Почетна / Репортаже / Стратегијски нуклеарни потенцијал Русије

Стратегијски нуклеарни потенцијал Русије

Пише Саша Францисти

Русија би до 2020. године требало да има веома респектабилну нуклеарну силу која би у сваком тренутку могла да савлада било који облик напада и нанесе потенцијалном нападачу веома тешке, ако не и фаталне ударе

 

Годинама уназад САД и његови НАТО партнери игноришући оправдане примедбе Русије упорно инсталирају противракетни штит у непосредној близини руских граница. Противракетни штит или противракетна одбрана (ПРО) се састоји од више радара и система за рано упозоравање, који имају могућност да детектују ракету одмах по њеном лансирању, а затим да надолазећу ракету пресретне сопственом још у почетној фази лета. Пресретачке ракете су унификоване и могу се у оквиру „Аегис“ система лансирати и са копна и са мора. Ради се о кинетичким ракетама без класичне бојеве главе типа СМ – 3 блок 1, 2 и 3. Све ракете имају високе маневарске могућности и развијен систем самосталног навођења и одабирања циља, и ефективан домет им је 500 километара. Имајући у виду да ће бродови „Аегис“ система (18 бродова, са по 24 ракете) крстарити Медитераном и Црним морем, јасно је да ће досадашњи нуклеарни баланс између Русије и САД-а бити нарушен. Дакако да Русија на ово стезање ПРО обруча није остала нема.

РАЗВОЈ РАКЕТНИХ СИСТЕМА
Осим дипломатских акција Русија је убрзано кренула у обнављање и развијање својих војних потенцијала, стављајући акценат на развој ракетних система различитих намена и домета. До сада је ударну песницу руских нуклеарних снага чинила интерконтинентална балистичка ракета Р-36М2 „Војвода“ (по руској класификацији), односно СС-18 „Сатана“ (по НАТО класификацији). „Војвода“ је са својих 35 метара висине и домета више од 16. 000 километара способан да понесе десет нуклеарних бојевих глава снаге до 750 килотона свака или једну термонуклеарну снаге 20 мегатона. Систем „Војвода“ се одликује високом способношћу пробоја кроз досадашње антибалистичке системе. Лансирни систем је стационарни, из подземних силоса, што је уједно и највећа мана овог комплекса.
Сам развој нових система се креће у три правца. Први правац је развој далекометних офанзивних система велике мобилности, брзе реакције и способних за ефикасно пробијање ПРО. Други правац је развој офанзивних комплекса малог и средњег домета за неутрализацију радарских и ракетних система ПРО, и трећи, развој ПВО система и антибалистичких ракета.
Последњих месеци учестало стижу информације о успешним тест лансирањима нових ракетних система, а последње је лансирање у јавности добро познатог „Топољ-М“, мобилног система са једном нуклеарном бојевом главом од 550 килотона и десетак мамаца који отежавају посао непријатељској ПРО. „Топољ-М“ користи дигитално и инерцијално навођење у комбинацији са ГЛОНАСС-ом, руском пандану америчком ГПС-у. Истовремено, ракета има високе маневарске могућности у силазном делу путање, што је чини веома респектабилним оружјем.
Осим „Топоља“, Русија је лансирала и један сасвим нови систем чије се карактеристике за сада чувају у тајности, а према доступним подацима очигледно се ради о наследнику „Војводе“, такође носивости 10 нуклеарних бојевих глава и већег броја мамаца. Оно што ову ракету кодног назива СС-Х-30 (на неким местима се помиње и под именом „Авангард“) разликује од претходника је маневарбилност у свим фазама лета ка циљу. То је потврдио и војни аналитичар „Комсомолске правде“ Виктор Баранец:
„Није тајна да поседујемо маневарске хиперзвучне главе. Данас се ради о проширењу њихових могућности имајући у виду нове ешалоне ПРО које САД и НАТО намеравају да саграде у Европи до 2020. године. Ово лансирање ракете представља већ реалну припрему за адекватно реаговање на планове које имају САД и НАТО.“
У складу са тим очекује се да ће се „Авангард“ придружити већ унапређеним системима „Топољ“ и „Јарс“ у руским нуклеарним снагама. Истовремено и руске поморске снаге добијају „нове зубе“. Нуклеарне подморнице типа „Бореј“ и „Акула“ ускоро би требало да буду опремљене новом балистичком ракетом „Булава“. „Булава“ је ракета домета 8.000 до 10. 000 километара и може да понесе од шест до 10 бојевих глава снаге по 150 килотона свака. Поред „Булаве“ која је на чврсто гориво, развијена је и ракета на течно гориво „Лајнер“ двоструко бољих карактеристика, али је неизвесно када ће почети њена серијска производња.

УНАПРЕЂИВАЊЕ ОДБРАМБЕНИХ СИСТЕМА
Што се тиче другог правца развоја, офанзивних средстава за неутрализацију ПРО, Русија је усавршила и унапредила ракетни систем малог домета „Искандер“ у две основне верзије М и К. „Искандер М“ је стандардна верзија система који је монтиран на самоходно возило и носи две ракете домета 400 километара. Ракете поседују бојеве главе са 480 килограма класичног експлозива. Верзија „Искандер К“ је крилата ракета са сто километара већим дометом и много већим могућностима маневрисања. У досадашњим тестирањима „Искандер“ се потврдио као високо прецизно оружје способно да циљеве на максималним дометима погоди са тачношћу од једног метра, што је веома битно у случају да се морају неутрализовати тачкасти циљеви попут осматрачких радара и ракетних система НАТО-вог противракетног штита. На тај начин, „Искандер“ ће бити „чистач пута“ за стратегијске системе попут „Авангарда“, „Топоља“ и „Јара“.
Трећи правац развоја је обнављање и унапређивање одбрамбених система за заштиту од балистичких пројектила. Још крајем шездесетих година у околини Москве изграђено је осам огромних антибалистичких комплекса са укупно 64 силоса, у којима су смештене ракете са нуклеарним бојевим главама снаге два до три мегатона. Ракете су замењене новим системима 1995. године и сада се користе ракете А-135, које су више пута тестиране и показале изванредну ефикасност приликом захвата и уништавања циљева. Осим стационарних система Русија је развила и велики број ПВО система базираних на чувеном С-300. Тренутно се у оружане снаге уводи ПВО систем С-400 „Тријумф“. Али на томе се не стаје. Руске оружане снаге желе у потпуности да интегришу своје системе и за правог наследника најављује се систем ваздушно-космичке одбране С-500. Према задатим циљевима, С-500 („Тријумф-М“ или „Самодржац“) ће морати да буде способан да лови и обара крстареће пројектиле, авионе, ракете, хиперсоничне пројектиле, балистичке пројектиле, па чак и сателите! Ракета ће имати домет до 600 километара, а моћи ће да пресреће непријатељске пројектиле до висине од 200 километара.
Уколико се сви планови реализују у задатим роковима Русија би до 2020. године требало да има веома респектабилну нуклеарну силу која би у сваком тренутку могла да савлада било који облик напада и нанесе потенцијалном нападачу веома тешке, ако не и фаталне ударе.

5 коментара

  1. Dali neko zna ko je vlasnik Ruske gas kompanije? NE.
    Dali neko zna ko je vlasnik Americke gas kompanije? NE.
    Dali neko zna ko je vlasnik Australijskih uranijum kompanija? NE.
    Dali neko zna ko je vlasnik uranijum kompanija u Africi? NE.
    http://www.wakeupearth.org




    0



    0
  2. End!!!
    Gledajte Hruscova kako udara cipelom na podijumu i kaze:
    „probudite se mi pravimo rakete kao kobasice.“




    0



    0
  3. BOG JE SVIMA DAO PO ZASLUGI-PRIRODNA BOGASTVA…OD SATANISTA-OSVAJACKIH…LOPOVA—MAJKO RUSIJO MORACES TO DA BRANIS…RAKETAMA.UVEK SA VAMA I UZ VAS…BOG CUVA SRBE SA MAJKOM ROSIJOM…AMIN GOSPODE BOZE.




    0



    0
  4. НАШИ ЦРНА ГОРА

    BEZ RUSIJE NEMA NI SRBIJE,NI CRNE GORE NI…
    DOGODINE U SKADRU !




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *