Стефан Каргановић: Сребреница – табу је уздрман

Разговарала Љиљана Богдановић
Фотографије Милан Тимотић

Ми смо званични наратив о Сребреници, који слушате од разних Соња, Чеда и Наташа, ставили под разбориту сумњу. Док се та разборита сумња помоћу доказа не отклони, ниједан професионалан просудитељ чињеница неће моћи да изрекне пресуду „крив“

 

Да ли се у Сребреници лета 1995. године догодио ратни злочин или геноцид? Одговор на ово питање од огромне је важности за будућност грађана Србије и Републике Српске, али и за Србе као народ. У ситуацији када се од стране светских центара моћи истрајава на резолутном важењу званичног наратива који геноцид више и не доводи у сумњу, у ситуацији када смо сведоци криминализације и јавне расправе о овој теми, сваки глас, сваки аргумент и доказ који тврдњу о почињеном геноциду озбиљно оспорава, постаје драгоцен и од прворазредне је националне и државне важности. Књига – у издању наше куће и НВО „Историјски пројекат Сребреница“ – која ће већ следећег петка, 29. јуна, уз нови број „Печата“ бити поклоњена читаоцима, управо је такав – драгоцени и аргументовани критички прилог из пера низа реномираних и кредибилних аутора, чије тврдње не само уздрмавају, већ и руше тезу о геноциду.
Наш саговорник, адвокат Стефан Каргановић, испред НВО „Историјски пројекат Сребреница“ (чији је и председник), као један од аутора и уредник ове књиге појашњава разлоге свог уверења да „Опортунистичка спремност српских политичара да ради личне фотеље и личног незамерања моћницима овога света жртвују државни и национални интерес није одраз само незнања и површности, него злочиначког нехата“. Говорећи о сложеним аспектима „тољаге Сребреница“ и њиховој далекосежној важности за српски политички, духовни и морални опстанак, он образлаже и због чега, као догађај од прворазредне националне штете, увек истиче и има „на уму  Декларацију о Сребреници коју су, поступајући по наређењима странаца, 2010. године кроз Скупштину прогурали тадашњи председник Србије и његова коалициона екипа“.

За недељу дана наша јавност, а читаоци „Печата“ посебно, добиће на дар књигу „Сребреница – фалсификовање историје“. Аутори су еминентни, верује се њиховом стручном, научном и интелектуалном ауторитету, као и одговорном јавном иступању. На које бисте важније информација из овог зборника критичких есеја  посвећених теми Сребренице посебно скренули пажњу?
Књига је у целини незаменљиви приручник за све одговорне грађане који желе да сазнају шта се догодило у Сребреници и какве то везе има са њима. Као најважније информације које овај зборник садржи, указао бих на два момента. Прво, дефинитивно рушење форензичке конструкције о догађају, а с обзиром на то да је то једини материјални доказ за Сребреницу моћи ћете да цените значај те критике. Друго, раскринкавање исказа „крунског сведока“ Хашког трибунала Дражена Ердемовића, припадника мистериозног Десетог диверзантског одреда који је за новац, а не са геноцидном намером (цитирам судиницу Миру Смајловић из пресуде у предмету „Кос“ пред Судом БиХ пре неки дан) побио муслиманске заробљенике у Пилици. Као амерички правник, у закључку ћу на ову тему додати само још и следеће: ми смо званични наратив о Сребреници, који слушате од разних Соња, Чеда и Наташа, ставили под разбориту сумњу. Док се та разборита сумња помоћу доказа не отклони, ниједан професионалан просудитељ чињеница неће моћи да изрекне пресуду „крив“.

У односу на друга, на српском језику не баш бројна издања  која су посвећена  Србреници,  да ли нова књига представља некакав помак? Предочава ли неке битно нове моменте?
Ова књига је помак већ самим тим што у њој учествује неколико несрба, а она представља критички коментар на књигу „Масакр у Сребреници: докази, контекст, политика“, коју је у српском преводу издала наша НВО „Историјски пројекат Сребреница“, а коју је уредио професор Едвард Херман чији су аутори сви такође несрби.

Званична верзија „Случаја Сребреница“ постаје својеврстан табу – не само да се не сме довести у питање, већ је недопустиво постављање питања око ратних догађања и тумачења чињеница. Како се борити против све бруталнијег истрајавања Запада на закључку да се у Сребреници догодио  геноцид?
Нас „табуи“ нимало не импресионирају, нити обавезују. Амерички сам грађанин и код нас је на снази апсолутна уставна гаранција слободе говора. Нека само покушају, било кад и било где, да ми то ускрате! Начин да се боримо против њиховог истрајавања на фалсификовању историје је да будемо још одлучнији и истрајнији на истицању чињеница. Ко се први умори испашће из игре. А то нећемо бити ми.

Има ли у новијој историји догађаја са којима је упоредив  конструкт Сребренице?
Најбоље поређење које ми пада на памет јесте масакр пољских официра у Каћину. За то су дуго, из чисто пропагандних разлога као и у случају Сребренице, били оптужени Немци. Сада, после низа деценија, најзад смо сазнали истину: за тај злочин крив је Хитлеров колега и савезник Стаљин. То је непобитан и охрабрујући доказ да ако сте на страни истине ви сигурно побеђујете. Истовремено то је упозорење свим бахатим поборницима кривичног гоњења другомислећих о Сребреници, да су њихови напори да зацементирају лаж осуђени на пропаст. На локалном плану ту имам у виду опаке агитаторе типа Ненада Чанка, Чеде Јовановића и идеолошки сродну булументу. А табу је већ уздрман, и они су тога свесни. Зато и хоће да криминализују јавну расправу што пре и да онемогуће даља истраживања.

Страни аутори (све бројнији) када говоре о Сребреници помињу појмове попут „тољаге у служби савременог дисциплиновања планете“, „идеолошког фалсификата“, „фарсе и манипулације“, а извесно је да се у тим именовањима политичка и идеолошка позадина – као пресудан мотив и разлог – увек подразумева. Колико је светска јавност свесна циничне и злоћудне употребе Сребренице и наметања тезе о геноциду?
Нажалост, „светска јавност“ је привид, као што је концепт јавности у Србији данас само привид. И у иностранству и у Србији највећи број људи принуђен је да брине о свакодневној егзистенцији и преостаје им врло мало времена за питања која им из те перспективе изгледају „споредна“. Наравно, та клима је идеална за контролоре јавног дискурса који, као у случају Сребренице, желе да наметну агенду која њима одговара. Колико људи има времена и могућности да тражи независне изворе и да се из њих информише? Али то је истовремено и Ахилова пета те масовне индоктринације политички корисним лажима. На такав начин стечена „убеђења“ врло су површна и променљива зато што почивају на хипнотички понављаним паролама, а не на проученим и поунутрашњеним чињеницама. Зато је наш антибиотик – документована истина, толико ефикасан и по њихове лажне тезе тако опасан.

Како је уопште могуће да и данас, после готово две деценије, велики део истине о ратним догађањима у Сребреници још увек није  утврђен? Управо о тој замућеној слици Ви често пишете и јавно говорите. Ко управља „незнањем“ о Сребреници? Каква је улога и „хашког Левијатана“ у овој, слободно се може рећи великој светској фарси?
Улога „хашког Левијатана“ – такође познатог под називом Хашки трибунал – је да створи привид правне респектабилности циничној фарси из вашег питања. Управљачи фалсификата и мистификација захтевају да им се испуне два главна услова: да они имају потпуну контролу над јавним дискурсом и да им се такође дозволи да застрашују, ако већ у свим земљама не могу и да кривично гоне, све који разголићују и оспоравају њихове лажи. Ми смо одлучили да будемо безобразни и не дозвољавамо испуњавање ниједног од тих услова.

Ваша, и не само Ваша оцена је да је „у интересу међународних фактора и многих локалних играча да чињенице никада не буду разјашњене“. Разлог: прикривање њихове властите одговорност и коришћење лажне конструкција догађаја, која у том лажном облику постаје моћан политички инструмент за уцену Србије и Републике Српске. Именујте „играче“ и појасните – да ли су сви они још увек моћни да одлучују у поменутом смислу?
Ти играчи су земље које припадају хегемонистичком блоку који је у опадању. Посебно наглашавам задњи део мог одговора и позивам све факторе у БиХ и шире у региону да га пажљиво размотре. Јуче ти играчи нису били тако моћни као прекјуче, данас нису тако моћни као што су били јуче, а сутра ће бити још слабији. Са њима неминовно пропадају и све пропагандне конструкције и фалсификати историјских чињеница које су они исконструисали, не би ли и на тај начин помогли својим локалним балканским сателитима. Зато препоручујем сателитима да што пре нормализују своје односе са српским суседима, и са њиховим природним савезницима који јесу у успону. За паметног – доста.

У заснивању и аргументовању српске одбране од оптужби за наводно почињени геноцид у Сребреници најчешће се помињу (оспоравају) лажи о броју жртава, као и (имплицитно) „право на освету“. Да ли се управо оваквим избором и инсистирањем, свеједно што је реч о и те како важним моментима, не само у психолошком и историјском смислу, превиђа суштинско питање: ко је и због чега планирао злочин?
Ваше питање је комплексно и захтева сложену реакцију. Начелан одговор је „да“, али не без прецизирања. Пре свега, не постоји „право на освету“ ако то подразумева вршење злочина. Ако је неко попалио ваше село и побио његове житеље, то вама не даје право да за одмазду њему учините то исто. Скретање пажње на бројке и емоције користи се као политичка диверзија, то је тачно, али то не умањује неопходност утврђивања чињеница, што се тиче стварног броја настрадалих, јер из тога следи низ важних консеквенци. Што се емоција тиче, ту сам потпуно неутралан зато што ову проблематику посматрам у потпуности извана и моје занимање за Сребреницу строго је клиничке природе: шта се тамо догодило? Наравно, интересовање такве врсте подразумева и разоткривање политичке логике наручиоца овог злочина.

Можемо ли се данас уопште понадати непосредном, јасном одговору на директно, „невешто и наивно“ питање: Ко је планирао и са којим циљем је „одрадио“ Сребреницу ? Недавно сте на ТВ-у дословно изјавили: „Немци и Турци, једина два народа која у свом националном хабитусу имају уписану и геноцидност, јако желе да добију друштво“!?
Нисам наишао на доказе узрочнопоследичне везе између Немаца и организовања масакра у Сребреници, али пропагандну верзију тог злочина Немци свакако да из потаје поздрављају, ма колико јавно  глумили индигнацију због наводног „геноцида“. Њима је у интересу да се њихови стари супарници Срби, од којих су више пута у историји добили по носу, сада сврстају у исти геноцидни табор са њима. Као што се у Америци каже, „misery loves company“, када сте у блату и брлогу ви настојите да увучете и друге да вам се у каљузи придруже. То исто важи и за Турке, који безобзирно негирају геноцид над јерменском заједницом у Османлијском царству, али чији данашњи неоосманлијски представници бестидно Србима држе придике за наводни геноцид у Сребреници. Србима бих препоручио да и једнима и другима на упућени позив учтиво, али категорички одговоре: „Не, хвала! Уживајте у вашој каљузи без нас, а ако вам је потребно друштво позовите Хрвате.“

Извесно је да уочи предстојеће годишњице уласка српских снага у Сребреницу 1995. године, можемо да поновимо раније речено: Сада ће, као и сваке године на тај датум, грађани Србије бити изложени баражној паљби пропагандних тврдњи о „геноциду“ и бројкама, пресуди и „сведочењима“. Интензитет паљбе требало би да надјача све покушаје да се представе чињенице које су последњих година утврђене, а доводе у питање „званичну верзију“. Било би добро да наведете управо чињенице и бројке које компромитују важећи наратив!
Та баражна паљба се све више састоји из ћорака. Приметили сте да смо ове године први плотун испалили ми, а не они. Довољно смо јаки да почнемо да делујемо проактивно. Зато смо се договорили са „Печатом“ да наше заједничко издање, „Сребреница – фалсификовање историје,“ изађе у јавност са бројем од 29. јуна. Не само зато што је то пре култног датума од 11. јула и што на тај начин гласноговорнике прво користимо ми уместо да их, као сваке године, узурпирају они. Други и морално још јачи разлог је годишњица 30. јуна 1992. године стравичног напада и покоља у српском селу Брежани, недалеко од Сребренице, од стране Армије БиХ под командом Насера Орића. Подразумева се да, по стандардном образцу када су у питању жртве другог реда, за тај злочин до сада није одговарао нико. Оно што јесте доказано у погледу  људских губитака муслиманске стране је то да је неколико стотина заробљеника било стрељано у околини Зворника, а да је више хиљада погинуло у легитимним борбеним дејствима против Војске Републике Српске током повлачења наоружане колоне 28. дивизије АРБиХ из Сребренице према Тузли, између 12. и 17. јула 1995. Превара се састоји од замагљивања разлике између погинулих и стрељаних како би се дошло што ближе магичној цифри од 8.000 и да би се на тај начин створила привидна подлога за тезу о геноциду, а то последње суштина је ове перфидне игре.

Недавно сте поменули како и према Вашем виђењу и искуству шира јавност у Србији није довољно упозната са догађањима у Сребреници 1995. Да ли је крива томе неодговорна елита, њена равнодушност и површност или се пак брижљивом „техником“ усмеравања јавног мишљења нација анестезира и држи подаље од пуне свести о могућим последицама дефинитивног устоличења верзије о геноциду?
Нисам сигуран шта се овде подразумева под „елита“. Ко год и шта год они били, служе неком другом господару, а не вашој држави и вашем народу. Еклатантан пример је недавна срамна изјава српског амбасадора у Лондону Дејана Поповића, где он тврди да је у вези са Сребреницом Хашки трибунал „установио чињенице“ и да се тамо „догодио геноцид“. Да ли је министар иностраних послова Србије укорио свог службеника у Лондону за овакву неодмерену изјаву, која се директно коси са националним интересом земље коју он представља? Свако ко има интернет може да посети сајт Хашког трибунала и да прочита његове пресуде, али пука констатација шта тамо пише није крај дискусије, нити је амбасадор Србије у иностранству потребан да би пресуде некритички препричавао. Има ли Дејан  Поповић о свему томе – како би се професор Мило Ломпар изразио – српско становиште? Ако га нема, он нема посла у Лондону као дипломатски представник Србије. Нека аплицира за пријем у дипломатску службу Немачке, Турске или Хрватске. У том својству, ако буде примљен, моћи ће да потврди геноцид без огрешења о историјске чињенице.

Чини се да овде код нас свест о могућим консеквенцама пристајања (свеједно да ли само „пасивног“) на званичну верзију Сребренице, консеквенцама – дугорочним, историјским, политичким, духовним и моралним, заправо не постоји!?
Да, то је српска равнодушност на делу. Консеквенце су вишеструке. Политички, Сребреница се користи као инструмент за застрашивање и дисциплиновање бескичмених српских политичара. У духовном смислу, то је механизам за деморализацију српског народа и за блокирање сваке креативне визије за излазак из очајног стања у којем се налази. Најзад, а то је нешто што корумпирани медији од јавности брижљиво скривају, супротна страна полако, али сигурно, путем судских пресуда које се гомилају, ради на томе да положи правне темеље тужбе за одштету, у стратосферском износу, против Србије и Републике Српске. У овоме, време свакако да не ради за њих и успех им није загарантован, али ово је још једна сребреничка „тољага“ коју држе у резерви. У светлу свих ових фактора, опортунистичка спремност српских политичара да ради личне фотеље и личног незамерања моћницима овога света жртвују државни и национални интерес није одраз само незнања и површности, него злочиначког нехата. Имам на уму извештај Комисије Владе Републике Српске о Сребреници 2004, који је кукавички потписао тадашњи председник РС и Декларацију о Сребреници коју су, такође поступајући по наређењима странаца, 2010. године кроз Скупштину прогурали тадашњи председник Србије и његова коалициона екипа.

Можемо ли се, као нација,  ускоро „ пробудити“ у свету који ће захтевати да се и појединачно одредимо према Сребреници? Да нам за одговарајуће документе, добијање визе или каквог важног сертификата, код куће и у свету,  услов буде и  изјашњавање о питању: „Да ли је  било геноцида у Сребреници“?
Да. То се већ догодило, и то усред Београда када је телевизијска мрежа „Ал џазира“ недавно регрутовала локално особље за своју испоставу у Србији. Једно од питања заинтересованима да добију радно место гласило је да ли прихватају званичну причу о геноциду у Сребреници. Под условима масовне беде и беспослице, стављати људе који само желе посао у својој струци у такав процеп јесте цинично, нехумано и крајње непрофесионално. То је један од разлога зашто се боримо да променимо преовлађујућу климу до те мере да ће слично понижавање људи постати немогуће.

Који је „сценарио“ будућих потеза међународне заједнице у вези са питањем Сребренице као „највећег злочина на тлу Европе после Другог светског рата“ за нас најопаснији?
Као рационализација за предузимање „превентивних“ оружаних мера широм света, пропагандни наратив о Сребреници сада представља претњу по општи мир. Таргетираним државама се чак више исплати да им се догоди „Сребреница“, него да буду разорене, а њихови становници масовно побијени, као што смо недавно имали прилику да видимо.

У поговору књиге „Сребреница – фалсификовање историје“ говорите и о најновијем, могло би се рећи – бруталном  „дисциплиновању“ Томе Николића, новог  председника Србије, коме се снагом неумољивог диктата „под нос“ ставља обавезна и обавезујућа политичко-историјска мантра Сребренице. Може ли се очекивати  јачање  притисака?
Свакако. Језик тела новопостављеног председника Србије, по повратку из Брисела, елоквентно говори о томе какав му је „третман“ тамо био приређен. Не знам да ли су га Барозо и Ван Ромпеј, као Хитлер и Геринг доктора Хаху, јурили око стола да га приморају да потпише оно шта се од њега тражило, али смркнути изглед председника када се вратио сугерише да би сада баба можда понудила пет гроша да изађе из кола, али више не може. Ово је тек почетак инквизиторских мука „покретача Србије“.

Ако је за Запад и његове мејнстрим медије табу чињенично и етичко проблематизовање Сребренице, како објаснити да у свету, а нажалост – када је о јавном дискурсу реч – и код нас, важи својеврсни табу у обрнутом смислу:  забрана разговора о српским жртвама?
Тај обрнути табу је потпуно разумљив са становишта снага које га намећу. Они су беспризорни релативизатори туђих жртава.

Најављују се, незванично и Ви о томе говорите, нека важна и за многе неочекивана открића архивске грађе о српским жртвама и континуитету страдања Срба на ширем подручју Сребренице!
То је врло битно, не да би се правдала освета, што је мени неприхватљиво, него да би се објективно и контекстуално изложиле чињенице. Открићу вам малу тајну у вези са тим: припремили смо брижљиво документовану монографију о српским жртвама на подручју Сребренице која ускоро излази из штампе. У прилогу монографије налазе се две ствари које ће вама и вашим читаоцима бити изузетно интересантне: списак и лични подаци до сада утврђених српских жртава из Сребренице и околних села према дефиницији Женевске конвенције, и изјаве преживелих Срба из сребреничког округа из Другог светског рата дате Комесаријату за избеглице владе генерала Недића. Из тога ће се јасно видети континуитет злочина. Молим вас стрпите се, то ће бити бомба!

Ако је Америка, незванично, али често потврђивано,  један од центара из којег се управља политичко-историјским тумачењем „истине“ о Сребреници, шта би се – према Вашем увиду – могло овим поводом закључити о мњењу и ставовима других светских центара моћи, на пример Русије и Кине?
Други светски центри моћи заузимају критичан став према том тумачењу управо због начина како се оно користи за рушење суверених држава широм света. Та реакција са њихове стране је логична и природна. Да се у Београду води српска политика, ваша влада не би оклевала да ту драгоцену подршку искористи за одбрану својих националних и државних интереса. Овако, искористили смо је само ми, као холандска невладина организација, тако што смо 5. априла ове године у „Руском дому“ у Београду одржали изванредно успелу презентацију о Сребреници.

НВО „Историјски пројекат Сребреница“ настоји да расветли догађаје у Сребреници и да демистификује и уздрма фалсификат који је суштина званичне верзије догађаја. Мислите ли да сте успели, шта сматрате и даље највећом препреком, а шта еминентним достигнућем организације којом управљате?
Да, успели смо преко очекивања. Разговор о Сребреници више није исти као пре три године када смо почели са радом, ни у приватном амбијенту, ни у медијима, ни у политичким круговима, ни пред Судом БиХ у Сарајеву (да вам само скренем пажњу на нека врло драстична одступања од званичног наратива у пресуди у предмету „Кос и други“ пре неки дан), ни на бројним другим местима. Дух је изашао из боце. Могу да цркну, али га вратити неће.

Радо цитирате Ноама Чомског који упозорава свет: „Ако за Сребреницу употребимо реч геноцид, онда за стварни геноцид морамо пронаћи нову реч.“ Може ли се и како шири круг светске интелектуалне елите анимирати за борбу за истину о Сребреници? Појединци попут Е. Хермана, М. Оксенрајтера, Д. Џонстон – да поменемо само имена аутора заступљених у књизи „Сребреница – фалсификовање историје“, засад су ипак усамљени. Нема сумње да храброг и часног света у поменутом кругу не „мањка“.
У то, да не мањка храбрих и часних људи, нема сумње. Али је зато опортуниста и чанколизаца напретек, у иностранству као и у Србији. Њих истина не занима. Занима их само апанажа коју примају од својих налогодаваца да пропагирају дневне политичке лажи, од којих је једна – Сребреница. Немам илузија о томе да би хуље могле да победе ако им се морални и часни људи не би супротставили. Ми смо им зато објавили totaler Krieg и ми нећемо одустати док их морално и интелектуално не потучемо.

Шта све може и шта би требало да предузме Србија као држава у настојању и борби за истину о Сребреници? Ако већ помињемо светске интелектуалце, да ли наши довољно чине да се по нацију овако претећи идеолошки фалсификат раскринка?
Ова „држава“ Србија, која је у Скупштини усвојила Декларацију о Сребреници, нема капацитет да у вези са Сребреницом било шта предузима, као ни у вези са низом других важних питања где је ваш национални интерес тешко компромитовала. Она би највећу услугу учинила када би саму себе укинула и тиме омогућила да се успостави права српска држава, која ће водити српску политику, да се Сребреницом и низом других питања озбиљно позабави. Али све док самоубилачки дух политичког Танатоса омађијава српски народ, сумњам да ће се то догодити. Као што видите, светски интелектуалци већ довољно као странци чине. Све док критична маса српских интелектуалаца не заузме чврст став у одбрану националних и културних интереса свога народа, а утврђивање истине о Сребреници је једна од приоритетних тачака на том програму, обезглављени појединци из ширег друштва остаће збуњени и дезоријентисани. Тираде једног дрогираног медиокритета о „геноцидности“ суседне српске државе биће довољне да многе, који су слабо обавештени, доведу у недоумицу. Антибиотик који ми нудимо су чињенице и аргументи. Молим вас користите га, 29. јуна можете га купити без рецепта, и одмах затим почните да размишљате својом главом.

__________________

Адвокат Стефан Каргановић (1950)

Од једанаесте године живи у САД-у, дипломирао је права. Учествовао је у више тимова одбране пред Хашким трибуналом и сведочио као вештак у два предмета пред Судом Босне и Херцеговине у Сарајеву. Председник је „Историјског пројекта Сребреница“, основаног 2009. године у Холандији – као невладина организација која се бави контекстуалним истраживањем догађаја у Сребреници и око ње између 1992. и 1995. године.