Почетна / Други пишу / Валентин КАТАСОНОВ: РУСИЈА, КИНА И СВЕТСКА ТРГОВИНСКА ОРГАНИЗАЦИЈА. РЕТКИ МЕТАЛИ, НАФТА И „ОПИЈУМСКИ РАТОВИ“ (Први део)

Валентин КАТАСОНОВ: РУСИЈА, КИНА И СВЕТСКА ТРГОВИНСКА ОРГАНИЗАЦИЈА. РЕТКИ МЕТАЛИ, НАФТА И „ОПИЈУМСКИ РАТОВИ“ (Први део)

 Поставља се питање: зашто је Западу требало да увлачи Русију у Светску трговинску организацију? Русија је успела да се до сада претвори у земљу чији се извоз састоји скоро у потпуности од енергената и сировина. Учешће сирове нафте, петрохемијских производа и природног гаса у укупном робном извозу Русије сада је око 70%. Али – ту су и метали, и руде метала, и нерудне сировине, па дрвена грађа, пољопривредне сировине, и томе слично. Све то Запад из Русије прихвата са великим задовољством, па и царину за увоз сировинских роба из Русије нити је установио, нити ће. Јер су јефтине сировине корпорацијама увек потребне.

        Што се тиче баријера за увоз роба у Русију, ни ту западни бизнис није имао никакве специјалне проблеме. Многе стране компаније су, стичући наша домаћа предузећа, већ одавно руско тржиште освојиле изнутра. Њима је чак баш згодно да буду прикривене увозним царинама. Али – без обзира на то, руске власти су много и много година упорно смањивале увозне царине, што је стварало повољне могућности да стране компаније, које имају производњу изван територије Руске Федерације, освоје руско тржиште. Има функционера који цинично изјављују да је Русија фактички своје царине и свакојаке норме већ одавно ускладила са захтевима Светске трговинске организације. На овој етапи, као, ради се само и правним формалностима (ратификацији Уговора о придруживању Руске Федерације Светској трговинској организацији).

        Већина публикација које се баве проблемима Светске трговинске организације у руским масмедијима бави се углавном питањима царина, нешто мање – државним супсидирањем економије. Једна од главних претњи Русији, која долази од Светске трговинске организације, је претња чврсте директне контроле наших природних изворишта коју је установио западни капитал.

Концепција: „Природна изворишта припадају читавом човечанству“

Више пута смо чули изјаве различитих западних државних и политичких личности да директно или само као наговештај изговарају једноставну мисао: неке земље поседују велика природна богатства, али не могу да их ефикасно користе. Према њиховом мишљењу, природна богатства представљају „заједничко наслеђе човечанства“. „Човечанство“ може (чак је и обавезно) да установи „ефикасну контролу“ природних ресурса оних земаља које нису у стању да саме користе те ресурсе или у којима темпо искоришћења ресурса не задовољава „човечанство“. У преводу са „птичјег“ језика савремених политичара „човечанство“ – то су транснационалне корпорације (ТНК), а „заједничко наслеђе“ представља природне ресурсе који су се само због неспоразума нашли под контролом суверених држава.

Да приведем неке примере о томе шта је речено. Бивши државни секретар САД, Мадлен Олбрајт: „Највећа на свету неправда је да таквом територијом, каква је Сибир, влада искључиво Русија“ (аналитичка емисија „Постскриптум“, пролеће 2005.године). А ево шта каже добро знани свима Збигњев Бжежински: „За Европљане Сибир би могао да постане оно, што су у своје време били Аљаска и Калифорнија заједно за Американце: извор огромног богатства… Да би задржала Сибир Русији ће затребати помоћ, она сама нема снаге да испуни тај задатак, у периоду када преживљава демографско опадање, а њен сусед – Кина – испољава нове тенденције. Захваљујући свеобухватном европском присуству Сибир би могао временом да се претвори у заједничко евроазијско власништво, које би било коришћено на мултилатералној бази“. (З.Бжежински: „Избор. Светска власт или глобално вођство“). А у књизи „Велика шаховска табла“ („The Grand Chessboard“ 1997) он директно говори о комадању Русије на три државне творевине. Сибир са његовим природним ресурсима, по Бжежинском, не треба да буде под контролом Москве.

Не треба мислити да приче о „заједничком наслеђу човечанства“ представљају новину, насталу крајем 20. и почетком 21. века, која има везе са глобализацијом и наглим јачањем у свету економског и политичког утицаја транснационалних корпорација. Отприлике пре четврт века наш економиста и публициста А.Цикунов (под псеудонимом „Кузмич“) је написао: „Крајем 19.века, са развојем индустријске производње, на дневни ред је као хитан постављен проблем сировина. 1884.године су у Берлину водеће земље света донеле „Акт Берлинске конференције“, који је осигуравао принцип ефикасне окупације, и чија суштина је била у томе, да је свака земља обавезна да сировине на својим територијама користи ефикасно и да их без одлагања пушта у промет, а уколико то не дозвољавају техничка средства, онда се то морало дозволити другим земљама и картелима“ [1]. Затим аутор наставља своју мисао: на бази одредби Берлинске конференције „Русија је постала објекат заједничке експлоатације међународних концерна“. Такви су били политички ставови Западне Европе.

Али Америка је још почетком 19. века прогласила Монроову доктрину, према којој читава Америка (и Северна, и Јужна) са њеним природним ресурсима припада Сједињеним Државама, тачније – њеном приватном капиталу. Познати амерички геополитичар адмирал Мехен је 1895. направио следећу политичку изјаву: „Велики део света још увек припада дивљацима или пак државама које у економском или политичком смислу нису потпуно развијене, те зато нису у стању да користе потпуни потенцијал територија, којима владају. Са друге стране, код високо цивилизованих држава стварају се вишкови енергије. Та енергија ће у врло блиској будућности да буде усмерена ка освајању нових простора“. Ускоро је почело избацивање „енергетских вишкова“ у облику капиталистичких ратова за поделу и прерасподелу међународних тржишта и освајање сировинских извора наше планете.

Светска трговинска организација као инструмент за насртај транснационалних корпорација на природне ресурсе Русије

        Откако Руска Федерација постоји као држава било је неколико покушаја да се наши природни ресурси ставе под тоталну контролу Запада. Најпознатији је био у облику нацрта мултилатералног међународног споразума који је назван Европска повеља о енергетици. Тај споразум је уз учешће Русије позивао да се западноевропским корпорацијама обезбеди неограничен приступ нашим енергетским резервама (нафти и природном гасу). Фактички – наведена повеља је предвиђала озбиљно ограничење суверених права Русије у делу који се тицао природних ресурса. Наши политичари и законодавци су имали довољно здраве памети и снаге воље да се супротставе притиску Запада.

        Други покушај је био натурање Русији споразума о подели производње. Ти споразуми су углавном претпостављали могућност коришћења руских налазишта нафте, природног гаса, злата и неких других ресурса у циљу њихове експлоатације. Суверена права Русије на подели стратешки важних резерви природних ресурса у оквиру наведених споразума су врло оштро ограничавана [2]. Хвала Богу, 1995.године су наши народни изабраници нацрт федералног закона о наведеним споразумима одбацили као документ који отворено поткопава суверенитет Русије према сопственим природним ресурсима.

        Протокол о укључењу Русије у Светску трговинску организацију представља још један покушај у истом правцу. Проучавање искуства притиска земаља Запада у оквиру Светске трговинске организације на државе које поседују богате природне ресурсе показује да се тај притисак врши из два правца.

        Први правац је притисак у виду захтева да се смање различита ограничења за рад страних инвеститора, који експлоатишу природне ресурсе у земљама-чланицама Светске трговинске организације. Државе које прихватају стране инвестиције могу, конкретно, да доносе еколошке и социјалне норме у односу на производњу. Уколико те норме смањују добит Светске трговинске организације у конкретној земљи, власти земље у којој је регистрована корпорација могу преко свог представника у Светској трговинској организацији да захтевају слабљење или чак потпуно укидање тих норми. За сада транснационалне корпорације не могу директно да ступају у спорове са државама које су их примиле, већ су принуђене да се ослањају на механизме наднационалног лобирања. Међутим, Светска трговинска организација не седи скрштених руку. Она припрема специјални пакет докумената који предвиђа да транснационалне корпорације стичу право да непосредно (преко суда) оспоравају било који закон државе у којој имају производњу, баве се комерцијалном и финансијском делатношћу. Гледајући нас у очи Светска трговинска организација се од организације која се бави питањима међународне трговине претвара у НАДНАЦИОНАЛНИ ЦЕНТАР који уништава последње државне институције којима се регулишу инвестиције.

        Други правац је да транснационалне корпорације, обзиром да представљају главне потрошаче природних ресурса које експлоатишу у земљама периферије светског капитализма, могу да се користе механизмима Светске трговинске организације како би тим земљама диктирале услове за испоруку њихових сопствених природних ресурса. На пример, да се оспоравају цене сматрајући их „претераним“, „монополистичким“, „нетржишним“. Могу да диктирају и количине за експлоатацију и испоруку природних ресурса према светском тржишту. Догађаји око Кине су последњих година показали да земље Запада почињу активно да користе тај механизам који им је омогућила Светска трговинска организација.

(Наставља се)

 

ПРИМЕДБЕ:

[1] Цит. по: М.Антонов: „У Русији никада неће бити капитализма“ (М. Антонов. Капитализму в России не бывать! – М.: Яуза, Эксмо, 2005, с. 579.

[2] Детаљније погл.Болдирјов Ју.Ју.: „Пљачка Евроазије“ (Болдырев Ю.Ю. Похищение Евразии. – М.: Крымский мост – 9д, Форум, 2003).

Валентин КАТАСОНОВ – професор, доктор економских наука, председник Руског економског друштва „С.Ф.Шарапов“

Извор: „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *