Почетна / Култура / ТАМНА ХРОНИКА Мрљање Србије

ТАМНА ХРОНИКА Мрљање Србије

Пише Васа Павковић

Мрље нас засењују у снимцима из болница, у репортажама из пропалих фирми, са царинских прелаза, па чак и на снимцима дуж магистрала. Као да постајемо народ мрља… Требало би донети закон против ових мрља и мрљаџија док не буде касно – док се цео програм не претвори у мрљу

 

1.
Врелина око нас
После силних киша, врућине су пале на Србију као секира на пањ. Једва дишемо, пливајући кроз зрак као кроз воду. Свако тражи сенку. Само  понеки дежурни „аналитичар“ жури ка  следећој ТВ станици, где ће још једном коментарисати могућност кохабитације. Ако не носи шешир или качкет на глави, свакако  ће рећи да је то добро решење за Србију и да ће се председник и премијер тако међуконтролисати… А и њихове странке, које је л’ те постоје.

2.
Свет је опстао
Судећи по председничкој кампањи губитника на недавним изборима, требало је да свет пропадне ако Николић којим случајем победи. Није се десило чудо и Николић је победио, но и свет је успео да опстане. И то сада никога не узбуђује. Као да то више нико не сматра чудом. Само  се понеки спикер на радију или телевизији (било којој) превари, па почне да декламује: „Председник Србије Та…, али се грицне за језик и настави, … Николић примио је амбасадора Француске – па све тече даље. И после вести иду „The Vaccacines“, на радију, или … „Тренутак истине“ на  „најгледанијој“ телевизији по пиплметрима.

3.
Злочин у Идвору
У мирном Идвору, где је до јуче највећу пометњу изазивало  јато гусака, прелећући између два шора, младић је активирао бомбу у кафани  убивши себе, свог брата и једног госта, ранивши много света. Да ли ико може да утврди како је до тога дошло и да ли би евентуално утврђивање истине било коме помогло?  Издата су полицијска саопштења, судски процес ће тећи својим током, а и гуске летети као у Кустуричиним филмовима, али ће и даље, ту и тамо, иза шифоњера или међу дуњама стајати бомбе, спремне да у неком ирационалном часу убију неке нове, непознате младиће.

4.
Крлежа у Београду
И много времена после смрти (и загробне тишине око писца „На рубу памети“) Крлежа подгрева страсти. Интересантно је да се то не догађа у Загребу, већ у Београду. Дакле, на другој обали. По мени, не поставља се питање да ли је Крлежи требало посвећивати Фестивал једног писца. Требало је – Крлежа је велики писац, важан не само за хрватску, него и за српску културу. Али би требало видети и које су последице ове манифестације – културне, пре свега. Да ли је довољно само узбуркати воду у чаши или ће иза целе  приредбе  опстати и неки дубљи траг? Рецимо: кад листам стрип о Крлежи, који су по сценарију Боре Ћосића нацртала четири цртача, питам се како су двојица од њих (аутори средњих епизода) уопште дошли у ситуацију да се баве великим писцем? Ко их је на то навео? Бит ће да се Фрицу те чрчкарије никак не би допале.

5.
Мрље
Мало мало, па  у ТВ  „Дневнику“, „Вестима“, репортажама разног типа, дечја лица постају мрље. Уместо деце гледамо тела са мрљама на раменима. Залудни цензори  декапитизују децу било да се говори о кризи школства или о деци с посебним потребама, било да се прича о прокишњавању школске зграде или о некој наставничкој афери. Какав је смисао овог мрљања можда показује чињеница да се мрље на раменима миц по миц ушуњавају и у друге проблемске ТВ емисије. Мрље нас засењују у снимцима из болница, у репортажама из пропалих фирми, са царинских прелаза, па чак и на снимцима дуж магистрала. Као да постајемо народ мрља. Цензори мрљароши, ослоњени на не знам коју одлуку РРА, желе да покажу како нас потцењују до крајности – јер ми бисмо, по њиховом слепачком уверењу, ваљда веровали да су деца крива за кризу  школства или за посебност својих потреба. За прокишњавање или за наставничке афере. А њихови родитељи претворени у мрље да су криви за пропаст фабрике, за рад на црно итд. Требало би донети закон против ових мрља и мрљаџија док не буде касно – док се цео програм не претвори у мрљу.

6.
Тренуци истине
Лица: гламурозна водитељка, провинцијски лумпенпролетер и глас из офа.
Место: „најгледанија телевизија“, по пиплметрима.
Водитељка: Да ли вам је данас жао што сте силовали ћерку?
Лумпенпролетер (после краћег размишљања): Није!
Глас из офа: Ваш одговор је истинит!
Водитељка: Честитам, ви сте управо освојили 250.000 динара!
Аплауз!
Мало  касније.
Водитељка: Да ли мислите да је неморално што сте преварили петнаест жена?
Лумпенпролетер (без размишљања): Не. Не мислим.
Глас из офа: Ваш одговор је истинит!
Водитељка: Честитам! Управо сте освојили пола милиона.
Аплауз…
И тако месецима.  Без икаквих  мрља, без икаквог смисла, без цензуре… Потврђујући сваком емисијом аморалност већине данашњих електронских медија. Код нас и у свету.

7.
„Дуге ноћи…“ и „Принц Валијант“
Да би у критичкој пашквили увредила Дејана Стојиљковића и његов роман „Дуге ноћи и црне заставе“ критичарка И. Јаворска га пореди са стрипом и то, ни мање, ни више него са „Принцом Валијантом“, несвесна да му тако одаје највеће признање. И они који су спорадично  читали стрипове знају да је реч о једном од најбољих светских стрипова. По многим  историчарима и теоретичарима девете уметности – најбољем.

8.
Председник и новине
Дан пре инаугурације Томислава Николића, новине као да се утркују у ниским ударцима. Предњачи „Блиц“. На првој, другој и трећој страни Николић се напада онако како се напада још од почетка предизборне кампање. Новинари, колумнисти и фељтонисти се утркују са гласноговорницима демократа, лигаша, елдепејаца… Тек на петој износе се подаци о катастрофалној економској ситуацији коју су закували управо вође и „симпатизери“ истих странака.

9.
Фрушка гора
Протеклу недељу провео сам на Фрушкој гори, одмарајући се са супругом и путујући од манастира до манастира. На необичном атеистичком поклоничком путовању. Из дана у дан: Јазак, Раваница, Старо и Ново Хопово, Велика и Мала Ремета, Гргетег, Крушедол… Низали су се славни, обновљени манастири, а оно што нас је импресионирало били су тишина, ред, чистота… Сваки од манастира је на згодном месту, у природном  окружењу, сваки има неку своју архитектонску и духовну засебност, сваки одаје поштовање и посвећеност. За тихи понос.

Један коментар

  1. … ne gledam turske serije, ali sam sinoc ( onako – na ‘preskok’) pratio pohod ‘Suljin’…Cekam da vidim sta kazu o tom ‘Becu“ …. A to je, zapravo – Komoran i odbrana pod vodjstvom poslednjeg srpskog despota Pavla Bakica, srpskih sajkasa i dr. koje strani ‘izvori’ – „ne spominju“ ?! A Bakica je ostalo i u „Gornjoj zemlji“ ?!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *