Видовдан 2012.

Пише Милорад Вучелић

Већ свикнути на владајућу политику новог система вредности који подразумева превару, обману, лаж, претњу и употребу силе, припремљени смо да ефикасну употребу ових средстава посматрамо као највећи доказ нечије успешности. Домоћи се власти свим могућим средствима и на њој по сваку цену опстајати, највећи је победа. Није понекад лако у таквим условима разазнати шта нам се дешава.
Овај број „Печата“ је видовдански, па то обавезује на јасан поглед који разазнаје ко је ко заиста, и какав је ко стварно. Књига „Сребреница – фалсификовање историје“, коју захваљујући Стефану Каргановићу и „Историјском пројекту Сребреница“, поклањамо читаоцима уз овај број, представља прилог разбистравању нашег историјског погледа и јасног сагледавања истине. У тужну истину спада и чињеница несрећне Декларације о Сребреници Скупштине Србије и сва бројна непримерена и недостојна извињења неовлашћено давана у наше име.
Када се помене Видовдан, нажалост, заувек нам је у сећање урезана историјска брука и срамота када је на Видовдан 2001. године Слободан Милошевић отет и изручен Хашком трибуналу. Али, жутом картелу који још влада Србијом то није доста, па пуном паром наставља да ради.
Тако тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић заједно са Бруном му Векарићем одржа конференцију за новинаре и подиже нову оптужницу против нових „јатака хашких оптуженика“. Би му мало што толиким Србима на правди Бога суде у Хагу, па реши да им још својски досоли. И онима већ осуђеним и онима тек оптуженим. Рече Вукчевић, и Бруно му Векарић, гонио би генерала Небојшу Павковића да му се не суди у Хагу. Да нема Хага, он би му судио! Хоће да суди и генералу Аци Томићу, чије име онако кокетно и мазно, како само он зна, тобож не помиње. Хоће да суди Радету Булатовићу некадашњем директору БИА-е. Помиње и гледа генерала Томића и Радета Булатовића, а све погледује на цео ДСС. Жути картел упорно наставља са срамним покушајима криминализације Војислава Коштунице и странке којој је он на челу. Жури се Вукчевићу, ближи се Видовдан, а ту је и Петровдан, да не пропусти да се обрука и осрамоти, па рече да очекује да Први суд у Београду осуди неке Младићеве наводне јатаке већ до 1. јула, мада им је наставак главног претреса заказан за октобар!

Тужилац Вукчевић је и неустрашиви васпитач. Сумњив му је председник Републике Томислав Николић, али ће му дати прилику да се поправи, мада, подсећа Вукчевић, вук длаку мења, али ћуд никако. Помиње Вукчевић и „тадашње високе локалне и друге политичке функционере“. Не смета овој правној громади и то што посеже за ретроактивном кривичном одговорношћу, и што циља на време када закона о јатацима није ни било. Ако је икада и знао, заборавио је основно правно начело по којем без важећег закона нема ни кривичног дела, а ни казне.
Опет Вукчевић прети некаквим преткривичним поступком и истражним радњама против српских новинара и уредника из деведесетих који су, по њему, одговорни за ратнохушкачку пропаганду и изазивање ратних злочина. Вероватно мисли и на оне почињене  Србима. О српским новинарима и уредницима он тобоже има неке окривљујуће податке који су му ваљани баш колико и  они о измишљеним масовним гробницама на југу Србије.  Све те индиције и доказе има, али о „Жутој кући“ нема ни један једини. Нигде се боље не заступају Фрањо Туђман, Анте Павелић, Алија Изетбеговић, Хашим Тачи, Иса Бољетинац и Адем Јашари него у званичном Београду под влашћу жутог картела.
Али каква би то оптужница против Срба била када у њој, као главних криваца, не би било српских књижевника и уметника уопште. И паде оптужба против Мома Капора. Једним ударцем и српска књижевност и сликарство! Посегнуше Вукчевић и Векарић за Капоровим цртежом који упоредише са ликом под којим се Караџић скривао и то прогласише доказом за Капорово јатаковање. Да су мало обавештенији и образованији, као што нису, знали би да је Капор својевремено јавно рекао да се Радован Караџић уопште не крије у Србији него у Њујорку, где  као психијатар лечи америчке војнике и официре од вијетнамског, авганистанског, ирачког и тако даље синдрома. Да је на нашу срећу и радост, а на корист српске културе Момо Капор жив, они би га ставили под истрагу, а вероватно би га и ухапсили.
А као сам врхунац ових ужаса, беспризорности и бестидности Капор се оптужује да је отишао толико далеко да је чак цртао и  Караџићеву мајку, и да је све то упаковано у књигу намењену, ваљда, одгајању српске деце у зликовачком духу! Овакав поступак је без премца чак и када се упоређује са инквизиторским суђењима,  монтираним московским  процесима или суђењем поводом паљевине Рајхстага. Како уопште веровати у било какву веродостојност и кредибилитет оваквих јавних тужилаца који уз све то, овакви какви су, позивају медије и новинаре у којима виде „партнере у достизању правде“. Принципи овакве „правде“ су засновани на неоснованој и безименој оптужници и политичком сумњичењу, злоупотреби власти, медијском линчу и унапред донетим пресудама, чак и без реформисаног суда. А као недостижни светионик правде и помирења блиста Хашки трибунал и његово тужилаштво. Ако се као партнери поред оваквих медија још јаве „жене у црном“, ето ти готовог „достизања правде“.
Напади на Српску православну цркву и њене епископе никада нису ни престајали и можда њени великодостојници  нису далеко од неког судског процеса, оптужнице или бар предистражних радњи. Када су овакви Хашки правдољупци у кривичну пријаву могли да ставе патријарха Павла, што не би могли да окриве и неког владику.
Уставни суд Србије је далеко од разматрања уставности или тачније противуставности Статута Војводине, али је зато похитао да забрани „Образ“. Када се у последње време говори о партизанима у Србији говори се углавном о њиховим масовним послератним злочинима. О покрету отпора и борбеном антифашизму ни речи. Када је на дневном реду рехабилитација Драже Михаиловића, онда се превасходно говори о његовим злочинима, а с његовим костима, све под надзором званичне државне комисије, бркају се кости животињског порекла. У судском  процесу рехабилитације понижавајуће се постављају старатељи из центра за социјални рад неке београдске општине. Све то уз неизбежне „жене у црном“ пред зградом Суда. Где год да се суди Србима, па било да је реч о Слободану Милошевићу или Дражи Михаиловићу, ето ти „жена у црном“. Од њих нам бољи лакмус папир није потребан да установимо шта је праведно, а шта није и шта је против Срба, а шта није.
Нимало случајно, свега су се тога дохватили хрватски и БиХ политичари подижући по ко зна који пут оптужнице против Срба и користећи све то да историјски пеглају усташки фашизам чије су ендехазијске тековине мирно спремили у своју прошлост. Они су, баш као и сви други око нас, нормализовали и уредили своју прошлост и означили Независну државу Хрватску као једну од фаза у одржавању континуитета своје државности. И њима је, посебно Иву Јосиповићу, баш као Владимиру Вукчевићу, сумњив Томислав Николић, па од њега очекују да се одрекне своје четничке прошлости, мада је рођен седам година после окончања Другог светског рата. Тек када буде очишћен од те кривице, ући ће у квалификације за међудржавни сусрет и разговор.
Пре тридесетак година је историјски верификовано било сазнање да је Србија 1941. године имала два антифашистичка покрета отпора, а данас смо, захваљујући жутом картелу којем је страна свака Србија, било да је она прва, па чак и друга, догурали дотле да смо постали илустрација за данашњу општу светску опасност од „нацизма и разбуктавања фашизма“, како сугерише загребачки „Глобус“ у последњем броју. На поменуту сугестију хрватског новинара о фашизму и нацизму, Ноам Чомски каже: „Погледајте само Грчку или источну Европу, на примјер Србију, Мађарску, Аустрију…“
Труд жутог картела није био узалудан. Остаје још да се види да ли је сам Чомски изговорио ове речи и на основу којих увида је то учинио или је пак на то био приморан претњама Вукчевића и Векарића, као и  жутог картела. За очекивати је да се речима Чомског нешто придодало у већ традиционалном хрватском преводу. Који су и какав одговор на ова питања добили сарадници и аутори „Печата“ од самог Чомског, прочитајте у овом броју, у тексту Љиљане Богдановић „Кад нетко има савест прљаву, а мржњу чисту“.
Не можемо ни замислити шта се све спрема Србима и Гаврилу Принципу због његових хитаца на Видовдан 1914. године!  Нема те пропаганде, па била она из аустроугарских дворских ходника, тамница и тмуша, која може досегнути до домаћих ужасавајућих оптужби и историјских тумачења које жути картел спрема.
Инспиратори информбировског логора Голи оток славе се као заслужни политичари, преживели чувари уживају углед демократа и либерала, а самим робијашима са Голог отока, под видом обештећења и рехабилитације, нуди се надокнада од седамсто динара по дану.  Дан на Голом отоку – шест евра! То је, додуше, својеврсни облик транзиционе реституције јер некоме се враћа одузета кућа и имање, а некоме се, за административним путем отету вишегодишњу слободу  (било их је око 12.000, што значи нешто мање него у жутој „Сабљи“) даје по шест евра по дану робије.
На делу је опште понижавање и обесмишљавање сваке српске жртве.
План ове синхронизоване операције, у којој су, баш као и у сваком картелу, сви њени кључни актери свесни шта и зашто нешто раде, јесте да се Србима не само забрани да имају јунаке и државнике него да им се одузме право на жртве, страдалнике и мученике. Основни је задатак да се у Србији успостави нови морални и национални идентитет који почива на  кривици за геноцид, исконструисаном злочину, историјској и актуелној кривици, те на обавезним хегемонистичким претензијама. И сама православна вера је подложна истој тужилачкој конструкцији о наводном српском заједничком злочиначком подухвату. И све то у име „будућности наше деце“ на ЕУ путу без алтернативе.
Истовремено се у државама око нас, и у самој Србији, мањине и други народи систематски и смишљено приказују и успостављају као историјске и актуелне жртве. На делу је преправљање њиховог националног идентитета, а у циљу стварања квазидржавних територија. Преправљени, нови идентитет постаје покриће за претензије на српске историјске и етничке територије, и даље прекомпоновање Балкана. Књига о Сребреници управо је аргументован доказ за изнете тврдње.
Стално окривљавање Срба и Србије и лажна виктимизација других народа и мањина представљају монструозни инжењеринг који се већ дуго одвија над нама, и то видимо. Видљив је поменути инжењеринг и сваког другог дана, али је посебно видљив на Видовдан и уочи њега, када се свако јасно показује онаквим какав је.
Овог Видовдана тога неће бити, али остаје нада да нас, историјски, свакако очекује неко ново видовданско прегнуће. Нећемо, ваљда, довека чамити у овом новом и наметнутом националном и моралном идентитету.