Тијанићу, истина те чека у „Друштвеној мрежи“

Пише Миодраг Зарковић

Директор Јавног сервиса остаје заслепљен бројкама и прецењивањем сопственог значаја, док у емисијама „РТС“-а на сличан начин, дакле невољно и несвесно, карактерне недостатке разоткривају јуришници одлазећег режима

У претпрошлогодишњем филмском хиту „Друштвена мрежа“ о оснивању „Фејсбука“, у првој сцени гледамо како неподношљивог Марка Закерберга оставља девојка и поручује му:
„Ти ћеш сигурно успети у животу и мислићеш да те људи мрзе због тога, али веруј ми, мрзеће те само зато што си сомина.“
(Ово није прецизан превод, већ прилагођена парафраза из које су изостављене псовке).
Да је каква девојка нешто слично поручила Александру Тијанићу када је било време, свима би нам сада било лакше. Јер, чим му неко критикује Јавни сервис, Тијанић удари у кукњаву како га љубоморни саплићу зато што не могу да му опросте успехе данашњег „РТС“-а. На исти начин узвратио је и сада, када је питање законитости пословања Јавног сервиса поставио дневни лист „Курир“ (и сам незаконито отет оснивачу, али то је друго питање и не за ТВ рубрику), а господин директор закључио како је то „вучење за уши непослушног РТС-а“, те податке о прекомерној количини реклама на „РТС“-у са својственим подсмехом одбацио позивајући се на рејтинге.
Нису, господине директоре, ни ваша наводна „непослушност“, ни извикана гледаност у корену незадовољства вашим радом. У заблуди сте. Погледајте „Друштену мрежу“ и биће вам јасније.

***
„Наш народ, грађани, јако мало знају шта се стварно на Косову и Метохији дешава. Грађани нису уопште свесни да ви, када зовете мобилни телефон некога јужно од Ибра, ви зовете преко Монака, на пример.“
Ове је речи изговорио човек, помислили бисте, рођен за народног трибуна, витез истине, неко ко преклиње или опомиње надлежне да обавесте грађанство о томе шта се стварно на Косову и Метохији дешава. А ипак, ствар је сасвим обратна, пошто је наведене речи у етар просуо нико други до Борко Стефановић, политичар супротстављен сваком и једном идеалу повезивом са истинитошћу, искреношћу, честитошћу… Стефановић је овај исказ изнео у емисији „Око“ на Јавном сервису у петак, 22. јуна, где је, уз посредство водитељке Антонеле Рихе, мишљења о косметским невољама укрстио са Марком Ђурићем, саветником председника Србије Томислава Николића. У тих пола сата, Стефановић је, још увек у својству шефа нашег тима за преговоре са Приштином, дао све од себе да завлачењем за Голеш планину додатно збуни ионако слуђену јавност. Засипао је гледалиште увежбаваним фразама које трају унедоглед, а не говоре ништа, па је пажљивија публика опет могла да о Стефановићевим делима и намерама сазна много више на основу онога што дотични прећуткује, него онога што казује.
Стефановић се, међутим, уочи краја емисије занео, па је изговорио напред наведене речи. И, изгледа, поверовао и сам у њих, одједном видевши у себи некога ко народу доноси сазнање уместо прикривања. Па је онако смотан, а надобудан испао из унапред предвиђеног сценарија, те је одмах за поменутим речима изговорио следеће:
„Грађани уопште не знају да на Косову косовски Албанци имају апсолутно све полуге власти у својим рукама, апсолутно све сем војске. И ви би сад требало са њима да разговарате о томе како ћете у њиховом систему да промените одређене ствари!“
Стефановић, дакле, рече да је на нама да са Шиптарима преговарамо о томе како да „у њиховом систему“ извршимо извесне преправке. Преправке ће, за претпоставити је, бити повољне или не по Србију и Србе; али, систем је њихов, шиптарски; систем у оквиру којег ће се дораде вршити остаће њихов, као што је и до сада био.
Њихов систем, Стефановићу? Да ли је то игралиште по којем сте се лоптали са Едитом Тахири у сапуници од преговора? Да ли сте ви, Стефановићу, заправо предводили тим који је у непосредним преговорима са Приштином аминовао „њихов систем“ – што је, да се не лажемо, Приштини потребније неголи и само признавање косметске „независности“? Ко вас је овластио, Стефановићу, да уважавате било какве дивље градње од система, засноване на гажењу права и људи, па да у тим системима тражите некаква вампирска решења која ће, узмемо ли у обзир ваше преговарачке способности испољене и у овој емисији, на крају само олакшати посао Тачијевим и Харадинајевим крволоцима?
Фројдовским омашкама подлежу и домишљатији од вас, Стефановићу, и зато немојте себи превише пребацивати због ненаданог признања које вам је излетело у „Оку“. Истог часа када сте се прихватили срамног задатка да са Приштином преговарате о „њиховом систему“, упали сте у историјски процес којем ни на који начин нисте дорасли. То што на крају нисте издржали да прљав посао изведете неприметно, него су грађани, за чију сте обавештеност наводно забринути, све свеснији неславне вам улоге – то је, верујте, најмањи од ваших грехова.

***
„Ко не уме да се носи са слободом комуникације, ко не разуме да, како би Чомски рекао, слобода говора је да слушате и онога кога презирете, тај има проблем не само са Интернетом, него и са реалношћу.“
Ове је речи, закључићете, морала да изговори особа вична комуникацијама у њиховим најслободнијим видовима, а такође и у правилном схватању и прихватању реалности. Ако још знате да је реч о жени, неминовно ћете незнану јунакињу поредити са Јованком Орлеанком.
Авај, када спознате да је реч о Гордани Чомић, манућете се сироте Јованке и историјску подударност препознаћете у нешто другачијем војсковођи: у Атили. Само што Гордана Чомић није бич божји, него бич скупштински; силница вечито устремљена ка опозиционим посланицима и намерна очи да им копа за сваку ситницу неусклађену са њеним стешњеним схватањем пословника, обичаја и морала у најважнијем законодавном телу.
Нечијом суровошћу постављена за потпредседницу Народне скупштине у претходном сазиву, Гордана Чомић кињила је опозиционе посланике пуне четири године и тако у трауматичном сећању остала сваком гледаоцу чувених скупштинских преноса. Што само још једном потврђује значај тих преноса. Јер, њен наведени цитат, у којем се као бајаги диви слободи говора, гледали смо у „Око магазину“ на „РТС“-у, у прилогу о цензури и покушају цензуре на Интернету. Да није било поменутих скупштинских преноса, неко би још могао да помисли да је жена искрена када се залаже за неспутаност у комуникацијама, нарочито када дода овако нешто:
„Не може нигде да буде превише слободе. Али, може да буде изостанка осећања колико је слобода драгоцена и колико је потребно непрекидно је неговати, чувати и увек наново освајати; то би сви требало да знамо.“
И зато – живели скупштински преноси!