевини, тек вазалним спонама повезаном са Цариградом. На згодном положају за трговину, она је брзо економски напредовала и у много чему ушла међу најнапредније земље тадашње Европе. Примера ради, међу првима је усвојила принцип верске толеранције 1568. године.
Када је Турска поражена у Великом бечком рату (1683-1699), Карловачким миром, Трансилванија је доспела под власт Хабзбурга. Но, поново је задржала аутономију. Такав статус имала је све до нагодбе између Беча и мађарске елите, којом је 1867. године држава преуређена у двојну монархију. Тада је Ердељ постао интегрални део Угарске, нашта су утицале и промене у погледу националног састава становништва. У Трансилванији су традиционално живели, дуго најбројнији, Секељи (угрофински народ близак Мађарима, који су они временом асимилирали), Мађари, Румуни, Немци. Мађари (са Секељима) су до средине 19. века чинили већину, али тада, на основу већег наталитета и досељавања, њу стичу Румуни. То је утицало на Секеље, који су раније били привржени аутономији Трансилваније, да се осете угроженим и окрену политици „мађарских интеграција“.
Кад је после Првог светског рата Трансилванија припала Румунији, односно пошто је та суседна земља добила социјалистички вид по окончању Другог светског рата, није се ништа променило у погледу аутономије Трансилваније. Само што она више није била уткана у државно ткиво Мађарске већ Румуније. Све замисливе њене специфичности – укључујући и то да је немали део тамошњих Румуна религијски особен у односу на своје сународнике у Влашкој и Молдавији, тј. исповеда грко-католичку (унијатску) веру (за разлику од Срба у Војводини који су, уз минорну протестантску мањину, православци, као и сународници јужно од Саве и Дунава) – није представљало довољан разлог да Ердељ добије аутономију (њу је до 1968. године имао само један његов део, где Мађари представљају већинско становништво).

ОД ГАЛИЦИЈЕ ДО ЈУЖНОГ ТИРОЛА
До распада Хабзбуршке државе Галиција је била покрајина, и то са немалом аутономијом, аустријског дела двојне монархије. Она је некада била део јединствене Кијевске Русије, да би касније постала једна од руских феудалних кнежевина (Галич). До 14. века успевала је да одоли освајачким насртајима Пољске, Литваније и Угарске, а уз то је водила и ратове са другим руским земљама. Ослабљена кнежевина услед сталних сукоба, током 13. века претрпела је серију разорних монголских похода. Тако је постала лак плен за Пољаке, да би после три њене поделе током друге половине 18. века, доспела под власт Беча. После Првог светског рата и Пољско-совјетског рата који је уследио, Галиција се у целини нашла у саставу Пољске, али је 1939. године СССР анектирао области са украјинском (малоруском) већином и оне су припојене матичној републици  тог источнословенског народа (једног од три руска огранка). Но, без обзира на историјски утемељену аутономију, правно-административну специфичност, и, коначно, чињеницу да је њено становништво готово без изузетка грко-католичко (унијатско) – за разлику од осталих Украјинаца који су, по правилу, православне вере – Галиција није добила аутономни статус у саставу Украјине.
Уз Трансилванију и Галицију, па и Закарпатску Украјину (где живе Русини, етничка група Украјинаца или, по другим мишљењима, посебан народ, а у оба случаја са неспорним верским специфичностима, истоветним онима које постоје у Галицији) – где би у прилог аутономије могло да се нађе највише разлога – она, тим пре, не постоји ни када се ради о некадашњим хабзбуршким поседима Буковини, Источном Банату, Трсту, који сада припадају Румунији, односно Италији. Једино, као што је речено, аутономни статус има Јужни Тирол, који се налази у саставу Италије.
Јужни Тирол, као део покрајине Тирол, био је један од старијих поседа куће Хабзбурга. Дошао је под њихову власт још 1363. године, и под њом је остао до краја 1918, када су га запоселе италијанске трупе. Између два светска рата Јужни Тирол није уживао аутономију, а њу је добио 1947. године, на основу договора између Италије и Аустрије. Но, тамошња немачка мањина није била задовољна њеним опсегом. Уследиле су бурне године политичких натезања, а шездесетих година дошло је и до отворених сукоба. Екстремна фракција немачког сепаратистичког покрета започела је са терористичким акцијама. Сукоб је, уз посредовање ОУН и западних центара моћи заинтересованих за мир у зони своје превласти, разрешен тако што је почетком седамдесетих регија добила широку аутономију. Цена тога је била њена подела на две аутономне покрајине, које су фактички преузеле све ингеренције регије. Италијани, који су већина на југу, нису желели да прихвате превласт Немаца, па је тако „јединство“ Јужног Тирола сведено на пуку форму. То је била цена захтева за повећањем аутономије Немаца са његовог севера.

ТИТОИСТИЧКА АУТОНОМИЈА
Ни један једини педаљ некадашњих аустроугарских поседа  на којима већинско становништво представљају народи у чијим матичним државама се ти крајеви налазе (са изузетком дела Ј. Тирола, где је то изнуђено екстерним факторима) – ма колико они имали дубоке историјске корене аутономије (државности), а у појединим случајевима њихово становништво и изразите (пре свега верске) особености – нема аутономију. По „европским стандардима“ то се сматра непотребним. Другачије, нажалост, стоје ствари са српском Војводином, где за аутономију има понајмање разлога.
До средине 19. века Војводина, за разлику од свих области о којима смо говорили, није постојала ни као појам, нити су крајеви од којих се данас састоји чинили јединствену покрајину. Били су, већ у складу са тим унутар граница које државе су се налазили, у саставу различитих управних области независне Угарске, Турске, Хабзбуршког царства, како под цивилном, тако и војном управом. Додуше, краткотрајно је независна држава, и то српског карактера, на подручју данашње Војводине постојала током прве половине 16. века, када су тамошњи Срби искористили расуло Краљевине Угарско („царство“ Јована Ненада).
До другог свеобухватног државотворног покрета Срба северно од Саве и Дунава дошло је средином 19. века. У доба када су се либерално-националне револуције одвијале широм Европе, као противтежа мађарским унитаристичким тежњама, дошло је до масовног иступа Срба у Бачкој, Банату, Барањи и Срему. Њихов циљ је био да буде створена српска покрајина унутар Хабзбуршког царства (као фаза до уједињења са Кнежевином Србијом). Она је проглашена 1. маја 1848, а названа је Војводство Србија. Пошто је Мађарска револуција угушена, Беч је наизглед испунио српске захтеве. Међутим, они су умногоме обесмишљени тиме што званично успостављена покрајина – Војводство Србија и Темишварски Банат – није укључивала многе делове Северне Србије (Војводства Србије) који су остали у саставу Војне границе, а прикључен јој је Источни Банат, у којем су преовлађивали Румуни. Штавише, покрајином је директно управљао аустријски гувернер, да би она била укинута већ 1860. године.
Северна Србија, која је 1918. године уједињена са матицом, аутономију поново добија пошто су југословенски комунисти преузели власт крајем Другог светског рата. Ту се радило о реализацији титоистичке политике слабљења и распарчавања Српства, која је кулминирала фактичким (иако не и формалним) издвајањем чак и Војводине – у којој су Срби чинили већинско становништво – из састава Србије током прве половине седамдесетих година. Већина војвођанских Срба таквим стањем несумњиво није била задовољна, што је резултирало, чим су се за то стекли погодни услови, масовним народним покретом у прилог јединства Србије. Да није било тако, Београд не би тако лако успео да функционално реинтегрише Северну Србију. За придобијање већине становника Војводине у прилог тога било је потребно много мање напора и средстава него за њихову манипулативну обраду да им је потребна „широка аутономија“, чему су већ двадесет година изложени од стране овдашњих и спољашњих анти-Срба, српског и инородног порекла, а што је – због прекомерне попустљивости Београда после 2000. године, те идеолошко-опортунистичке блискости дела наших властодржаца са српским непријатељима – резултирало вишекратним, прекомерним повећањем аутономије Војводине.

ВРЕМЕ ЗА ОТРЕЖЊЕЊЕ
Сада када је Уставни суд, после несхватљивог одлагања, и то у врло ублаженом виду, донео поменуту одлуку, потребно је да се осврнемо на суштину актуелне аутономије Војводине, на бесмисленост прича о њеној историјско-цивилизацијској утемељености. Војводина може да ужива извесну аутономију само зато што Република Србија процењује да из неког разлога има смисла да јој је да. Ту се не ради ни о каквом историјском или било каквом другом праву, већ о нечему што данас може, а сутра не мора да постоји, полазећи од интереса државе у целини.  Војводина нема ништа више права на аутономију унутар Србије од нпр. Шумадије. Нема га ни Косово и Метохија, али једно је правда, а друго сила. Да не би дочекали да нам на основу ње неко окупира и друге делове Србије, и ту ствара некакве, на било чему другом осим пуком насиљу неутемељене, кавазидржаве, не играјмо се више са Војводином или Рашком облашћу. Око тога да не смемо да допустимо било шта што, макар у потенцијалу, угрожава јединство Србије, потребан нам је национални консензус, колико и о потреби делотворне одбране севера Косова, те непризнавања отмице остатка наше јужне покрајине.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Avatar

    … ‘slabo obavesteni’ a ‘romanticni’ , ne zele da se podsete haoticnih vremena 1848 – 49 ( Zavrsenih ‘intervencijom’ Rusije – a slicno je ispalo i 1944 ?! ) ?! Zalosno… valjalo bi narod malo podsetiti – bolje mudrom poukom, nego dopustiti “in vivo” ?!

  2. Avatar

    Gospodin Dragomir daje lep letopis istorijski dešavanja u
    Austro-Ugarskoj monarhiji.Srbi Graničari ginuli su po bojištima
    gde je rat vidila Austro-Ugarska ginuli su za tuđe interese.
    Istorijska odluka doneta je proglašenjem srpskog Vojvodstva u
    Sremskim Karlovcima uz punu podršku SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE!!!
    Sledeća Istorijska odluka je ujedinjenje sa Kraljevinom Srbijom.
    To su bile želje celokupnog srpskog naroda koji su bili pod
    vlašću HAZBURGA. Izdajničke odluke donose komunisti gde ukidaju
    jedinstveno tkivo srpskog naroda to su naše fatalne greške koje
    i sad kada nema komunističke diktature ostatci tih komunista
    pokušavaju da i dalje postoji Broz iako je odavno mrtav.Nastavlja
    žuti kartel i ako su birači rekli svoje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *