Сто година Српског ваздухопловства: Са или без авијације?

Пише Саша Францисти

Од некада импозантне флоте од преко 1.000 летелица којом је располагала СФРЈ, што због ратних губитака, што због катастрофалне небриге државе данас можемо говорити само о остацима некадашње прве ваздухопловне силе на Балкану. Да ли ће и на који начин Војска Србије обновити ваздухопловну флоту?

 

У години када обележавамо век Српске авијације, та иста авијација је готово на самрти. Од некада импозантне флоте од преко 1.000 летелица којом је располагала СФРЈ, током последње две деценије, што због ратних губитака, што због катастрофалне небриге државе данас можемо говорити само о остацима некадашње прве ваздухопловне силе на Балкану. Недостаје гориво, недостају резервни делови, пилоти проводе смешан број сати у ваздуху, а готово сви авиони су на истеку ресурса када више неће бити могуће продужити век трајања ремонтом. Ове године свој пут завршавају сви авиони типа МИГ- 21 набављени током седамдесетих и почетком осамдесетих. Са писте ће директно отићи на отпад. Одмах после њих у историју одлазе и Орлови Ј-22, некадашњи понос домаће авио-индустрије. Мало лепша је будућност Супергалеба Г-4, за којег је предвиђена модернизација у смислу унапређивања електронике. Међутим, за контролу ваздушног простора прича се свела на четири авиона. Три једноседа МИГ-29, и једног двоседог МИГ-29 за обуку. Ова четири авиона припадају групи од пет који су ремонтовани не тако давно, али без унапређивања опреме, тако да је борбена вредност авиона веома дискутабилна. Један од тих авиона је изгубљен у трагичној несрећи када су страдала два припадника Војске Србије.

КАКВИ СУ АВИОНИ ПОТРЕБНИ ВС?

[restrictedarea]

Министарство одбране је још 2007. године почело са израдом системских докумената којима ће се дефинисати набавка вишенаменског борбеног авиона. Током прошле и ове године надлежним структурама су представљени авиони који су били у ширем избору: руски Сухој Су-30, амерички Џенерал дајнамикс Ф-16 и МекДонел Даглас Ф-18, француски Марсел Дасо Рафал, ЕАДС Еврофајтер тајфун, кинески ЈФ-17 Тандер и Ј-10 Ченгду, док се шведски СААБ са ЈАС-39 Грипен није ни одазвао. Иницијалне цене ових летелица су врло шаролике, а и могућности авиона су углавном у складу са ценом.
Рафал Ц са комплетном опремом кошта 113,2 милиона евра, Ф-18 95,3 милиона долара, Еврофајтер тајфун 143,8 милиона долара, Су-30 у зависности од опремљености око 50 милиона долара, Ј-10 око 35 милиона долара, и на крају ЈФ-17 са пуном опремом око 20 милиона долара по примерку.
Бивши министар одбране Шутановац последњих месеци у изјавама је редовно спомињао да је Српском ваздухопловству потребно између 12 и 16 нових авиона и да би за те потребе требало издвојити око милијарду евра. Дакле, према приложеном ценовнику Србија је у могућности да набави девет Рафала или Тајфуна, 12 Ф-18 Хорнет, више од 20 Су-30 или чак 50 ЈФ-17.
Уколико се испред свега стави борбена вредност летелице, први на листи би свакако француски Рафал као заокружена платформа, доказана у дејствима (Либија), изванредних летних могућности и напредне електронске опреме. Способан за извршавање свих врста дејстава (према анализи швајцарског Министарства одбране које је такође у фази набавке нових вишенаменских авиона). Следи га Еврофајтер тајфун, са веома блиским резултатима, али који још пати од дечјих болести у смислу неусклађене електронике. Су-30, већ дуго у војним ваздухопловствима широм света у стопу прати европске такмаце, али ипак снажнији и перспективнији од сада већ посусталих Ф-16 и Ф-18. На крају, последњи на листи, али не и по квалитету пакистанско-кинески продукт ЈФ-17 (ФЦ-01). Овај авион настао је из потребе да се и Пакистан и Кина ослободе зависности од источне и западне војне индустрије које често куповине и одржавање авиона условљавају бројним захтевима, од политичких до економских. ЈФ-17 је једномоторни вишенаменски авион малих габарита, јефтин и једноставан за одржавање. Напредне електронске опреме и способан да користи наоружање западне, руске и кинеске производње, што укључује широку лепезу ваздух-ваздух ракета малог, средњег и далеког домета, ласерски и телевизијски вођене бомбе и ракете, антибродске ракете, антирадарске ракете, као и многа друга убојна средства. По летним карактеристикама сигурно не спада у сам врх авијације, али га добро усклађена електроника, авионика и могућност коришћења наоружања различитих произвођача, те више него повољна цена (са могућношћу трансфера технологије), ставља сасвим сигурно на чело листе новог вишенаменског борбеног авиона Српског ваздухопловства.

ПОЛИТИЧКО ПИТАЊЕ
Међутим, као и у свакој лепој причи постоји бар једно „међутим“. Набавка скупоценог наоружања је све пре него економско питање. Чак би се могло рећи да је економски фактор малтене последњи на листи. Број један је политички фактор тако да одабир авиона може имати великог утицаја на политичку будућност земље. Министарство одбране је последњих година углавном окретало главу ка Европској унији и ЕАДС конзорцијуму који производи авионе Еврофајтер тајфун, уз претпоставку да би после набавке десетак авиона тог типа ЕУ много топлије гледала на Србију. Осим тога ту је и модернизација двадесетак авиона домаће производње Супергалеба Г-4. ЕАДС конзорцијум је већ бацио око на тај посао и великодушно понудио своје услуге. Поред њих раме уз раме наступа и „Дасо“, произвођач Рафала са сличном понудом. Иначе, сарадња са „Дасоом“ је постојала и раније, још у време СФРЈ, када је тадашња држава настојала да конструише сопствени надзвучни вишенаменски авион познат под радним називом „Нови авион“. Приликом тог периода тесне сарадње дефинисан је облик авиона, кокпит и мотор летелице који је требало да испоручује француска СНЕКМА. У суштини, „Нови авион“ је требало да буде „мини“ Рафал. Одатле и нескривене амбиције „Дасоа“ да ипак он добије посао испоруке летелица и модернизације Г-4. Што се тиче Сухоја, руски авиони већ дуго доминирају нашим небом, и то се често узима као аргумент за поновну набавку руског наоружања. Заговарачи тог приступа тврде да наше техничко особље и пилоти већ познају руску технологију и да ће много лакше прегрмети период прилагођавања и обуке, међутим заборављају да МИГ-29 произведен осамдесетих и МИГ 29 произведен после 2000. године нису исти авиони, тако да би у сваком случају била неопходна преобука за нови тип авиона. Са друге стране, набавка руских авиона би вероватно учврстила подршку Русије у вези са питањем  Косова, као и већа улагања у индустријско-енергетски сектор Србије. Слични аргументи се могу применити и у случају Кине, те њиховог ЈФ-17. Кина, иако је заједно са Пакистаном развијала ту летелицу, одлучила је да окосницу њиховог ваздухопловства чини Ченгду Ј-10, и да истовремено настави са развојем свог новог ловца пете генерације Ј-20. Пакистанско ваздухопловство до сада је заокружило наруџбу на 200 авиона тог типа, а Кина је званично објавила да ће понудити 300 авиона тог типа светском тржишту. Имајући у виду заинтересованост великог броја земаља Блиског и Далеког истока, можда би било паметно стати у ред за нешто што би свакако добродошло нашој војсци, па чак и у овако тешкој економској ситуацији?

ПИРАНЕ ВОЈНЕ ИНДУСТРИЈЕ
Али, поново долазимо до оног чувеног „међутим“. Као што је и уобичајено у свим великим пословима на сцену ступају лобисти компанија заинтересованих за овај посао, који ће употребити сваку могућу методу како би убедили купца. Индикативно је да се СААБ са Грипеном није удостојио чак ни одговора, стављајући тиме држави Србији до знања да јој Шведска не жели продати Грипене. Или СААБ зна нешто више о томе који је лоби доминантан у Србији? Следеће питање је зашто ни после 14 година Србија не успева да реши проблем са већ поменутим ЕАДС конзорцијумом, који осим Тајфуна производи и путничке авионе Ербас. Ко је рекао Цветковићу да после 11 Ербасових писама, на које до тада владина Радна група формирана ради тог проблема није послала ниједан одговор, обавести Ербас да једноставно не зна како ће решити проблем већ уплаћених средстава и једностраног раскида уговора о куповини Ербасових путничких авиона? Углавном, Цветковић претпоставља да ће то решавати нови партнер, власник или сам ЈАТ. Готово истовремено представници Боинга у Министарству за инфраструктуру и енергетику изражавају огромну заинтересованост за продају летелица ЈАТ-у.
Забрињавајуће би било када би се оваква ситуација пресликала и на процес набавке нових авиона, ако већ није, јер крајем прошле године је у Министарству одбране постојала информација да ће се до краја јануара ове године знати ужи списак од три најбоља понуђача за нови вишенаменски борбени авион Српског ваздухопловства. Дошао је и тај јануар, и фебруар, и март…. а из министарства мук. Једино је познато да никаква средства нису издвојена за те потребе у буџету и да бивши министар одбране Шутановац жарко жели да се за прославу сто година ваздухопловства набаве нови авиони.
Једно је сигурно, огроман новац је у питању, а у свету војне индустрије има много пирана, крокодила, ајкула и баракуда у премалој бари. У том паприкашу сви могу да зараде. Осим Српског ваздухопловства. Наши пилоти ће и даље са зебњом седати у машине које су на ивици радног века, смањиваће се број сати налета, недостајаће резервних делова, а ускоро ће се појавити и НАТО да нам великодушно понуди да они врше контролу нашег ваздушног простора (поменуту услугу Словенији обавља Италија), наравно, за лепу своту новца.
Решење је испред носа, али очигледно неко не жели да га види.

[/restrictedarea]

6 коментара

  1. Pročitao sam nadasve interesantan tekst o avijaciji i priznajem da dugo ovako nešto nisam pročitao od 2009 godine koje je krtički obradilo ovu temu. Međutim ovaj tekst ima nekoliko manjkavosti ili jednostavno nije bilo dovoljno prostora da se sve objavi.
    Elem autor je dao idealan prikaz stanja u avijaciji ali i potencijalnu ponudu aviona nastalu kroz Studiji opremanja vazduhoplovstva novim borbenim avionima. U pelajdi nabrojanih autor je zaboravio MiG-29M2 koji je takođe predstavljen i koga su Rusi nudili da sa njim Srbija bude opremljena zbog prethodnog iskustva. Suhoj je bio predstavljen ali je to ipak avion za zemlje sa većim prostranstvom. Kinezi nikada nisu doleteli avojim borbenim avionima u Srbiju, samo je na Batajnicvi prikazan film u kome je deomnstrirani TT karakteristike ovog aviona, a u javnosti se pojavila ideja posle posete Šutanovca 2010 godine Kini kada je najvio zainteresovanost u učestvovanju u ovom poslu, ali od toga nikada nije bilo ništa dalje. Što se tiče Gripena koliko znam nikava tu zauklisna radnja nije bila da se Šveđani nisu odzavali jer su jednostavno procenili da je broj letelica mali 12-16 aviona za njih posebno kada postoje veći obećavajući posao izbor za nabavku 120 lovačkih aviona za Brazil, zatim 30 aviona koje je Tajland u kešu kupio plus 22 aviona za švajcarce pošto su na tenderu pobedili rafal koji je važio za favorita. iako se tu svašta nagađalo od politike do korupcije pobeda je bila neminovna a rafal je dobio utehu u narudžbi 126 aviona za RV Indije. Uglavnom se radi o ozbiljnim kupcima, a što se tiče nas nekako smo ostali u zapećku jer je političarima bilo preče sve drugo osim avijacije jer kome će to šićardžijska i kratkovida politika srpskih poltičara da je vojska zadnja rupa na svirali…..

  2. Iako se vojske, deklarativno, spremaju za odbranu teritorije,
    mnoge (ne samo NATO) spremaju se za napade-osvajanja. Strategije, organizacija i naoruzanja ( i “teziste”), se menjaju. Sa namerom
    razbijanja Jugoslavije, isao je i zadatak “demontiranja”-unistenja
    JNA. Izvestaji CIA-e do detalja su je prikazivali, “uvazavali” i
    velicali, jer su samo tako mogla da se odobre sredstva i “pale
    zelene lampice” za organizovanje njenog nestanka. Kao i 1941,
    ono sto se verovalo da je srz, lako je unisteno. Posebno, JNA je
    trebalo unistiti temeljno, jer nije bila naoruzana americkim oruzjem.
    Avijacija Srbije, posebno se nasla u teskom polozaju. Vojska
    Srbije je morala odbaciti sve JNA temelje, a avijacija je jos
    bila pod teskom “hipotekom”. Pored pojedinacnih herojskih
    podviga (manje nego 41), ogromna NATO avijacija, uprkos gubicima
    (koje su jedni uvelicavali a drugi negirali) eliminisala je
    nasu avijaciju.
    Posle 2000, Srbija nema (ili kao da ) strategiju odbrane, vojska
    je svedena na “profesionalnu”, pa nema govora o nekoj odbrani.
    [Nazalost, u nametnutoj “prici”, zaboravlja se da je JNA bila
    profesionalna vojska, sa nezamenjivom ulogom u odbrani. Tako se
    kao, mnogo puta dokazalo da bez profesionalne-strucne vojne
    stukture (komandne) nema rata ni odbrane.]
    Zbog toga, srpska avijacija se nalazi u tragicnom stanju.
    [Narodski-nedonoshce, siroto, bez “oca i majke”, …]
    Dok ministarstvo vodi covek sa iskljucivim zadatkom da Srbija
    udje u NATO, spremi jos malo placenika za njihove ciljeve i zadatke, Skupstina ne radi svoj posao, Srbija nema ni odbranu,
    ni Vojsku, pa, jos manje avijaciju.
    Da farsa bude “lepsa”, hocemo drzavu i to, suverenu, a ne znamo
    da je cak obaveza drzave, u medjunaronim odnosima, cuvanje vazdusnog postora (takodje deo teritorije suverene drzave) i u
    mirnodopsko vreme, pa samim tim, bar neka borbena avijacija.
    Zbog svega, tuzno (neko moze reci-bljutavo) deluju price o
    avionima-tipovima, modelima, nabavkama, …
    U iole sreedjenim drzavama vojska i vojna industrija su integrisani u organizaciju drzave, strategije razvoja, odbrane,…
    jer nema razloga da se sve posmatra kao razbacane krpe.
    Zbog svega, iako sam vazduhoplovac-inzenjer, i bio pilot, iako
    pratim avijaciju, o tome ovde ne pisem, pogotovo sto smo upravo
    u vremenu krupnih promena u avijaciji (vojnoj i civilnoj).
    Srboljub Savic

  3. Zahvaljujući, u poslednje vreme, nastupima i jasnim stavovima g-dina Vučelića u pojedinim medijima počeo sam redovno da pratim tematske sadržaje onlajn magazina Pečat. Mišljenja sam, da i zbog ove veoma značajne teme o Srpskom vazduhoplovstvu se u mnogome kvalitativno izdvaja u odnosu na druga glasila. Dakle, polako ali sigurno se od ovogodišnjih izbora otvaraju za Srbiju suštinska pitanja, a vezana za njenu blisku prošlost, sadašnjost i budućnost. Kada je reč o našoj avijaciji, pa i avijaciji u okruženju, mišljenja sam da će sadašnja ekonomska kriza i nedovoljno raspoloživi energetski potencijal u svetu, još će više umanjiti njene kapacitete. Rekao bih, da država Srbija nema dovoljno vremena za odlaganje u rešavanju svoje unutrašnje i spoljne politike, pa samim tim i naše Vojske i vazduhoplovstva. Država Srbija i njeni građani moraju shvatiti da se postojeće strategije moraju hitno, ali zaista hitno, menjati. Kada je reč o odbrani Srbije i svega onoga što nas očekuje u narednih najviše 8 do 10 godina, nama nije i neće biti najveći problem terorizam, već naprotiv mnogo veće i obimnije pretnje i opasnosti. Budući državni vrh (predsednik, nova Vlada, Skupština i druge institucije) Srbije moraće vrlo brzo da stručno, suštinski (ne “kozmetički”), racionalno i organizovano započne i reši, između ostalog, i vojnu problematiku (svakako i vojno vazduhoplovstvo).

  4. U svakom slucaju zivimo u okruzenju nimalo miroljubivom i tu se uopste ne slazem sa nasim predsednikom ni sadasnjim ni bivsim da nas niko nece da napada jer nema razloga. Razlog sto smo Srbi je sam po sebi dovoljan. Zao mi je sto moj utisak sto se nase vojske tice nije nimalo optimisticki. Proveo sam u vojsci ,naravno bivsoj JNA vise od pet godina i u svakom slucaju ono tada i ovo sada ne moze da se uporedi. Nekada smo stvarno bili vrlo mocna armija dok mi je sad vec tesko da komentarisem nasu borbenu spremnost na eventualnu agresiju. Kao i uvek nama Srbima nikada nije manjkalo srcanosti, hrabrosti i rodoljubivosti ali smo nekao uvek kuburili sa opremom,ranije manje ali sada bogami ovo je pravo zlo. Krivac za to nije samo kriza pa ni prosli rat, moje misljenje da je pravu pustos u vojci donela garnitura vojnih ministara iz redova DOSA. Zapocete reforme od strane Tadica Sutanovac je da kazem nekako priveo kraju pa je vojsku oskatio toliko da je tehnicki i materijalno unistena a sada smo imali prilike da vidimo i kakav je komandni kadar koji je u sustini partijski formulisan. Unistavanje vojske je naravno radjeno na zahtev NATO-a jer bi trebali toboz da uskoro udjemo u taj savez od koga me hvata jeza. Znaci prvo moram da kazem da smo totalno promasili savez. Dok nam NATO nudi neka tehnicka sredstva koja prvo nama nekako ne odgovaraju, drugo prateci naoruzavanje nasih komsija dosta toga dolazi polovno ,trece broj vojnika je sve manji i uglavnom baziraju vojnike na broj njima potreban za intervencije po svetu, naravno opet sa njihovom opremom. Siguran sam da smo dovoljno jasno izrazili svoj stav i naravno dovoljno glasno da cemo ostati vojno neutralni ,verujem da bi Rusija bila itekako zainteresovana da nas naoruza jer koliko god to neko negirao mi jesmo njihov interes. Rusija ima sta da ponudi to je cinjenica ,pocev od PVO sistema kao sto je TONGUSKA, TOR, PANTSIR S1 , S-300, S-400 TRIUMF, i.t.d pa i do veoma respektabilnih letelica MIG- 29M2, MIG-35, SU-30, SU-35, znaci izbor je stvarno veliki. Nemoram da kazem da je cena njihovih sistema i aviona u mnogome niza ili bolje, povoljnija od zapadnih. Takve ponude su ranije cak i postojale ali su ova nasa gospoda iz vlade to do sada redovno odbijala a znate i zasto. Nadam se brzoj promeni i oporavku nasih oruzanih snaga jer ako to uskoro ne pocne nasa buducnost ce ne samo biti ugrozena vec ce i sama celovitost drzave biti dovedena u pitanje.

  5. Joco zanima me kada je nam i ko nudio silono naoružanje i PVO opremu, osim generala Gračova 1997 i one silne bulumente oficira koji su jeli i pili na našoj grbači i otišli u blagodet Moskve da uživaju u vikendicam u okolini podmoskovlja. Znam da isitna boli ali nam niko nikada nije ništa nudio. Na sajmu naoružanja u Atini 1998 hteli smo da kupimo Tor, Buk,S 300 kada su nam ispostavili realne cenea mi smo hteli da to dobijemo na poklon ili da prebijemo klirinški dug oni su rekli gospoda iz Rosvoruženija da od toga nema neišta bez keša. Pokušano je nešto preko Belorusije, pa opet preko Rusije zavravanje kao samo što S 300 nije stigao… a onda op crvc…. Posle 5. oktobra novopečene funkcionere to nije interesovalo opet je bilo priče talambasanja predlaganja i opet ništa pa onda nov vučenje za nos već tri godine maltene samo što odluka nije pala a dobro znamo da od toga nema niti će biti išta od toga. S 300 se više ne proizvodi, a S 400 baterija košta ko pola našeg budžeta sam ne zna ko će dati pare. Ovde se pre svega radi o kratkovidosti i neodlučnosti političara koji nemaju pojma o tome, a vojska ih zanima kao 13 prase….

  6. smatram da je avijacija srbiji nepotrebna evo zasto to je izuzetno skup deo odbrane jedne zemlje daleko je bolje braniti se sa zemlje od napada nego slati avione sa neobucenom posadom.videli smo kakva je tragedija zadesila te hrabra pilote u napadu natoa. do god je zemlja u ovako losem ekonomskom polozaju avijaciju treba zaboraviti svakodnevni treninzi i kompletan kadar je u ovom momentu za srbiju i te kako veliki balast

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *