ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: ИНСТИНКТ КОЈИ СТВАРА ПОЛИТИКУ ИЛИ СРБИЈА НАДОМАК НОВЕ ВЛАДЕ

Како је Ивицу Дачића пуки инстинкт за преживљавањем довео до тога да је затресао владајућу српску геополитичку парадигму

Слика је заправо дирљивија од смрти Бамбијеве мајке: уредничко-аналитичарска менажерија упела се сложно из пете да старијем адолесценту Ивици Дачићу растумачи зашто ће му бити најмекше у влади са Борисом Тадићем. Како, се клечећи на коленима може много у различитим вештинама, али не и у излагању аргумената, тај антички сукоб између судбина и карактера ипак почива на друге три чињенице. Првој, да они убеђују шта је најбоље за њега човека који је у тој вештини већ дуго апсолутни шампион. Другој, да га убеђују у име онога који себи још једино није пуцао у чело, па да се каже да је урадио против себе ама баш све што је могао. И треће, да Ивицу на сав глас убеђују они за које ће, кад Борис не буде премијер, испасти да су се толико налупали да ће за њих као једино добро решење бити то да остатак живота проведу у завету ћутања, правећи сир трапист.

Иако већина онога што смисле српски политичари у свету реалних вредности не вреди много, неки од њих, међутим, кадри су да у међусобном саобраћају одиграју маестрално. Само понекад, међутим, та два света – реални и свет партијске езотерије – се благо додирну, и тада међусобно проигравање наших мајстора постане у реалном свету квалитет о коме вреди говорити. А то ће рећи да је Ивица Дачић, ипак само трећи у скупштини, месец и по после избора, зграбио прилику не само да буде најважнији фактор у влади него и човек који данас једини исписује њен програм и ствара њену политику. Хајде да видимо о чему се ради.

Кад је Фискални савет, дружина која репрезентује српску економску елиту – а то значи дистрибуира идеје од жеља западних центара до могућности домаћих политичара – када је дакле та екипа одмах после избора наступила са предлогом мера бруталне штедње, политичарима је било јасно да је са предизборним баронисањем готово, и да им заправо на српском своју објаву шаље сам ММФ. Није то само значило да Србија мора да отпусти више од 20 хиљада државних службеника, да повећа ПДВ, замрзне пензије и плате у јавном сектору и смањи субвенције већ и да је Фискални савет – који се представља као „независна стручна институција коју је формирала држава“ – исписао економски програм будуће српске владе.

Тај меркеловски концепт штедње, колико знам, жутима се с почетка није чинио нимало спорним. Уосталом они су увек волели те стабилизационе програме, који су терет кризе и немаштине гурали са својих на леђа грађана. Истина, нису га много ни јавно хвалили, очекујући да најпре формирају владу, па да свету и граду саопште да другог излаза нема. И да се – како то већ налаже њихова идеологија, према којој је алтернатива само једна, иначе није алтернатива – бира између идеја Фискалног савета и, наравно, смрти. Дачићу и његовим партнерима – свету који уме да мисли о себи и ни мало му не смета ако то истовремено може и да користи грађанима – није се допала идеја о штедњи. Зашто?

КОЛАТЕРАЛНА ГЕОПОЛИТИКА Зато што то за њега није добитна комбинација, посебно не у влади са Тадићем. Прво, то би, не само по тешком животу грађана, била влада континуитета са Цветковићевом, и не треба бити паметан као Дачић, па да се схвати да она нити би могла да има дуг живот нити, што је много важније, срећан крај. Друго, ако имате владу континуитета, која захтева нова одрицања грађана, тада немате кривца за оно што је било. А имати кривца за сваку следећу владу ће бити веома важно, будући да се кривцем купује време, које ће наредном премијеру бити вредно колико и новац. Треће, Дачић зна да ниједна влада у којој седе Тадић и екипа – безнадежно наслоњени на Брисел – неће имати право избора јер је Тадић са својим изборима давно завршио. А то значи да би у тој влади, ако се по вољи Брисела и ММФ са штедњом почне, морало да се тако и заврши, или до последњег Србина или до последњег жуто-црвеног министра у влади.

Елем, Дачић зна колико би штедња могла да буде погубна за његову каријеру, тако да му се више допао Оландов концепт, који се Меркеловој супротставља инсистирајући на потрошњи уместо на штедњи. Да би трошио, Дачићу су потребне две ствари, једна одмах, друга на средњи рок. Дакле, ко хоће да троши, одмах мора да има неки кеш, а на средњи рок да има неку производњу. Ако нема ово друго, тада ће потрошња само повећати увоз и, уместо да повећа производњу, ојачаће тајкуне, који су велике делове својих империја стекли на увозу. Тако ће од потрошње без производње профитирати привреде замаља из којих Србија увози. То значи да идеја потрошње у српским околностима има своје лоше стране, али идеја штедње, онако како је замишљају ММФ и Фискални савет, Србију води у правцу Грчке. Штедња дакле, једнако у српским околностима, неће створити радна места, неће повећати производњу, него ће окончати колонијализацију Србије продајом њених преосталих предузећа и ресурса, на којима је једно могуће опорављати њену привреду.

Али вратимо се Дачићу и његовим дилемама. О овоме што га брине на средњи рок – о производњи – мислиће сутра. О овоме што му треба одмах – о кешу дакле – мислио је јуче. И отпутовао у Москву.

Са становишта политичког морала, могло би се рећи да је руска понуда – коју је ономад добио (и игнорисао) Тадић, недавно Николић и сада Дачић – више него фер. Са становишта политичке прагме, међутим, могло би се рећи да је стратешка. Наиме, Руси су обећали две милијарде долара за српски буџет одмах по формирању владе, чиме би Срби негде закрпили рупу и добили ваздух за наредних годину дана да ураде нешто са собом. Осим тога, Руси би од јесени кренули са инвестицијама у Србији, где би за почетак потрошили најмање три милијарде долара. Понуда укључује куповину мањинског пакета у Електропривреди и Телекому, што би – осим што би убризгало жив новац – помогло Србији да задржи те две важне компаније у свом власништву. (Јер, који би Немац атаковао на ЕПС или Телеком ако су Руси у њима са по, рецимо, 20 одсто.)

Заузврат, осим ствари које се подразумевају, попут заштите Јужног тока, Руси инсистирају да главни стуб владе са којом би радили буду напредњаци, а не жути. Логика ствари тако је налагала владу СНС-СПС-ДСС. О њој се, међутим, Коштуници није превише договарало са Дачићем. Додуше, није ни обратно, јер Дачић зна да ће га овај обавезати са пар озбиљних политичких тачака, и да ће, док их сви сваре, Ивици пресести свака помисао да ће бити главни. Зато је кренуо у формирање мало другачије већине. Отуд напрасна љубав Дачића и Динкића: обојица знају да су јачи заједно него сами, обојица разумеју да је Тадић прошлост, обојици је требало много труда да избегну сваку одговорност за тоњење тог брода да би се сада враћали на њега и тонули заједно с Борисом. И, наравно, обојица су против штедње, а за потрошњу.

РУСИ, ДРУГИ ПУТ А онда опет Руси. Немају они ништа против Динкића, али милијарде које нуде ипак су, према њиховим мерилима, превелике да би опстанак владе у коју их инвестирају могао да зависи од већине коју даје Млађа, човек кога су по злу запамтили у време кад се договарао Јужни ток. Па су то и рекли Дачићу желећи да већина почива на неком чвршћем момку, рецимо на Коштуници. Дачић се, наравно, поново досетио и уместо Воје понудио им, заједно с Динкићем, свима оданог Расима Љајића – као, то је исто као Коштуница, само мало другачије, чак и боље јер Немци немају ништа против Расима.

И онда је Дачић поново отпутовао у Русију да одбрани свој предлог. Не сумњајући у његове убеђивачке способности, нисам, међутим, сигуран да ће у четвртак, кад поново буде у Београду, имати вест да су му Руси јели из руке. А то ће рећи да ће ипак морати да се тражи неко решење са Коштуницом, макар да нову владу подржава као Чеда Тадић-Цветковићеву.

Наравно, ни Коштуница се није отимао да уђе у ту причу, и није да је за то био без аргумената. Зашто би, на крају, он био тај који дозвољава да му услугу учини Дачић, ако може да буде тај који ће својом услугом да задужи Русе или бар Тому Николића, једног од тврђих заговорника тога да је Коштуница неопходан. На крају, боравак у „чистој“ опозицији напредњачкој влади, где би био заједно са жутима и Чедом Јовановићем, Коштуници би нанело много више штете него што би му донело користи.

И, шта смо ту имали? Најпре Дачићеву жељу да направи владу у којој ће моћи да политички преживи и увећа свој утицај. Та идеја одбијала га је од политике штедње и вукла према политици потрошње. И, на крају, политика потрошње одвела га је у правцу колатералне геополитике – према Русима – исто онако како би га пристанак на политику штедње вратио према Бриселу и Берлину. А то је – веровали му или не, слагали се с њим или не – ипак неки политички концепт. Дачићу је признање најпре дошло из домаћих евроатлантских кругова, у којима га сад мрзе скоро као Коштуницу. Да је погодио, признали су му и припадници оне новинарско-аналитичарске менажерије с почетка текста, која га лепо упозорава како му Европа неће мирно седети са Русима у Електропривреди и Телекому, као да је Путину продао Ајфелов торањ или му дао једног коња са Квадриге.

Да је цела ствар завршила у озбиљној и високој политици, накнадно је утврдио и Борис Тадић, чим је схватио да на Дачића више не може да утиче ни оним што о њему и његовима има у својим фиокама, а ни тиме што ће Немци Ивици одузети титулу најевропљанина. Зато је – наивно верујући да је питање владе заправо само питање пара, односно тога ко ће их унети у земљу – отишао у Брисел код Олија Рена, европског комесара за финансије. Е сад, чак и да у Бриселу има неких пара, па и да му је то што има Рен обећао, Борисов проблем је што се те паре имају платити оним што још није завршио на Косову и, наравно, штедњом. А то значи да, ако немаш паре, немаш ни Дачића. Ако имаш паре из Брисела, немаш Дачића, а на крају немаш ни паре.

Отуд је Тадићев проблем нерешив, не у финансијском и политичком смислу, већ управо у геополитичком. Самим тим је и шанса да Борис буде тај који ће правити владу равна теорији. А то ће рећи да је могуће само уколико у Вашингтону и Берлину заједно закључе да су се Руси превише раширили по Србији, заједно одлуче да то покваре по сваку цену, заједно Дачићу запрете извлачењем ушију а Србији санкцијама и бомбардовањем.

ИПАК ПРОМЕНЕ Да би се то догодило, најпре би морали Србију да подигну на листи својих приоритета, рецимо, бар кад је о Берлину реч, на ниво Грчке или Шпаније. Потом би морали да прихвате да ће их то коштати веома скупо, и да све то заједно плате. Уместо тога, рекао бих да се и сами хладе од Тадића и његове екипе, света вишеструко прескупог у поређењу са перспективама које нуди. То се видело и по телефонском позиву Клинтонове Николићу, чак и по томе што се у отварање Тадићевог човека Драгана Шутановца укључио и пронемачки „Блиц“, што је само коју недељу пре било незамисливо. Наравно, и Вашингтон и Брисел верују да су минулим радом задржали довољно полуга путем којих могу да утичу на Србију, утолико пре што и Николић и Дачић неће улазити у конфликте те врсте.

Наравно, нова влада – а све је извесније да ће то бити екипа око Вучића, Дачића и Динкића, уз још недефинисано учешће Коштунице – неће бити та која ће усрећити Србију. Истовремено, међутим, она може да буде та која ће приликом која јој се пружа потпуно надмашити квалитет свог састава по две, рекао бих, историјске ствари. Прво, то може да буде влада која ће кренути у демонтирање наказног Тадићевог апарата, и по ширини и по дубини. Истина, то неће урадити ни у целини ни до краја, али ће разбити управо најближу Тадићеву екипу и довести до озбиљног раслојавања међу жутима. И, друго, то може да буде влада која ће – опет више приликом која јој се пружа, а не политичким афинитетима свог састава – вратити Русе у Србију, први пут после касније поништеног Коштуничиног покушаја из другог дела његовог првог мандата. (Отуда руска понуда Николићу и Дачићу поново демантује тезу о Србији као трећеразредној земљи у руским стратешким плановима. Она се, наравно, може бранити ако се Србија пореди са земљама бившег СССР или Централне Азије. Али пада на чињеници да је руска понуда Србији од 2000. године увек била већа од српске спремности да на понуду одговори, а помало је наивно очекивати да добијете атомску бомбу од земље којој не можете да обезбедите ни да код вас отвори банку.)

Све то није најважније ни због српских историјских односа са Русијом, ни због новца који долази с њом, колико због ситуације у којој Србија – која, наравно, не може да истера западне силе – добија важно упориште за баланс моћи. Тај баланс утолико је важнији што он Србији може да купи преко потребно време, које сама не може да обезбеди. Смисао те куповине времена, којој је, чини се, најпосвећенији Николић, веома добро је показала победа Вука Јеремића у Генералниој скупштини. Наравно, сам списак земаља које су гласале за њега довољан је знак да Србија итекако има шта да чека.

А, да је последњи тренутак за прве промене, то се види по Тадићевом наслеђу у српској политици, којој су толико спуштени критеријуми и хоризонти да је Николић за тренутак навукао бес Запада на себе само зато што је рекао да се у Сребреници није догодио геноцид или што је Коштуница готово парија због уверења да распадајућа Европска унија ипак има алтернативу.

Извор: http://www.standard.rs

2 коментара

  1. С В А К А Ч А С Т ! ! !

    капа доле…

  2. Za opis i definiciju nekih situacija,ljudi,osjecaja itd, potreban je poseban dar.Nijedan psiholog ili psihijatar nisu uspjeli opisati osjecaj ljubavi kao pjesnici. Gospodinu Cvijanovicu je pjesnicki uspjelo da opise stanje duha ,karakter i osobitost bivseg predsjednika BORISA TADICA recenicom “….koji sebi jos jedino nije pucao u celo, pa da se kaze da je uradio protiv sebe ama bas sve sto je mogao” (zavrsen citat) Stim da ono “protiv sebe” znaci i PROTIV SRBIJE………….Komplimenti g. Cvijanovicu,i za cjelokupan tekst !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *