Почетна / Документи / Случај Дража: Зечевићево писмо А. Никитовићу

Случај Дража: Зечевићево писмо А. Никитовићу

Пише проф. др Миодраг Зечевић

Поводом текста Александра Никитовића „Дража Михаиловић и српско питање“, објављеног у броју 220, од 8. јуна 2012. године

 

Због немогућности младих нараштаја да се упознају са свим догађањима ратних година Другог светског рата и улоге ове личности, посебно у Србији, мислим да је потребно нека питања разјаснити.
Право је питање због чега је генерал Драгољуб Михаиловић и данас актуелан, и на који начин задире у садашње политичке прилике у Србији, као и у српско питање уопште? Незаобилазни актери те ратне драме су избегличка влада Краљевине Југославије на челу са професором Слободаном Јовановић, британска обавештајна служба и премијер Черчил Винстон, САД, СССР, Војска Краљевине Југославије у отаџбини (четници) и њен командант генерал Михаиловић, фашистички окупатори Југославије, односно Србије, са српским квислинзима и колаборационистима и Народноослободилачки покрет, односно устанак и партизанска борба под руководством КПЈ за ослобођење земље од фашистичких окупатора (немачких, италијанских, бугарских, мађарских) и домаћих квислинга и колаборације. У односу између ових актера у окупираној Југославији, односно Србији, требало би тражити одговор на постављено питање, историјску улогу, допринос победи и исходу рата сваког од ових актера и колико је та ратна прошлост повезана са садашњом Србијом и њеним политичким и друштвеним стањем.

[restrictedarea]

ИСТОРИЈА И САДАШЊОСТ
Однос великих сила према Балкану и српском питању је озбиљна историјска тема, проблем је ко шта за своје потребе узима из тог корпуса сложености, и за које сврхе потеже ово питање. Ова тема је увек  добродошла  да се оправдају наше грешке, историјско стање, оптуже други за наше промашаје и учине одговорним за оно што смо урадили. У таквој употреби страних сила, објашњење догођеног у рату веома се лако разрешава, утврђује наша невиност и налазе кривци за оно што смо учинили и зашта сносимо одговорност.
Други светски рат је сукоб два друштвена система, две супротстављене идеологије и виђења будућег живота човечанства од којих за једног више није било места. То је борба за живот или сумрак света. Свет је подељен и  први пут цео у историји увучен у исходиште рата и рат. У међусобним сукобима ангажовани су велики војни потенцијали, изазивач рата је фашизам, у окупираним државама поред фашистичких окупатора налазе се домаћи квислинзи, свеопшта колаборација, видови покрета отпора или устанички рат појединих народа за своје ослобођење.
У Југославији, односно у Србији, скројеној од немачког, италијанског, мађарског и бугарског окупатора, не ратују ни Руси, ни Британци, ни Американци, већ актери српске ратне драме. Судбина актера српске ратне драме зависи од судбине стране за коју су се у четворогодишњем рату определили и припадали. Антифашистичка и фашистичка алијанса определила се за Мао Це Тунгов прагматизам „Добра је свака мачка, без обзира на боју, која лови мишеве.“ Британска монархија упркос симпатијама и вези са југословенском, определила се и подржала снаге у другом делу рата које су се бориле против фашистичких окупатора. Британци су издали Војску Краљевине Југославије у отаџбини (четнике), јер да су другачије урадили издали би себе, антифашистичке савезнике и њихове заједничке интересе.
Аутор тражи спољне кривце за пропаст српског квислинштва и колаборације, без спремности да траже одговор у њој, њеном делу и злоделу учињеном према грађанима у корист фашистичких окупатора.
А. Никитовић прича причу без ослонца на историјска документа, мешајући историјску прошлост и садашњост, свесно избегавајући ратне актере и однос ратујућих страна у Србији. Мали народи, Срби посебно, не могу да се помире са чињеницом да нису значајан фактор у политици великих сила и крупних историјских догађања. Све до друге половине рата Југославијом и Србијом баве се мисије антифашистичких савезника састављене од нижих официра и подофицира, зачињене са по неким официром вишег ранга, припадници њихових обавештајних служби. Када је Југославија постала предмет разговора савезника у Москви, Техерану, Јалти и Потсдаму, Народноослободилачка војска Југославије (партизани) била је респектабилна војна снага и носилац новог фронта против фашистичких држава у Југославији. Победио је покрет који се за све време рата борио на страни антифашистичке коалиције, а поражене снаге фашистичке коалиције. Данас се поражени покрети употребљавају у дневне политичке сврхе, јер постоје снажни пориви неонацистичких снага и потомака и поштовалаца поражене стране да се преквалификује учињено ратно дело њихових предака и поштовалаца.
Аутор прича причу, до сада много пута испричану, која има само један недостатак – не ослања се на историјске чињенице, нити их узима у обзир. За њега оне не постоје, претпоставке су чињенице и доказ. За именованог је доказ писање Слободана Јовановића, п. председника и председника Избегличке Југословенске владе који је творац, аниматор и усмеривач стварања, постојања и деловања Војске Краљевине Југославије у отаџбини (четника). Саветује евентуалног читаоца да ту збирку новинских чланака из избегличке штампе не чита као историјско сведочење, већ да се генерал Михаиловић посматра изоловано од оног што је био у рату и схвати као савремено политичко питање и српско питање уопште.

НАЦИОНАЛИЗАМ И КОЛАБОРАЦИЈА
Генерал Михаиловић је био Србин, српски официр за време Првог светског рата, виши официр Војске Краљевине Југославије и генерал Владе Краљевине Југославије у избеглиштву. Као командант ВКЈ у отаџбини (четника), начелник штаба Врховне команде Војске КЈ и вођа Равногорског покрета је по свим обележјима у рату 1941-1945. превасходно југословенска, а не српска личност. Конгрес у селу Ба у јануару 1944, отклања све дилеме везане за југословенску опцију овог покрета.
По својој идеолошкој опредељености Равногорски покрет је био носилац национално-шовинистичке великосрпске идеје, а Војска КЈ у отаџбини (четници) ратни егзекутори те политичке идеологије. Свесно или несвесно кроз своје деловање заступали су и бранили фашистичку опцију у југословенском и српском ратном друштву. Стог становишта Михаиловић је присутан у српском политичком друштву и данас, и коришћен за приземне политичке потребе од потомака и поштовалаца српске колаборације, неонацистичких снага и дневне политике.
Проблем полемике са Никитовићем је што његове тврдње и констатације немају основа за стварну расправу. Повезује различите догађаје, личности, време и просторе у којима је тешко ухватити заједничку нит, а камоли полемисати. Смета му поступак, а не Закон о рехабилитацији који прописује тај поступак, садржај и концепцију. Под агресивним налетом неонацистичких снага српског друштва, посебно потомака и поштовалаца српског квислиништва и колаборације са фашистичким окупатором, Скупштина Србије је децембра 2006. године донела Закон о рехабилитацији који нема карактеристике закона, већ политичке декларације неке идеолошки острашћене странке. По том Закону суд одлучује о тешким кривичним делима и ратним злочинима по правилима ванпарничног поступка у којем не постоји друга страна. То је први случај у историји права и судства да се о тешким кривичним делима и ратним злочинима одлучује по правилима ванпарничног поступка.
У законодавству свих других држава, па и нашој, и међународном праву постоји кривично законодавство, које уређује ревизију и обнову поступка за донете пресуде ако се прикупе докази и чињенице које оспоравају оне на основу којих је донета осуђујућа пресуда. Доносиоци овог Закона знајући да не постоје чињенице које би оповргле донете пресуде прибегли су злоупотреби и судства, и права, и моралних норми. Суд притиснут историјским чињеницама са једне стране и притиском дела власти и бесомучном медијском кампањом конзервативних снага, свесни да Закон о рехабилитацији није никакав закон, свесни да је са њим судство понижено и обрукано, спасавајући бар делимично част суда стриктно поступа по правилима ванпарничног поступка, што у овом случају изгледа дегутантно. Наравно да ово излуђује нестрпљиве потомке и поштоваоце српске колаборације, јер они траже хитну рехабилитацију генерала Михаиловића, његових црних тројки, његово слово „З“, Србију без муслимана и српских и других анационалних елемената, посебно оних који су се борили против фашистичких окупатора и нису волели четнике.
Цео поступак рехабилитације сарадника фашистичких окупатора, фалсификовање историје, оптуживање НОП и његових припадника, што су се дрзнули да казне ратне злочинце и њихово дело, има своју поруку. Патриотизам, борба против поробљивача, отпор окупатору, одбрана земље није нешто што има данас своју вредност и поштовање. Колаборација и сарадња са окупатором постало је уважено национално дело. Одговор би требало тражити у природи и карактеру садашње власти и владајуће политике.

РЕХАБИЛИТАЦИЈА КВИСЛИНГА
Проблем је што се код Никитовића не види како он схвата Други светски рат и српски национални интерес у окупираној Србији. Да ли је српски интересе чекати да нека од ратујућих страна победи (вероватно антифашистичка), а дотле сарађивати са фашистичким окупаторима, очистити Србију од несрба, анационалних српских елемената и свих оних који се боре против фашистичког окупатора и не воле четнике, што је била политичка платформа Михаиловића.
Шта је смисао Михаиловићеве изјаве „Енглези се сада боре до последњег Србина у Југославији“. Да ли би окупирани народи требало да пруже отпор или сарађују са окупатором и да чекају крај рата,  да ли би у окупираној Србији народ требало да се бори против окупатора и да ли се ако се бори против окупатора бори за интересе Србије или за интересе великих сила? Борба против фашизма у Другом светском рату је заједнички интерес антифашистичког света, а не одвојен. Српски национални интерес је био да се ослободи земља од фашистичког окупатора. Тешко је видети тада неки важнији интерес Србије од тога. Михаиловићева изјава је алиби за сарадњу са фашистичким окупаторима, са Италијанима од почетка јавна, а са Немцима од тајне, полујавне, до јавне у другом делу рата. Михаиловић је отписан од Британаца због тога што се није борио против фашистичких окупатора, што се борио против покрета који се борио против окупатора и квислинга, а не због неког само њему знаног прокламовања српског националног интереса.
Повезивање великих сила са рехабилитацијом генерала Михаиловића осуђеног за сарадњу са фашистичким окупаторима и ратне злочине учињене према народу у корист окупатора, тешко је прихватити, одбранити и разумети ту политичку конструкцију у склопу овог питања. Сарађујући са фашистичким окупаторима генерал Михаиловић није покушао да Србију, своју земљу, отме контроли великих сила, већ је то његово опредељење за водеће фашистичке силе које су на крају поражене.
Због чега Србија као учесник победничке коалиције у Првом светском рату стварајући Југославију није идентификовала свој територијални национални простор као други народи југословенског поднебља? Одговор би требало тражити у незајажљивом краљу Александру, остарелом Николи Пашићу и круговима око њих, а не у великим силама. Онима који су обновили Југославију са федералним уређењем после Другог светског рата требало би одати поштовање, јер је Југославија као територија живљења једино одговарала Србима.
Стварно мислим да се рехабилитација једног генерала, једне војске и једног покрета осуђених за сарадњу са фашистичким окупаторима и ратне злочине учињене према народу у окупираној земљи у корист окупатора, не може повезивати са напорима Србије данас да одбрани свој територијални интегритет и обезбеди жељену самосталност од утицаја и контроле великих сила, посебно оних које насиљем господаре светом. Иначе, имам лично разумевање за неке аспекте међународне политике коју води партија господина Никитовића.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Zašto je Draža aktuelan bio, sada i sutra!? Gospodine Zečeviću
    Vi nastavljate podržavate odluke Drezdenkog kongresa komunističke
    internacionale da je srpski narod okupatorski ugnjetivački drugih
    naroda Kraljvine Srba,Hrvata i Slovenaca.Tu politiku u toku drugog svetkog rata je sprovodila KPJugoslavije. Tradicionalno
    Srbi ustanici sebe su nazivali Komitama i kasnije Četnicima. Što
    znači Srbi Četnici borili su se za svoj narod da dobije slobodu.
    Srbija koju pamtimo između 1941-45 bila je okupirana i svaki
    nekontrolisani čin protiv okupatora bio je drastično kažnjen
    nebi trebalo da Vas stolarski zanatlija podseća na to vreme.
    Drugi deo srpskog naroda u NDH tvorevini Nacitma i fašizma bio
    je izložen totalnom uništenju i to verovatno znate.U tim sredinama diže se ustanak na nacionalnoj osnovi za spas od uništenja.Po mom dubokom ubeđenju Draža je morao i bio obavezan
    prema vladi Kraljevine Jugoslavije da brani i organizuje vojsku
    kojoj je bio ministar on greši prepušta Komunistima onaj značajni deo srpskog naroda.Ja tu vidim da Kraljavska vojska nije
    imala politički program po kom je trebala da okupi sve građane
    još uvek Kraljvine Jugoslavije, znači krica je na toj vladi gde
    da je bila. Dragoljub Mihajlović je žrtva mnogoh okolnosti gde
    nije mogao uticati zato treba njega rehabilovati a komunistički
    pokeret osuditi to vam je od jednog zantlije.




    0



    0
  2. Радосаве, потпуно си у праву,надам се да ми нећеш замјерити на Ти, али тачно је Српски народ је увијек било луд и несложан иако немам одговора на то, тако да смо се дјелили на ове и оне, нажалост и у другом свјетском исто то доказује и овај професор горе па није ни чудо да се и данас дијелимо на глупе интернационалце или европејце „по сваку цијену“ и „без алтернативе“ и нараво један дио још здравог српства које зна да само национални интереси и стремљења су вјечна и права! Све ове безкичмене сподобе и уништавају српство. Стога би требало очистити државу од оваквих професора и политичара а наровно и свих других слојева друштва који су инфициранизападним вирусом који се само код нас проводи али на западу НЕ Љ кер то и јесте припремано за овакве као што смо ми да би нас што боље разбили, а многи су и слијепи и глупи да виде ствар како треба.
    поздрав свим здравим душама и патриотама.

    видра




    0



    0
  3. када је зликовац Тито умро ,ми млади смо питали једног старца „да ли су комунисти сада готови“ а он нам је казао ..само кад умру“..и после 70 год кад нас се и даље лаже ,никако да југокумунисти који су илегално дошли на власт то да свате,војска под командом Ђенерала Михаиловића је била једина легитимна војска окупиране државе а све остало су биле илегалне групе које су као циљ имали да искористе окупацију и ратно стање да би се докопали власти




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *