„Став Србије“: Кривљи од плитких барбика

Пише Миодраг Зарковић

Драган Бујошевић је у својој емисији поставио суштинско питање: зашто је премијерско звање у данашњој Србији толико непривлачно, да га многи могући кандидати глатко одбијају. Али су, такође његовом заслугом, и он и гледаоци остали без одговора

Емисија „Став Србије“ Драгана Бујошевића ретко је била спорна у строго занатском смислу, напросто зато што је сам водитељ јасно вештији и искуснији од гомиле приучених телевизијских шепртљи у овдашњем етру. Одмереним држањем, разговетним обраћањем и ненаметљивим, а ипак осетним личним присуством у расправама, Бујошевић је неписана струковна правила поштовао много више него што смо навикли у новом веку.
Јесте се Бујошевић у појединим тренуцима превише уносио у улогу адвоката Демократске странке, Либерално-демократске партије и, уопштено гледано, оног пола у нашој јавности често називаног грађанистичким. То уношење, међутим, само по себи и није нарочита невоља, јер је много отужније гледати водитеља који насилно убија у себи ма какву пристрасност (чиме добровољно и неповратно одлази у стерилност), него водитеља који покушава да користи своје људске нагоне у сврху уношења живости у разговор. То што повремено претера такође је људски и у крајњем случају разумљиво, макар и нама са потпуно супротне идеолошке стране.
Кудикамо је погубнији контекст у чије су окриље упале Бујошевићеве емисије, приказиване сваке недеље на „Првој“ у време ручка. Тај контекст на друштвеном нивоу подразумева скоро непрестано изругивање самој националној идеји, сладострасно разапињање сваког од расутих парчића српства понаособ, али и родољубља у целини – контекст којем су безмало све телевизије са националном фреквенцијом или буџетском подршком пристале да робују у последње четири године. Управо због занатске вештине, Бујошевић је за прихватање дотичног контекста утолико више крив од роботизованих егоманијака са „Б92“, као поток плитких барбика са „РТС“-а, те кловновски неозбиљних сарапа и пантелића са „Студија Б“. Они ће – пред пожељним судом части који би макар утврдио, ако не и законски одмерио, њихову кривицу – моћи да се бране да је то било јаче од њих или да нису ни схватили чему су доприносили. Бујошевић у таквим правдањима не би могао да буде ни приближно уверљив као његове поменуте колеге. Он је пуном свешћу и савешћу донео одлуку да служи том контексту на разне начине: пуким избором гостију, најчешће или недостојних, или политички коректних, или оба, унижавао је теме разговора, а и саме теме је бирао снисходљиво и поданички, као што их је и штитио од непредвиђених, по режим штетних дигресија.
Зато ће његов немали допринос разбијању најдосадније жалопојке од када је екрана – ове „Тадића за премијера“ жалопојке којом нас ТВ станице затрпавају већ месец дана, колико има како је Онај Који Ни Сањао Није Да Ће Изгубити ипак изгубио у другом кругу председничких избора – остати недовољно цењен, као што је већ недовољно запажен. Протекле недеље, 18. јуна, Драган Бујошевић је у својој емисији поставио суштинско питање, које остале „политичке емисије“ обилазе као змија ватру: зашто је премијерско звање у данашњој Србији толико непривлачно, да га многи могући кандидати глатко одбијају, а чак и ови што би га прихватили постављају услове понајвише сличне полисама животног осигурања?
Да, то је питање свих питања, чији одговор савршено огољава грозоморно стање ствари у поробљеној и пониженој Србији на почетку 21. столећа. То је питање које је морало бити постављано свуда и стално, још много пре последњих избора. То је, нажалост, питање на које нико од Бујошевићевих гостију није ни покушао да понуди смислен одговор. Горан Петровић, бивши начелник Државне безбедности са почетка претходне деценије, вероватно у свом суженом схватању стварности није ни разумео шта је у ствари Бујошевић питао, те је узвратио наученим проевропским песмицама кациновског циклуса. Небојша Човић је у свом првом телевизијском појављивању после дугог времена наступио очекивано опрезно у вези са сваком покренутом темом, а нарочито у вези ове, којој је допринео баналним набрајањем очигледних и нашироко знаних тешкоћа, не улазећи у то како смо и зашто у исте запали. Топлица Спасојевић, представљен као бизнисмен, искључиво се држао економских погледа, а ни њих није подробније разматрао, што, будимо искрени, нити му је посао, нити би му ишло у прилог.
Тако да је Драган Бујошевић још једном био окружен погрешним људима, када је поставио најзанимљивије питање у Србији измрцвареној четворогодишњим иживљавањем еврофанатика. И зато је, заједно са гледалиштем, остао без одговора. А ипак је много више крив за тај сабласни мук, него што је заслужан за то што је неко најзад процедио дилему као наручену за утврђивање праве дубине нашег понора.