Почетна / Интервју / Александар Вуксановић: Посвета граду и људима без Бога

Александар Вуксановић: Посвета граду и људима без Бога

Разговарала Љиљана Богдановић
Фотографије Дуле Панић

Није Сребреница створена ради нас него да би служила као алиби за „спречавање нових Сребреница“, где год и када год то пожеле моћници. По истој матрици и агресија против Србије 1999, извршена тобоже да би се заштитили Шиптари од српске агресије, била је заправо смишљени одличан претекст да се изврше толике друге агресије, каже „Печатов“ саговорник, аутор недавно објављене књиге на шпанском језику „Сребреница – град без Бога“

Прошле недеље у Шпанији је објављена књига српског аутора посвећена ратним догађањима у Сребреници 1995. године. Под насловом „Srebrenica – Ciudad sin Dios“,
(„Сребреница – град без Бога“), Александар Вуксановић (рођен 1961. у Србији, од 1990. живи у Шпанији), публициста и писац овог дела, на шпанском језику и превасходно дакле за тамошње читаоце, критички расправља о једној „лажи која се по свету шири огромном брзином, и против које је све теже борити се“.
,Александар Вуксановић, наш саговорник, такође је и један од аутора књиге „Kosovo – La coartada humanitaria“ („Косово – Хуманитарни алиби“), штампане и објављене 2001. године у Шпанији, али и творац популарног и значајног интернет портала Semanario Serbio („Српски недељник“), говори о могућностима и значају борбе за разбијање табуа и идеолошко-историјског фалсификата Сребренице, али и чињеници да, према његовом виђењу, све већи број Шпанаца сумња у званичну верзију ратних догађаја везаних за овај планетарно злоупотребљени „град без Бога“.

Управо је објављена Ваша књига посвећена Сребреници. У Србији се о тој чињеници мало или готово ништа не зна. Шта бисте у представљању свог дела издвојили као посебно важно?
Основна идеја текста је позив на праведно помирење Срба и муслимана у Босни, јер без њега не може да буде трајног мира. У овом случају реч је о електронској књизи која од 4. јула може да се преузме бесплатно на „www.semanarioserbio.com“ („Српски недељник“) у различитим форматима, како за штампање, тако и за чувени „Киндле“, читач електронских књига. Осим тога, урађена је и верзија за читање онлајн, а такође је и постављена на неколико главних сајтова за дистрибуцију електронских књига, као на пример „www.scribd.com“. Реч је о врло комплетној понуди за читаоце овог модерног, електронског доба. Идеја водиља је била окупити на једном месту део текстова о Сребреници које је „www.semanarioserbio.com“ објављивао раније и додати им неке нове за које смо проценили да могу да буду интересантни читаоцима са шпанског говорног подручја. Намерно сам нагласио у претходној реченици да „смо проценили“, јер се овога пута десило нешто јако интересантно. Када сам поменуо идеју о припреми књиге познаницима, неколико њих се истог тренутка понудило да учествује у реализацији, углавном као преводиоци .То је за мене, који већ годинама сам радим српски портал на шпанском, било врло пријатно изненађење, а истовремено и потврда да многи људи не верују у наметнуту „истину“. Ваш закључак да се у Србији ништа не зна о моме раду је тачан, али одговор на то питање би морао да буде толико опширан да вероватно овом приликом не бисмо имали довољно простора. Од 2004. године радим портал „www.semanarioserbio.com“, у ствари „Српски недељник“, који је до сада објавио скоро пет хиљада текстова и разних докумената о Србији и Србима искључиво на шпанском језику. Поменућу овим поводом и једну занимљивост : у априлу је у Шпанији изашла из штампе књига венецуеланског писца Едгара Борхеса, интересантна мешавина романа, дневника, огледа… чије је једно од поглавља посвећено мени и мом раду на „Српском недељнику“.

Из НВО „Историјски пројекат Сребреница“ потиче информација да Ваша књига представља „прву озбиљну расправу о Сребреници на шпанском језику“. Да ли је званични наратив Сребренице – као„ геноцида који су починили Срби“, несумњив и веродостојан и за већину Шпанаца?
Срећна околност у овој причи је да господин Каргановић течно говори шпански језик, тако да је са лакоћом могао да прати цео садржај портала. Када сам му поменуо идеју одмах ју је подржао, између осталог и због тога што на шпанском језику не постоји толико значајних дела не само о Сребреници, него уопште о ратовима на простору бивше Југославије, као на пример на енглеском. И даље је присутно мишљење да су Срби „лоши“, а сви остали „добри“, међутим то је јако далеко од мишљења које је било доминантно деведесетих. Мени је прошле године у ово време, баш поводом Сребренице, један од најтиражнијих дневних листова у Шпанији, мадридски „Ла разон“, доделио сасвим леп простор у свом суботњем броју. На коректан начин су пренели све оно што сам им рекао и уз то додали фотографију у боји. Свако ко се бави медијима зна да није исто којег дана у недељи излази неки текст, ни да ли има фотографију или нема. Пре неколико година то бисмо назвали чудом. Разлоге за то побољшање требало би тражити на првом месту у неодрживости званичне приче која се временом осипа, као и у шпанском интересу да не призна (пре него што то Србија учини) независност Косова. Да би се уверили у то до које мере је званична верзија догађаја у Сребреници на климавим ногама, довољно је навести пример прошлог броја „Печата“ и судбине коју је доживео у „толерантној Босни“. По свим западним мерилима, ма колико она била субјективна, забранити једну књигу је равно скандалу, и ту је Сарајево дало себи један изузетно леп аутогол. Иако се званично о томе није причало, тај потез је изазвао критике, чак и подсмех, а истовремено је показао још једном сву слабост званичне наметнуте истине о Сребреници. Само би требало наставити са радом, јер ми ту битку не можемо да изгубимо све док тражимо да се о Сребреници прича на свим местима и на свим нивоима. Србија као држава, нажалост, по мом мишљењу, није учинила ништа посебно вредно помена да се слика о нама промени. Много пута се заваравамо мишљењем да ће неки Шпанац, обичан човек, стати и замислити се над нашом ситуацијом, да ће се сам трудити да је упозна. За то се једноставно нема времена, зато би му требало понудити јасну и прецизну информацију. То није лако, али није ни немогуће. По контактима које  имам, усуђујем се да тврдим да већина Шпанаца сумња у званичну верзију догађаја у Сребреници, али због недостатка информација та сумња обично остаје само то.

Када је реч о „недостатку информација“, Ви сте у том смислу помињали и земље Латинске Америке?

[restrictedarea]

Да, остављајући Шпанију по страни за тренутак, скренуо бих пажњу на земље Латинске Америке. Реч је о моћним земљама чији значај у савременом свету свакодневно расте и које су крајње пријатељски настројене према нашем народу. Мексико, Аргентина, Венецуела, Куба, Чиле, и да не набрајам даље, су врло захвални савезници, економски или политички. Наравно да не заборављам гиганта какав је Бразил, у којем је шпански уз португалски, други званични језик. Причамо о стотинама милиона људи којима наша држава, дрогирана неокомунистичком догмом да „Европа нема алтернативу“, не посвећује никакву пажњу. Тако смо дошли до апсурда да је својевремено, по доласку ДОС-а на власт, затворена амбасада у Венецуели која је не само заинтересована да сарађује са нашом привредом, него је и члан ОПЕК-а (исто као и Еквадор). Међутим, наша власт се води неким другим мерилима. На пример, потребом да се бивши председник, у не знам чије име, извињава у Сребреници, прихватајући да буде чак и протоколарно понижен.

С обзиром на дириговану медијску и идеолошку детерминисаност и затвореност за виђења другачија од званичног наратива „истине о геноциду у Сребреници“, да ли је уопште могуће у ширем друштвеном и медијском дискурсу Запада утицати на промену овог својеврсног историјско-идеолошког фалсификата?
После наших последњих избора био сам гост на шпанском државном радију, где ме је на крају разговора водитељ јасно питао како је могуће да имајући у виду ситуацију у ЕУ грађани Србије и даље виде у њој своју једину могућу будућност. Тада сам му одговорио исто што ћу и вама рећи: наш пораз није ни политички, ни економски, иако су оба очигледна, наш прави пораз је духовни. Дозволили смо да нас убеде да је све изгубљено и да нема шансе да се било шта уради. То једноставно није тачно и то нећу прихватити док сам жив. Ситуација јесте тешка, али није нерешива, добар део ствари можемо сами да поправимо почевши од схватања да не би требало правити чуда, него да би свако од нас само требало да ради добро свој посао. Када сваки пекар, музичар, новинар буде радио добро и квалитетно свој посао, онда ћемо прво почети сами себе више да ценимо, а то је неопходан услов да нас и други цене. Не смемо да падамо у безнађе, нити да за све кривимо политичаре. Они јесу скандалозно лоши, али не заборавимо ону Пашићеву „Кад ви будете као Енглези и ја ћу бити као Гледстоун“.

Да ли сте, као Србин који не пристаје на „званични наратив истине“ о свом народу, некада имали проблема, непријатних личних искустава и неугодних „блиских сусрета“ са неистомишљеницима?
Живим од 1992. у Шпанији, говорим добро језик, познајем шпанску културу, историју, обичаје. Са друге стране, већ више од десет година радим за једну велику, светски познату англосаксонску компанију, где сам принуђен да познајем осим енглеског језика, навике, културу и начин размишљања људи из Индије, Холандије, Енглеске, САД-а…Сви ови људи са којима сам свакодневно у контакту, знају мој став о догађајима у бившој Југославији и иако га можда не деле увек, врло га уважавају јер ме познају као озбиљног и одговорног човека. Међутим, све то је недовољно док држава Србија озбиљно не почне да ради у вези са тим питањем и док не одлучи да подржи онај део цивилног друштва који на квалитетан начин обавља један општекористан посао. Погледајте само на сајту Владе Републике Српске колико средстава одвајају за помоћ НВО „Историјски пројекат Сребреница“. То је крајње легитимно и исправно, Додик је као прави државник то осетио и на томе му честитам. Зато се у Босни хватају за главу на сам помен те организације која тако успешно руши сребренички мит. Не заборавимо, у крајњој линији, како се финансирају многи медији и квази-НВО у Србији. Плаћају их наши непријатељи да нам испирају мозак. Све је то део игре у коју Србија мора да се укључи крајње озбиљно и професионално ако хоће да се њена ситуација поправи. А на данашњи дан, по мојој оцени, једино што је осетно горе од наше ситуације је сам наш однос према њој, где се користе сви могући изговори не би ли се нашло оправдање за пасивност.

Позната су Вам мишљења неких страних аутора који говоре о све раширенијој, функционалној колико и нечасној, употреби тзв. Сребреничке тољаге, инструмента у оправдавању војних интервенција по свету, интервенција које у име „демократије“ и наводног спречавања злочина геноцида, најбруталније угрожавају слободу и суверенитет низа земаља. Мислите ли да оваква упозорења допиру до западног јавног мњења?
Требало би бити реалан и спознати сву тежину кризе која тресе Европу. Статистички подаци о економској ситуацији у Шпанији су потпуно ужасавајући, иако то можда није баш толико јасно људима у Србији који су под сталним вербалним терором медија и политичара да „ЕУ нема алтернативу“. У таквим, изразито тешким околностима, нереално је очекивати да неко застане и размишља о Сребреници. Међутим, ту је наша шанса, док се сви баве кризом остаје празан медијски простор који би требало нечим попунити. Мене су дан по објављивању ове књиге одмах звали са једног радија, нудећи ми да ове недеље у неких 20-25 минута причам о мом виђењу проблема Сребренице. Ради се о програму који се емитује уживо и касније, током ноћи, преко сателита репризира за Латинску Америку. У доба када овај разговор буде објављен, стотине хиљада људи ће чути и ту „нашу истину“. Не чудим се што Сарајево губи стрпљење,  па ове године најављују, колико чујем, сахрану око шест стотина нових тела која су „ископали“. Само не кажу ни где, ни када, јер опште је познато да је од 2002. године, када је особље Хашког тужилаштва престало да ради ексхумације, тај посао остао искључива надлежност Сарајева. Битно је да нам кажу, понављам, када и где врше ексхумације. Основане су сумње да се то углавном чини на путањи пробоја муслиманских снага из Сребренице ка Тузли, а то су онда скоро искључиво жртве борбених дејстава, а не злочина. Они би радо наставили да копају још годинама, деценијама, ко зна, можда дођу и до 80, а не осам хиљада лешева, али ни то неће успоставити дефинитивну истину о Сребреници ако је ми не прихватимо. А ми не можемо то да урадимо, јер немамо никакво право да признамо геноцид који нисмо починили, нити имамо право да дозвољавамо свеже отрежњеним будалама да у наше име криве братску Републику Српску. Да је Сребреничка тољага измишљена као оправдање за ширење демократије бомбама и вештачки исфабрикованим револуцијама, ту нема никакве дилеме. Није Сребреница створена ради нас, него да би служила као алиби за „спречавање нових Сребреница“, где год и када год то пожеле моћници. Као што је и агресија против Србије 1999. извршена да би се тобоже заштитили Шиптари од српске агресије, била одличан претекст да се изврше толике друге агресије. Да није било рата 1999. НАТО би морао да нестане, јер је нестанком Варшавског пакта изгубио смисао свога постојања. Зато су себи измислили нову улогу, хуманитарну, и успут осакатили Србију и Србе. То је још један доказ колико је било исплативо бити њихов савезник у два светска рата и положити за то живот скоро два милиона људи. Сребреницу ћемо, по њима, морати да памтимо целог живота, али смо зато одавно морали да заборавимо (али нисмо) о каквој се „мултиетничкој Босни“ ради ако ју је створио исламски екстремиста Алија Изетбеговић, образлажући своје виђење мултиетничности још давних седамдесетих у „Исламској декларацији“. Исто тако морали смо да заборавимо, а нисмо, да се тај исти вајни демократа који није никада победио на изборима, обрушио и на онај део свог народа који је подржавао умереног Фикрета Абдића, и да је снагом оружја дошао на власт. Могао бих да набрајам још дуго због чега све нас кљукају причом о Сребреници, јер је разлога много.

Када сте припремали књигу, да ли сте се – у редовима интелектуалаца и колега новинара – суочавали и са критичким мишљењима која би довела у питање табу Сребренице?
Немам никакве сумње у то, многи људи, укључујући новинаре, политичаре, универзитетске професоре сумњају у званичну причу, али, понављам, немају алтернативну верзију јер им је ми не нудимо. Кад кажем новинари, не мислим само на главне медије у које је и најтеже ући, већ и на мноштво локалних медија где је то много лакше, а чији утицај није занемарљив. Исто тако, говорећи о политичарима не мислим само на чланове владе, могло би да се дође до опипљивих резултата и у контактима са локалним политичарима, којих у једној потпуно децентрализованој земљи као што је Шпанија има много.

Били сте, кажу, сведоци, „кључна личност“ обрта око мучног догађаја са програмом шпанске телевизије, када су у емисији о Јасеновцу биле набројане све жртве, укључујући и Хрвате, док су у том броју само Срби били изостављени! Ви сте, наиме, тада енергичном интервенцијом утицали на то да се телевизија јавно потом извини, а и потанко објасни чињенице. Подсетите нас укратко на тај догађај.
Ово је стварно битно питање и захвалан сам вам на њему. Битно је да људи у земљи знају да дијаспора никако није само оно на шта покушава да нас сведе и садашња власт, касица одакле ће нам стићи сваке године милијарде долара који државу нису коштали ни цента, а на које се стално гледа са подозрењем типа „није ово лоше, али могли би и више“. У том контексту је наша акција била изузетно успешна јер смо постигли нешто што наша држава никада није, да нам се државна телевизија једне западноевропске земље јавно извини. Исто тако смо показали да умемо да радимо тимски, да будемо оштри, али васпитани, организовани, крајње професионални и, што је најважније за нас Србе, да ставимо заједнички интерес испред личног. Није требало поменути Андреја Фајгеља, Прокопија Постоловића или Александра Вуксановића зато што ми жудимо да нам неко, на пример, на телевизији изговори име, него да би људи видели да није немогуће изборити се за неки циљ ако је план добар и одлука чврста. Али, шта очекивати од телевизије у Србији која се међу првима труди да сакрије истину о Сребреници, не желећи да прикаже норвешки документарни филм „Сребреница – издани град“, иако има права да то уради. Вероватно мисле да смо као народ недозрели да бисмо размишљали сопственом главом. Иначе, ко је заинтересован, извињење шпанске телевизије са српским титловима може да види овде: „http://www.youtube.com/watch?v=4WAWPPATT5s“.

Створили сте интернет портал Semanarioserbio („Српски недељник“) како би се Шпанци информисали о Србији. Каква су искуства и шта бисте убројали у успехе портала?
Semanarioserbio постоји већ осам година и настао је скоро случајно. Овдашњи познаници, баш због недостатка информација, замолили су ме да им одговорим на нека питања везана за Косово. То сам урадио, али су убрзо стигла нова питања и нови људи који су тражили да и њима шаљем та иста писма. Када сам видео да цела ствар расте, поставио сам све на Интернет да буде доступно свима, и тако до данас. Уложено је јако много времена и енергије, али је било и много лепих тренутака, упознао сам много људи, они који у Шпанији прате Балкан знају за мене, био сам гост разних медија и институција, а чак сам учествовао и  на једном предавању о Косову које је организовало Министарство одбране Шпаније. Имајући у виду све околности, само постојање овог портала сматрам највећим успехом.

На сајту се могу прочитати и интересантни текстови о везама Шпанаца и Срба! Да ли је тачно да постоји наклоност и интересовање каталонских интелектуалаца према Србима?
Једна од битних ствари за мене је објављивање текстова и докумената које говоре о везама ова два поднебља, која, свако на посебан начин, доживљавам као своја. Тих веза нема претерано много, али се плашим да не изгубимо и то мало што постоји. На пример, у Бањалуци постоји улица Краља Алфонса XIII, шпанског краља са почетка XX века и деде садашњег шпанског краља. Он је зарадио ту част тако што је у доба Бањалучког велеиздајничког процеса интервенисао код папе да се на смрт осуђени Срби поштеде. Било би јако корисно за Републику Српску да некако обележи тај догађај откривањем спомен плоче, организовањем предавања или неким сличним чином. Ту би требало обавезно позвати некога од Шпанаца, макар амбасадора, мада бих лично „пуцао“ и мало више. И ми источно од Дрине имамо интересантне везе са Шпанцима, почевши од тога да може да се каже да смо у Душаново доба имали заједничке границе, до чињенице да су каталонски плаћеници учествовали на страни Срба у бици код Велбужда 1330. године. Постоји леп текст Мигуела де Унамуна, шпанског филозофа, „За српски народ“ („Por el pueblo Serbio“) и још много ствари које би требало сачувати од заборава, не заборављајући никако наше учеснике Шпанског грађанског рата. Ако ме питате о Каталонцима, верујем да ваше интересовање долази од новинских исечака објављених на мом порталу о подршци неких каталонских кругова Србији у току Првог светског рата. Осим тога, постоји и песма „Србија“ коју је написао каталонски песник Анхел Гимера из истог периода. Интересантно је да у Каталонији постоји мишљење да су Зрењанин основали Каталонци 1735. Све су ово, нажалост, документи из неког давног времена. Садашња Каталонија, бар званична, антисрпски је расположена, и то искључиво због лажне паралеле коју тамо праве између Каталоније и сецесионистичких република бивше Југославије. Једини светао пример из новијег времена који ми у овом тренутку пада на памет је Жосеп Палау, нажалост рано преминули шпански новинар, писац и активиста, који је почетком деведесетих и рата у екс-Ју боравио у Југославији и написао изузетну књигу „ Југословенска фатаморгана“.

Објављујете текстове и у неколико шпанских политичких ревија, активни сте и на пољу културних и духовних збивања у Шпанији, везаних за Србе и српски простор. Шта бисте издвојили од новијих актуелних догађаја из овог домена?
Као најновију вест бих рекао да је у Мадриду, а на иницијативу наших пријатеља Шпанаца, управо основано Шпанско-српско културно удружење „Иво Андрић“, за чијег сам председника изабран. Планови су скромни, али се надам да ће временом бити амбициознији. Праву активност започињемо од јесени и користим прилику да позовем све заинтересоване да нам се придруже јер смо потпуно отворени за сарадњу.

У обимном материјалу везаном за политичке, културне и друге везе Југославије/Србије и Шпаније који сте сакупили, између осталог и у архиви шпанског Министарства иностраних послова, несумњиво има и мало познатих, а драгоцених сећања и докумената везаних за живот и рад наших познатих стваралаца, некада дипломатских представника наше земље у Шпанији. Можете ли сада поменути неку „тајну“ из ове архиве?
То су копије оригинала које већ годинама поседујем и везани су за боравак Андрића, Дучића и Пеђе Милосављевића на дипломатским мисијама у Мадриду. Углавном је реч о сувопарним документима чисто протоколарног садржаја који јако мало говоре. Једини документ који мало разбија ту досаду је писмо шпанског амбасадора из Турске свом министарству у којем им објашњава какав је, по његовом мишљењу, Дучић. Тај документ сам својевремено понудио директору „Архива Југославије“ господину Милошевићу, али он није био заинтересован. Пре неколико месеци, једног четвртка увече, звали су ме из амбасаде Србије да им хитно пошаљем то писмо јер они нису успели да га добију, а оно би до сутра требало да стигне у „Архив Југославије“ да би ушло у каталог изложбе посвећене Дучићу. Рекоше да ће да помену Semanario serbio у каталогу, али никакву повратну информацију нисам више добио. Али није то битно, мени је довољно што ми је пре много година, када сам те папире послао Влади Републике Српске, сутрадан одмах одговорио шеф Кабинета председника, који се  захвалио и рекао да је по председниковом налогу одмах послао то писмо „Музеју Херцеговине“ у Требињу. А ако је оно стигло у Требиње, које ћу, надам се, такође ускоро посетити, мој задатак је испуњен.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. „….kao i u spanskom interesu da ne prizna (pre nego sto to SRBIJA ucini ) KOSOVO……“ ( citat )
    Ovaj citat je najtuzniji dio teksta, ali i srpske stvarnosti danas.Uzalud pojedinci „cupaju srce iz njedara „da bi tim svjetlom omogucili da se raspozna istina od mraka lazi………..kad drzava SRBIJA (oni koji je pretstavljaju)svim silama gase to svjetlo…Parlament izglasava „cuvenu“ deklaraciju o SREBRENICI.
    …..KOSOVO moze samo VELEIZDAJOM POSTATI Drzava……




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *