Почетна / Друштво / 20 година ДСС: Наш пређени пут

20 година ДСС: Наш пређени пут

Пише Војислав Коштуница

Шта је та нит која повезује први, оснивачки програм ДСС-а и њен данашњи програм? Која је то кључна реч која повезује све програме, поруке и деловање странке у годинама које су за нама, а у којима нас нису мимоишли ни ратови, ни санкције, ни НАТО агресија, као ни ауторитарни облици владавине у земљи? Шта је то по чему се политика странке препознаје без обзира на то да ли је на власти или у опозицији? Које је то основно обележје политике ДСС-а у свим најразличитијим околностима и искушењима кроз које су Србија и наш народ пролазили?

 

Књига „Искуство државотворне политике: Двадесет година Демократске странке Србије“ не објављује се само да би се обележила двадесетогодишњица странке, већ пре свега има за сврху да подсети и да се осврне на пређени политички пут Демократске странке Србије. Тај пут је започео политичким програмом „Наши разлози“, а данас је путоказ даљег деловања странке садржан у програму који носи назив „Зашто Србија а не Европска унија“. На тај политички пут Демократске странке Србије се у овој књизи подсећа кроз текстове написане за ову прилику у првом, уводном делу („Оцене и сећања“), али још више кроз разноврсну грађу у другом, дужем делу књиге („Документи“).
Шта је та нит која повезује први, оснивачки програм странке и њен данашњи програм? Шта чини суштину политике странке у протеклих двадесет тешких година у којем је долазило до дробљења и распада претходне државе у којој смо живели, а затим и покушаја комадања Србије саме? Која је то кључна реч која повезује све програме, поруке и деловање странке у годинама које су за нама, а у којима нас нису мимоишли ни ратови, ни санкције, ни НАТО агресија, као ни ауторитарни облици владавине у земљи? Шта је то по чему се политика странке препознаје без обзира на то да ли је на власти или у опозицији? Које је то основно обележје наше политике у свим, најразличитијим околностима и искушењима кроз које су Србија и наш народ пролазили?

ДРЖАВОТВОРНОСТ
Државотворност је несумњиво то обележје, а државотворна политика је облик јавног деловања по којем се Демократска странка Србије разликује и препознаје. Требало би одмах рећи да државотворна политика Демократске странке Србије за своју претпоставку увек има снажан и слободан економски развој земље. То најбоље потврђује у нашој јавности више добро познатих економских програма странке, међу којима се својим значајем и актуелношћу издваја „Програм развоја Србије 2012-2017“
Демократска странка Србије је била и остала државотворна странка, што значи да јој је изнад свега и на првом месту интерес Србије и српског народа. Док су мање више све друге странке биле или су се све више претварале у организације усмерене искључиво на учешће у власти независно од својих програма или без икаквог програмског упоришта, Демократска странка Србије се у борби за власт и вршење власти држала свога програма, настојећи да чврсто обједини демократска начела и наше државне и националне интересе. Кроз све притиске, искушења и у најтежим околностима изграђен је јасан национални и демократски идентитет странке. О тој и таквој политици Демократске странке Србије сведоче документи сабрани у другом делу књиге. Сем неких мањих измена и скраћења и неколико одступања када је реч о редоследу, текстови су дати хронолошким редом, аутентично и како су настајали. Подсетимо се само најважнијих ставова у некима од тих докумената.
Протеклих двадесет година биле су за Демократску странку Србије године борбе за Србију и демократију у њој. У време од настанка странке сасвим природно и неизбежно високо је истакнуто демократско начело. Странка је водила доследну опозициону политику у односу на владајући режим и у време када је више опозиционих странака мање или више отворено сарађивало са тим режимом заступала је став да је у „прелазном периоду комунизма у демократију потребно да линија раздвајања између власти и опозиције буде оштро повучена, јер тамо где демократије и опозиције није било пола века опозиција мора да буде што чвршћа и у својим захтевима што јаснија.“ Странка као што је добро познато није ништа мање била критична према владајућем режиму и због његове државне политике. Али зато водећи рачуна о државним и националним интересима однос ДСС-а према међународној заједници, према Западу више је него јасан. У једном документу из тог периода тако стоји: „Ако је наш однос према тзв. међународној заједници реалистичан и прагматичан, он није и не сме бити некритичан и идолопоклонички. Ако имамо јасан критички став према власти земље у којој живимо, онда нам то даје за право да и те како критички просуђујемо поједине одлуке међународне заједнице, појединих њених делова и најмоћнијих чланица.“
Та доследна и неодустајна одбрана демократије није се исцрпљивала, али је у почетку била посебно усредсређена на изборне и медијске услове. О томе, шта јесу, а шта нису слободни и поштени избори, шта јесу, а шта нису медијске слободе говоре многи документи у овој књизи. Деловало је као да су питања изборних нерегуларности и изборних крађа једном засвагда решена Петог октобра, да би се показало да ствари не морају да буду тако једноставне, одсечне, да историја може да се понови, додуше са новим протагонистима. Доследна свом уверењу да демократски карактер једног поретка доказују пре свега слободни и поштени избори, Демократска странка Србије је морала да се позабави и овогодишњим изборима (Извештај ДСС-а о изборним неправилностима на парламентарним и председничким изборима 6. маја 2012. године).
Највећи део докумената у овој књизи сведочи о државотворној политици Демократске странке Србије када је реч о одбрани државне целовитости Србије, посебно двеју покрајина у њеном саставу. У одбрани територијалног интегритета Србије у случају Косова Демократска странка Србије се увек и упорно ослањала на снагу права као најјачег оружја, било да је реч о Уставу Србије или Повељи УН и Резолуцији 1244. Увек смо полазили од става да је начело суверенитета и територијалног интегритета као темељно начело светског поретка утврђено и постоји зато да би било поштовано, а не самовољно и селективно кршено. У тим и само у тим правним оквирима могу бити тражена решења за статус Косова која би била компромисна, а истовремено функционална и одржива. Ма колико власт у Србији после 2008. године чинила све да у складу са стратегијом западних сила прихвати губитак Косова, уз великодушну понуду да то не мора одмах и да призна, и да убеди Србе да се помире са губитком Косова, јер то је у њиховом интересу, косовско питање је још увек нерешено. Делимично и због снаге права, о којем смо толико говорили, и јавне речи Демократске странке Србије.

УСТАВОБРАНИТЕЉИ
Питање наше северне покрајине као покрајине, а не као државе у држави, Демократска странка Србије је годинама бранила јавно и аргументовано (Декларација Главног одбора ДСС-а о АП Војводини од 14. јуна 2009. године), да би у одбрани уставног статуса Војводине и уставног поретка, поред правне анализе противуставног Статута АП Војводине од 17. новембра 2009. године, посегла и за једним правним средством – предлогом за оцену уставности и законитости одговарајућег Закона о надлежностима и Статута Војводине. Баш на основу овога предлога ДСС-а, Уставни суд Србије је 10. јула 2012. године донео одлуку којом се поништава велики број противуставних надлежности Војводине. Та одлука несумњиво има далекосежан, историјски значај и представља победу државотворне политике и политике заштите националних интереса, која је руководила Демократску странку Србије да се упусти у дуготрајну и упорну борбу оспоравања противуставног Статута пред Уставним судом. Та одлука је важна јер враћа грађанима веру да поштовање права и уставности има смисла и да право у Србији ипак може да победи волунтаризам и самовољу коју су испољили доносиоци противуставног Статута.
Врхунац државотворне политике представља доношење новог Устава 2006, у време када је Демократска странка Србије предводила Владу Србије. Било је неопходно уставом заокружити државност Србије, заштити њену државну целину јер је време увелико превазишло Устав из 1990, посебно после референдума о отцепљењу Црне Горе у пролеће 2006. године. Добар, на демократски начин донет устав и добри закони су чврст темељ на којем се граде владавина права и правна држава. Добар устав је и брана дезинтеграцији државе. Добар устав чува на окупу државу. То важи посебно за Србију која је у складу са мерилима и интересима западних сила још увек сувише велика и јединствена. Преамбула Устава да је Косово саставни део Србије не само са историјског становишта и унутрашњег права, већ и са становишта међународног права, природно је довела до негативних реакција на Западу. Тако је Међународна кризна група одмах исправно оценила да је „циљ новог Устава да покаже непријатељски став према независности Косова и да створи нове правне баријере за независност Косова“. Требало би овде наравно подсетити да је Влада Србије, који месец пошто је образована марта 2004, упутила Скупштини Србије и јавности Нацрт Устава Србије на чијој припреми је Демократска странка Србије започела да ради годину дана раније.
Завршетком рата у Босни и Дејтонским мировним споразумом покренуто је још једно важно питање које је потврдило државотворни карактер политике ДСС-а. То је статус Републике Српске у Босни и Херцеговини и однос Србије и Републике Српске. Говорили смо и пре и после Дејтона: „Нас не може да не занима српски етнички простор и његова разбијеност после распада Југославије. После преко седамдесет година живота у једној држави, Срби су протерани са земаља у којима су живели вековима, а највећи део њих осуђен је да живи у другој међународно признатој држави, Босни и Херцеговини. Та држава у нечему има конфедерална својства, а у нечему федерална. Споља гледано она је једна држава, изнутра гледано то су две државе. Поједини спољни чиниоци имају амбиција да ту конфедерално-федералну државу унитаризују, па чак и да стварају хибрид нове нације – мултикултурну и мултиетничку Босну… Што већа самосталност Републике Српске, као и њена повезаност са Србијом, то је легитимни српски интерес. Можда је некоме у Вашингтону и Београду у интересу да се Бања Лука приближи Сарајеву. Наш је интерес да се Бања Лука приближи Београду… Право на учвршћивање веза између РС и СРЈ не само да не забрањује, већ и омогућава Дејтонски споразум. Он, наиме, јамчи ентитетима право да заснивају специјалне паралелне односе са суседним земљама, поштујући суверенитет и територијални интегритет Босне и Херцеговине.“ Међу документима у овој књизи налазе се зато оба споразума о специјалним паралелним односима са Републиком Српском (2001. и 2006. године), као и важан пример инвестиција Србије у Републику Српску куповином „Телекома Српске“. Данас, после свега, са још већом сигурношћу можемо да кажемо да напредак Србије и напредак Српске и њихова сарадња представљају наш највећи национални интерес, највећи интерес српског народа.
Из докумената у књизи „Искуство државотворне политике“ може се видети и какав је став имала Демократска Странка Србије према државној заједници Србије и Црне Горе, не улазећи у нерегуларности на референдуму преко којих је Брисел лако прелазио суштински подржавајући отцепљење Црне Горе у складу са својом политиком да је претпоставка за европске интеграције Србије и Црне Горе претходна дезинтеграција државне заједнице. Тај став ДСС-а био је начелан и реалан, и сводио се на то да се политичким споразумом, тзв. полазним основама за преуређење односа Србије и Црне Горе добило у времену, да је државна заједница заснована на интересима и компромису и поврх свега да она није заснована на илузијама, идеализму и превеликим очекивањима.

ВРЕМЕ ВЛАСТИ
У време када је Демократска странка Србије предводила Владу Србије решена су у складу са српском државотворном традицијом и питања државних знамења (заставе, грба и химне) и законски је уређен рад на првој Српској енциклопедији. Законом о рехабилитацији који је на предлог Владе Србије Народна скупштина усвојила 2006, први пут је омогућено да се у прописаном судском поступку рехабилитују жртве ауторитарног комунистичког режима. Рехабилитацијом је обухваћено и неколико значајних имена српске културе, а као први међу великима Слободан Јовановић. Поред Закона о рехабилитацији изменама и допунама Закона о правима бораца изједначени су припадници два покрета у Другом светском рату: борци НОР-а и припадници Југословенске војске у отаџбини и Равногорског покрета.
У време када је Демократска странка Србије предводила Владу Србије донет је модеран демократски Закон о црквама и верским заједницама и Закон о повратку имовине одузете црквама и верским заједницама, чиме је обновљено и враћено у правни поредак Државно-црквено право, које је у време комунизма готово потпуно укинуто.
И  када је Демократска странка Србије била на власти или у опозицији, предлагала је од 2005. до 2010. године Народној скупштини Декларацију о ратним злочинима на простору некадашње Југославије. У Декларацији се полазило од става да Србија има посебан интерес да се расветле и осуде сви ратни злочини у новијој историји Југославије, поготово зато што је српски народ био највећа жртва. Сматрали смо да би Скупштина требало да осуди злочине почињене према српском народу у „Бљеску“, „Олуји“, Сарајеву, Тузли, Братунцу, као и током НАТО бомбардовања на Косову и после 1999. године. Залагали смо се да Скупштина Србије осуди злочине који су током грађанског рата почињени према припадницима других народа, укључујући и Сребреницу. Држали смо да је неопходно и откривање масовних гробница Другог светског рата на стратиштима некадашње Југославије. Насупрот томе, као што је познато, владајућа скупштинска већина је у пролеће 2010. изгласала Декларацију о осуди злочина у Сребреници. Тиме је владајућа већина издвојила само један злочин доказујући тиме да нису све жртве исте, а на српски народ је свалила изворну кривицу и историјску одговорност за избијање ратова на простору некадашње Југославије.

ВОЈНА И ПОЛИТИЧКА НЕУТРАЛНОСТ
Државотворни карактер политике Демократске странке Србије испољио се у односу на постојеће војне и политичке савезе (НАТО и ЕУ). ДСС је била та која је прво Резолуцијом Главног одбора о војној неутралности од 18. октобра 2007. закључила да војна неутралност у односу на постојеће војне савезе представља најбољи и најпоузданији начин да Србија очува државни суверенитет, интегритет и независност, као и да нико нема право да донесе одлуку о приступању Србије било којем војном савезу без сагласности грађана на референдуму. Два месеца касније овај став је постао део нашег правног поретка тако што је Народна скупштина донела одлуку о проглашавању војне неутралности Републике у односу на постојеће војне савезе (Резолуција Народне скупштине Републике Србије о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Србије од 26. децембра 2007. године). У прогласу који је 18. јануара 2010. потписало преко две стотине истакнутих личности јавног и културног живота истиче се да Србија никада није била члан ниједног трајног војног савеза и подсећа се на улогу НАТО алијансе у бомбардовању Србије и стварању лажне државе Косово на нашој територији, да би се закључило да једино грађани Србије могу дати легитиман одговор на питање чланства Србије у НАТО-у.
Још је значајнији, дуго у Демократској странци Србије разматран однос према једном политичком савезу – Европској унији. У књизи „Зашто Србија а не Европска унија“ јасно и образложено је изнет став да би Србија у односу на ЕУ требало да буде политички неутрална, као што је у односу на НАТО војно неутрална. Политичка неутралност Србије значи да је апсолутно у њеном интересу, како политичком, тако и економском, да не буде члан ЕУ, али да са ЕУ и њеним члановима, као и свим државама може и требало би активно, пре свега економски да сарађује у складу са својим интересима. Демократска странка Србије је пре четири године својом правном анализом Споразума о стабилизацији и придруживању од 4. јуна 2008. позвала на отворену и озбиљну јавну расправу о томе да ли је у интересу Србије да буде члан ЕУ. Одговор на ово је била сатанизација ДСС-а у јавности и заглушујућа пропагандна бука да ЕУ нема алтернативу.
Да бих објаснио како је и зашто однос према ЕУ у Демократској странки Србије дуго и озбиљно разматран, како је изгледала генеза тога односа навешћу једно место из књиге „Зашто Србија а не Европска унија“ где је то можда најбоље и најједноставније образложено: „Србија је после 2000. године кренула путем европских интеграција и за ових дванаест година стекла је прилично искуство у односима са ЕУ. Дакле, требало би подвући чињеницу да није Србија унапред одбацила идеју о приступању Европској унији, већ је напротив у једном тренутку постојало широко расположење у јавности да се иде овим путем. Шта се онда заправо догодило? Није прва Србија променила однос према ЕУ, него је Брисел суштински променио однос према Србији. Или да будем одређенији, Брисел је злоупотребио поверење које је у Србији постојало према ЕУ. Да је Брисел одмах на почетку европских интеграција саопштио да рачуна на Србију без Косова као своју чланицу, нико не би имао право да говори о злоупотреби поверења. Овако, када је 2008. године Брисел стао иза противправне одлуке о проглашењу једностране независности Косова и послао своју мисију ЕУЛЕКС на Косово, Брисел је био тај који је прекршио своје обећање да ће целовита Србија ући у ЕУ. Испоставило се да Брисел има на уму само скраћену Србију као потенцијалног члана Европске уније.“
Наравно, овом основном и довољном разлогу зашто Србија не би требало да буде члан ЕУ могли би се додати и многи други политички, али и економски разлози зашто је за Србију чланство у ЕУ штетно. У „Програму развоја Србије 2012-2017“ Демократске странке Србије показује се и доказује подробно  зашто  политика  ЕУ нема алтернативу, „политика безалтернативности води ка економској зависности и губљењу економског суверенитета, док би политика проналажења економских и политичких алтернатива могла да отвори српској економији нове хоризонте, тржишта, партнерства и савезништва“.
Демократска странка Србије је данас дубоко уверена да је право име за политичку неутралност слобода. Политичка неутралност значи право на слободан економски развој Србије, односно то да Србија у складу са својим интересима сарађује са другим државама. Политичка неутралност значи право да Србија буде слободна држава, односно право да Србија сачува своју државу и државну целовитост. То је право да јој нико споља не може прописивати које су њене спољне и унутрашње границе. Најзад, то је право да народ слободно, без мешања споља, одлучује о својој судбини, пре свега на изборима. То је смисао политичке неутралности и то је оно што ту политику чини државотворном за разлику од политике да ЕУ нема алтернативу.
Тако изгледа наш пређени двадесетогодишњи пут. Када смо пре двадесет година оснивали Демократску Странку Србије наша прва реч била је да демократско и национално нису у супротности него да једно без другог не иде. Данас када говоримо зашто би наш циљ требало да буде Србија, а не Европска унија, данас када говоримо зашто је будућност Србије у политичкој неутралности знамо да ни у чему нисмо одступили од наше прве речи. Искуство државотворне политике које смо сабрали претходних двадесет година представља залог будућности Демократске странке Србије. Можемо бити поносни на оно што смо урадили за Србију, можемо бити поносни на двадесет година наше искрене борбе за Србију и за српски народ.

4 коментара

  1. Cestitam DSSu na 20 godina uspesnog rada i istrajnosti ! Velika je steta sto srpski narod ne razume politiku DSSa i poverava glas drugim strankama, kojima Srbija nije u prvom planu.




    0



    0
  2. Страшна је спознаја да Коштуница има у Србији подршку као и Чеда Јовановић.Да ли се грађани Србије некада замисле над том тужном чињеницом.На страну то каква им је политика ,али упоредите личност др КОШТУНИЦЕ и овог спикера туђих интереса и сумњиве прошлости па онда се чини да је Србима испран мозак.
    Да ли ће доћи нове генерације које ће правити разлику …хоће .Моја два пунолетна сина и њихово повелико друштво воле Коштуници…има наде




    0



    0
  3. Почетком деведесетих година прошлог века наша држава СФРЈ је била грубо нападнута са циљем да буде разбијена и уништена. Тај напад је трајао све до краја века, док и последњи отпори нису савладани. Утаквим приликама дужност родољуба је да пружа отпор нападачу. А где сте били ви у то време?
    Главни мотив Запада за разбијање и уништавање Југославије био је идеолошке природе. Самоуправни социјализам је највише сметао идеолозима Запада. Није у питању само антикомунизам. Самоуправни социјализам је гори и од комунизма, јер је врло заразан. Трула јабука у “демократском” свету. Зато је морао бити уништен по сваку цену. Пустошење и разарање земље у којој се развијао такав систем је легитимни циљ идеолога Запада. Какав је ваш став у вези са тим? Не чини ли вам се да сте се, заслепљени вашом антикомунистичком идеологијом, не само сагласили са идеолозима Запада, већ да сте им и потпомогли у разбијању и уништавању сопствене државе?
    Добро, можете рећи да Југославија и није била ваша држава, јер признајете само Србију. А зар Србија није током деведесетих такође била грубо нападнута од истог непријатеља? Зар, ваша родољувива дужност није била да пружате отпор непријатељу државе? А шта сте ви радили? Истакли сте идеолошке мотиве испред родољубља, чиме сте објективно помагали непријатељу да уклони оне који су пружали било какав отпор. Идеолошки сукоби и борба за власт су легитимни у доба мира. Када је земља нападнута, све чарке те врсте морају престати да би се непријатељу пружио јединствен отпор. Они који власт нападају у то време објективно раде у корист непријатеља своје земље.
    Ваши данашњи ставови у вези са политичком неутралношћу Србије су прихватљиви. Убеђен сам да их прихвата и већина народа Србије. Проблем је, међутим, у томе што вам људи више не верују. Не могу да вам верују све док јавно не признате да је ваша борба за власт током деведесетих била погреша. Док не признате кривицу за све оно што се дешава земљи Србији у условима “меке” окупације, јер сте ту окупацију и ви омогућили вашим учешћем у октобарским променама. Људски је грешити. Најчешће грешке праве људи заслепљени идеологијама. Грешке политичара су врло честе, а најгори су они који мисле да су непогрешиви. Да ли сте спремни да признате своје грешке или мислите да сте непогрешиви?




    0



    0
  4. Hit sledećih izbora će sigurno biti vojna i politička neutralnost,jer ova vlada neće moći da reši sve spoljnopolitičke probleme.A Koštunica je najobrazovaniji i najpošteniji srpski političar.Narod će to videti.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *