Почетна / Други пишу / Жељко Цвијановић : Хоће ли и како Вучић-Дачићева влада моћи да буде влада дисконтинуитета

Жељко Цвијановић : Хоће ли и како Вучић-Дачићева влада моћи да буде влада дисконтинуитета

Пре него што је уопште и почело да се озбиљно прича о њој, Вучић-Дачићева влада суочила се са једним тешким парадоксом. Наиме, није неопходно бити чак ни српски политички аналитичар, па разумети да је услов свих услова за ту владу да у односу на претходну буде кабинет дисконтинуитета.

 

 

Није реч само о томе да је Тадић-Цветковићева влада и у политичком, и у економском, и у међународном смислу деловала као да ју је смислио Фреди Кругер, па би већ по томе њихови наследници морали да се разликују. Ради се о томе да је одлазећа влада потрошила целу парадигму једне 12-годишње владавине, и то до краја. А то ће рећи да на међународном плану Европска унија не личи на ону из лета 2008. године, и Тома Николић може колико хоће у Бриселу да прича као да се ништа није променило – и нека прича ако мора – али, да је тако, Дачић не само да данас не би правио власт с њим – већ са Тадићем – него не би смео ни да покаже Москву на географској карти.

Опет, економски гледано, можда ће та нова влада да буде и рђавија и лакомисленија од претходне, али јој ‘Ајде-Јано-политика бесомучног задуживања и трошења неће бити доступна. То значи да ће, за разлику од претходника, хтели не хтели, морати да траже решења уместо да преписују готове матрице из ММФ и Светске банке. И на крају, виђено из угла унутрашње политике, Тадић је компромитовао и исцрпео сваку полугу система и успут грађанима потрошио све залихе живаца, толико да ће ови који долазе, да би им ико поверовао, морати толико да се разликују да ће, ако им се већ не да да личе на монахе, бар морати да се жестоко обрачунају са тадићевцима. Елем, једначина је прилично једноставна: или ће Вучић-Дачићева влада бити влада дисконтинуитета или ће платити и за своје, и за грехе својих претходника, и оних пре њих.

А сад да се вратимо оном парадоксу с почетка. Ако је дисконтинуитет императив те владе, сви они из медија који јој, и пре него што је направљена, желе све најгоре чине то управо уз аргументацију како ће то бити влада дисконтинуитета. Истина, они тај дисконтинуитет, преписујући завршене и превазиђене пропагандне матрице, виде као повратак у 90-те. Наравно, притом одбијају да нас упуте шта нам се то толико лепо десило после 2000, осим што нисмо били бомбардовани, и посебно шта нам се то лепо догодило са Тадићем, због чега би требало да страхујемо зато што Дачић неће личити на Мирка. Истовремено, они који Дачићевом кабинету желе добро – посебно онај редак свет на међународној сцени коме је требало пола сата да забораве свог љубимца Бориса Тадића – верују да је решење за Србију – или за њих у Србији – влада иста као Борисова, само свежа. Политику континуитета афирмишу и њихови домаћи истомишљеници, уверени да је свет устројен тако да у њему оно што није могао онакав Борис, неће моћи ни овакав Тома, па тако верују да нас чека исто, само са другим људима.

ИЗАБРАО ИЛИ ИЗАБРАН Наравно, третирање ствари ад хоминем у овом случају није аргумет за одбацивање за тезу о влади континуитета. Јер нису ли се претходних година напредњаци толико трудили да личе на жуте, па зашто би сада, кад су узели власт, личили на нешто друго? Шта би Динкић друго радио него да штити стране банке и домаће и олигархе? Зар није, цртајући своју владу, Дачић већ решио да Динкићу утрпа економију, а Томи Косово, две бомбе које ће бар по једном експлодирати до Нове године, док ће он, невин као Бритни Спирс, на следећим изборима поново дуплирати број својих гласова?

Све је то тачно, као што је тачно да ће Дачићев кабинет, по свој прилици, личити на владу континуитета. Али је једнако тачно и то да се Дачић, како сам каже, није напрасно заљубио у Вучића, него је препознао и међународне и унутрашње трендове, који су се код нас највише показали у другом кругу председничких избора. Отуда је, разумевајући ствари, ушао у коалицију са напредњацима, исто онако како је пре четири године, једнако препознајући трендове, отишао за Тадићем, и то после изборне кампање у којој је разгонио Турке на буљуке. Речју, није Дачић изабрао, као ни прошли пут, него га је изабрало. Иначе не би ове недеље спалио све мостове са Тадићем пре него што се са Вучићем не би договорио о свему до најситније појединости и натерао га да то сопственом крвљу потпише.

Први, дакле, моменат дисконтинуитета јесте спољнополитички. Он је показао потпуну незаинтересованост САД за Србију, осим, наравно, за Косово и заокруживање његове државности. Показао је слабост и мањак концентрације Европске уније на Србију, а самим тим и одсуство америчке подршке за амбиције Брисела на Балкану. На крају, показао је и способност Русије да попуни ту пукотину и доведе свој утицај у Србији до највише тачке после Петог октобра.

Та нова прерасподела – или је боље рећи усложњавање – међународног утицаја могла би се веома брзо показати у неколико важних момената. Наравно, не треба у томе, посебно кад је реч о Русији, претеривати и подлегати жељама, тек, прво, економска сарадња са Москвом ће сигурно оживети. То, бар у мандату, ове владе, неће препородити Србију, али ће јој отворити нека вратанца за излаз, утолико пре што ће досадашњи колонијални модел, наметнут из ЕУ, бар бити демонополисан јасном и обећавајућом алтернативом. Друго, за очекивати је да улазак Русије у економију подразумева, ради заштите те економије, и њен улазак у јавни простор и утицај у медијима. То би могло да демонополише монистички евроатлантски поглед на свет, што би опет могло да изазове снажне и корисне потресе у друштвеним елитама. И, треће, место министра за еврпске интеграције у овом мандату неће бити од превеликог утицаја, што је, ако се погледа шира слика на релацији Београд-Брисел, не само дисконтинуитет већ епохална ствар.

Дисконтинуитет је заправо толико важан да ће, чак и ако се у новој влади не догоди, свакако бити демонстриран – утолико више. Уосталом, било је довољно у петак видети Дачићево кисело противљење Вучићевој грубој оцени претходне владе, па да се види колико је овом другом стало до тога и колико овај први страхује од истог. Наиме, Вучићу је из милион разлога потребан обрачун са жутима, али да занемаримо све остале, којих је много, и да се задржимо само на једном. Елем, ако се он не обрачуна с њима, обрачунаће се они с њим, чим заврше са Тадићем и чим Србија види да ни са Вучићем није изашла на зелену грану. Јер, колико год не волели да у политичким стварима троше сопствене паре, жути их имају да сруше бар три следеће владе. Зашто би их неко чекао да се врате, ако може да их растави са тм парама, утолико пре што их ниједном од жутих није оставила бака нити их је стекао тако што је измислио ајфон.

ВАЖНО И ХИТНО Да би се направио обрачун, неопходно је да најрасположенији за њега – типујем на Вучића, мада могу да видим и Млађу како му цури пљувачка – овладају, и то хитно, оним ресорима које су жути направили управо за то да их штите кад једном не буду на власти. Дакле, важно је направити корените промене у тајној полицији и осталим службама, потребно је направити промене у полицији, затим правосуђу и тужилаштву, укључујући и рак-рану тог система – Врховни савет правосуђа. И, наравно, потребно је извршити не само дубоке промене већ и комплетну измену правила у медијима. Ако ништа од тога не започне већ после првих месец дана владе, послушајте бесплатан савет – уписујте се у жуте, јер ће се жути вратити.

Најава Николићевог саветника Оливера Антића да ће први потез нове власти бити промене у правосуђу, а да га нико није тукао да то каже, ипак даје наду. Можда напредњаци и не разумеју колико у политици дисконтинуитета са Тадићем могу да добију, али свакако знају да би их сваки контнуитет убио, и то за сва времена. Зато би Дачићева амбиција да задржи портфељ полиције, осим што делује прилично неукусно, могла да се покаже као сметња у овом озбиљном послу, тим пре што је у политичкој филозофији шефа социјалиста најчаснији сукоб увек иза најтрулијег компромиса. Отуда, не само око кадровских ствари већ и око основног принципа – континуитет или дисконтинуитет – преговори између Дачића и Вучића неће бити лаки и према њиховом исходу био бих много скептичнији да не знам да је Дачић преломио (или га је преломило) и да његова цена данас више није иста као пре недељу дана.

Ако се само задржимо на ове две компоненте дисконтинуитета – усложњавање геополитичке и економске парадигме Србије и обрачун са криминалним елементима претходне владе – и ако се томе дода демонополизовани положај петооктобарске елите, биће то велики посао за следећу владу. Ако се за тај владин сто стави и најтеже питање – Косово, које ће, узгред, бити теже брањиво него у претходне четири године не само због онога што су Тадић и екипа урадили тамо већ и што би се могло показати да ће амерички утицај у овој влади бити фокусиран искључиво на довршавање процеса стварања државе од ове српске покрајине – тада се све то показује као сувише захтеван посао за најављену скупштинску већину.

Наиме, јасно је да напредњаке, социјалисте и регионалисте у владу нису гурнули ни заједничка хемија, ни принципи, ни политички афинитети. Утолико пре њихова већина од 131 посланика не обећава да ће тежак посао дисконтинуитета, који неће бити лишен контранапада и притисака на власт, бити обављен. Због тога је веома важно да Дачић и Вучић постигну заједнички језик са Коштуницом, чији би 21 посланик обезбедио више од математички озбиљне већине, у којој би били смањени и Динкићев уцењивачки капацитет, па и његова клијентилистичка природа у односу на домаће и стране центре моћи, који ће свакако бити заинтересовани за потезе нове владе.

Коштуница би могао тако да – неколико је начина на који би то било могуће – постане део владајуће већине, чак њен тајни политички квалитет, уз кога би сваки од актера у влади могао да афирмише своју бољу и државотворнију страну, уместо оне трговачке и радикално прагматичне. Уосталом, једино он се из набројаног друштва пре избора и усудио да изговори ту реч која је постала цауса сина qуа нон нове владе. О дисконтинуитету је реч. И то – важно је рећи – не као врсти остракизма, већ као елементу демонополизације политичког и друштвеног живота, која претходи сваком политичком и друштвеном консензусу. Који ће бити завршен када његов део једног дана постану и жути.

Извор: Нови стандард

Један коментар

  1. Pojednostavljeno receno – KONTINUITET znaci nastavak IZDAJE i rastakanje SRBIJE, a DISKONTINIUTET znaci (obzirom gdje se danas nalazi DRZAVA) stvaranje prave, nezavisne, slobodne , pravne …….DRZAVE SRBIJE. Postoji li ALTERNATIVA DISKONTINIUTETU………….???? postoji- EUROPSKA UNIJA BEZ ALTERNATIVE ili KONTINUITET ili nastavak IZDAJE!!!!!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *