Почетна / Документи / Усправна реч Чедомира Попова (1936-2012)

Усправна реч Чедомира Попова (1936-2012)

Пише  Иван Негришорац

Поводом смрти једног од најугледнијих српских историчара нашег доба

 

Из нашег јавног живота отишао је академик Чедомир Попов. Отишао је почасни председник „Матице српске“, доскорашњи њен председник (2008-2012), који је мудрошћу и одлучношћу, одмереношћу и еластичношћу става учинио да Матица остане оно што јесте и што би требало да буде: друштво озбиљних и одговорних људи спремних да, уз пуно међусобно поштовање, раде на пословима од великог, највећег значаја за српску културу. Академик Попов је био дугогодишњи професор Филозофског факултета у Новом Саду, својевремено његов декан (1979-1981), директор Института за историју Војводине (1970-1974), редовни члан Војвођанске академије наука и уметности (од 1987), редовни члан Српске академије наука и уметности (од 1992), својевремено председник Огранка САНУ у Новом Саду (1994-2002), преко четири деценије (од 1969) члан Управног одбора „Матице српске“, управник Рукописног одељења (1981-1991), потпредседник „Матице српске“ (1991-2000)…

ЗАДУЖИО СРПСКУ ЕНЦИКЛОПЕДИСТИКУ
Огроман је значај Чедомира Попова за развој српске енциклопедистике са организационим средиштем у „Матици српској“. Академик Попов је од 1991. године главни уредник капиталног пројекта Српски биографски речник, који је од 2004. године до сада изашао у пет томова, а шести би требало да се појави следеће године: када овај посао буде довршен биће изложен драгоцени корпус текстова са око 30.000 биографија људи значајних за српску историју. Академик Попов је, такође, био међу најважнијим покретачима Српске енциклопедије, руководилац на пословима израде „Азбучника“ у периоду 1995-1999, те први председник њеног Уређивачког одбора од 2006. до 2008. године. Зато нема човека који је од њега заслужнији што овај пројекат, са предвиђених близу 40.000 одредница, има сигурну стручну основу за рад. Због ова два капитална пројекта намеће се природан закључак да је управо Чедомир Попов човек који је најпресудније деловао на снажан развој српске енциклопедистике у првој деценији 21. века. Зато, у овом тренутку, ова дисциплина даје резултате какве никада раније није давала.
Чедомир Попов је био и остао човек чија се реч увек с пажњом ослушкивала и, касније, дуго промишљала. Он припада уском, одабраном кругу најважнијих српских историчара нашег доба, аутор изузетно богатог опуса који обухвата колико општу, толико и националну историју. С једне стране, круна тога опуса је тротомна Грађанска Европа (1770 – 1914), студија чија су прва два тома објављена 1989. године, а 2010. је придодат, раније планирани трећи том који обухвата период 1871-1914. године. У том, изузетно важном делу описан је снажан развој Европе у епохи грађанског друштва, и то у свим доменима, од политичких и војних догађаја, преко изградње правно-политичког и економског система, па до сфера уметности, науке, философије, културе у најширем смислу речи. Истовремено је анализи подвргнут и процес изградње европских империјалних система, као и сагледавање жестоких  противуречности друштвеног развоја које су довеле и до светских ратова. Уколико неко хоће да темељно промисли шта данас значи Европа, морао би да бескомпромисно сагледа бар најближу европску прошлост. У том погледу ми немамо бољег водича од ове обухватне, снажне и подстицајне студије академика Чедомира Попова.
У другом средишту научног интересовања академика Попова налази се српска историја 19. и 20. века и њен европски контекст. Отуда је свака од његових књига у већој или мањој мери допринела да се сагледају неки од важних аспеката овог односа: Француска и Србија 1871-1878. (1974), Од Версаја до Данцинга (1976), Србија на путу ослобођења 1868-1878. (1980), Аутономија Војводине – српско питање (коаутор Јелена Попов, 1993), О историји и историчарима (1999), Велика Србија – стварност и мит (2007), Источно питање и српска револуција 1804-1918. (2008) и др. Томе, свакако, ваља додати и читав низ књига у којима је Попов учествовао коауторски или уреднички: ту би пре свих требало поменути Историју српског народа са ауторским прилозима у књигама V/ 1 (1981) и VI/ 1 (1983), те уредничку замисао за  Историју српске државности, I-III (2000-2001).  Кад год је о српском народу размишљао наш историчар је описивао и шири, европски контекст који је подстицао или сузбијао, помагао или онемогућавао српске политичке, државотворне идеје и планове. Отуда он о Европи није имао илузија, јер је непрестано распредао ту сложевину и откривао од чега је она све сачињена.
У нашем јавном, интелектуалном животу Чедомир Попов је био спреман да у правом тренутку каже праву реч. Он је живео уверење да историја мора остати оно што је одувек била – „учитељица живота“ (magistra vitae), а никако пука кабинетска делатност. Стога се није устезао да преузме ризике у тренуцима када је то било неопходно и када су токови друштвеног развоја кретали у проблематичном смеру. Уз то, он је умео да измири и у равнотежу доведе многе противуречности нашег националног бића, оне противуречности са којима једни не знају шта да чине, а други су склони и да их озбиљно злоупотребе. Зато је он, бавећи се идејним и политичким наслеђем Светозара Милетића, непрестано истицао Милетићеву идеју о неодвојивости националног и грађанског начела: „Ми смо и Срби и грађани.“ А колико је то зрела, утемељена и дан-данас актуелна политичка идеја, најбоље се да сагледати кад се упореди са крхкошћу, сметеношћу и штеточинством оних који данас заговарају процесе грађанских интеграција унутар ширег, европског простора мимо, па и упркос јасног дефинисања наших националних интереса. Зато ће за такве погубне људе бити прихватљиво и оно што ни за Светозара Милетиће, ни за Чедомира Попова не може бити прихватљиво:  Ући у Европу по цену раскрајања државног и националног простора, то се – милетићевски речено – данас Србима нуди као награда, иако је сваком народу нормалне памети и нагона за опстанком то, заправо, најтежа казна.

ОДБРАНА КЊИГАМА
Чедомир Попов је сву сложеност и проблематичност европског положаја српског народа јасно сагледавао на темељу тзв. Источног питања, којим се на свој, публицистички начин бавио и Милетић, бавио се и Васиљ Поповић, историчар кога је Попов сматрао својим учитељем. Чедомир Попов је, трагом најбољег у европској и српској политичко-историографској мисли, сагледао историјски процес дугог трајања који је и дан-данас очувао своју актуелност: само познавањем овог процеса моћи ћемо до краја да схватимо шта се то нама данас на Балкану дешава и шта све утиче на судбину малих балканских народа. У оквиру империјалне силе систематски раде на томе да куражан, самосвестан народ попут Срба буде сведен на што мањи, геополитички безопасан простор. Отуда се, у истраживању идеје, а још више мита о великој Србији, наметнуло једно  парадоксно реторско питање: „Колико би Србија требало да буде мала да не би била велика?“ Овако прегнантно и упечатљиво исказано историографско сазнање савршено јасно указује на један од кључних проблема мисаоних матрица по којима тече и савремена европска политичка мисао. Ако се отворено и бескомпромисно не суочимо са таквом матрицом, процес европских интеграције ће по Србе бити крајње поразан.
Чедомир Попов је Банаћанин, Војвођанин, поносан због лепота и културне шароликости нашег равничарског простора. Његова регионална самосвест никада се није укрстила, поготово не сукобила са националном одређеношћу. Зато је он посебно био осетљив на чињеницу да се слика војвођанског спецификума понекад претвара у отровни политикантски капитал са погубним дејством, па је умео одлучно да укаже на линију преко које се не сме прелазити. Тај војвођански спецификум јесте важна културолошка чињеница, али и инструмент којим империјални центри моћи настоје да преко својих испостава у Србији још више раздробе целину српског националног и државног простора. Нарочито у склопу идеје и, за сада, тихих покушаја да се утемељи војвођанска нација као најпоузданији начин раздробљавања српског корпуса. Зато је Чедомир Попов често говорио како ће у Војводини Мађар остати Мађар, Словак ће остати Словак, Румун ће остати Румун, а једино ће се од Срба регрутовати Војвођани.
Као историчар он је знао да сваки народ, па и српски, од разних дезинтеграционих процеса може спасити само јасна национална, интегрална политичка свест и одговарајућа пракса која ће умети донекле да уважи парцијалне разлике, али и да у први план стави идеју целине националног корпуса. Зато је он са посебном осетљивошћу умео да одмери ко, шта и како мисли и делује, поготово у ситуацијама када се избор мора направити и када се мора знати на којој си страни. У таквим одлукама човек никада није сам, а важно је имати правог саговорника, таквог саговорника као што је Чедомир Попов. Зато сада, када њега више међу нама нема, чини се да „Матица српска“ са њим и Матица без њега нису и не могу бити исте. Овој другој недостаје једна важна, изузетно снажна компонента садржана не само у Поповљевом историјском знању и у непоткупљивости његових оцена, него и у његовом чисто људском лику који је пленио и освајао свакога ко би са њим разговарао.
Његов осмех, тако људски топао и срдачан, чинио је да се заједнички послови обављају достојанствено и са полетом који се спонтано будио из такве, радне и релаксиране атмосфере по којој се и препознаје дух „Матице српске“. Тај дух је у себи носио и око себе у великој мери материјализовао управо Чедомир Попов. Ми, који смо имали задовољство да са њим радимо, дуго ћемо памтити управо такве, чисто људске квалитете. Они други, интелектуални и научни квалитети његовог дела сачувани су у његовим књигама на тако убедљив, заокружен и целовит начин да је њихов аутор могао спокојно да оде са овога света. Те књиге најпоузданије ће свога писца бранити од сурове ерозије коју на људима и у људима спроводи време као неумитни и непоткупљиви судија.
Нека почива у миру и нека је слава академику Чедомиру Попову!

Реч на комеморативном скупу одржаном у „Матици српској“, 14. јуна 2012. године)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *