Случај Дража: Одговор Никитовића Зечевићу

Пише Александар Никитовић

Комунизам је мртав и живот иде даље. Поступно ће корак по корак доћи и до пуног националног помирења у српском народу. Рехабилитација генерала Михаиловића биће свакако велики и важан чин у српском националном помирењу

 

Основна замисао текста „Генерал Михаиловић и српско питање“ била је да укаже на Михаиловићево опредељење да служи једино српским националним интересима, док су велике силе, пре свега Британија, биле супротстављене таквој политици, и зато Михаиловића препустиле да га комунисти на свом револуционарном суду осуде и погубе. У свом реаговању председник СУБНОР-а М. Зечевић на више места истиче да му није јасно шта се хтело са оваквим текстом. Ако није разумео или ако није хтео да разуме идеју текста, Зечевић је по сваку цену настојао да расправу врати на више него препознатљив ниво, својствен некадашњој револуционарној пропаганди која по кратком поступку суди и пресуђује о томе ко је издајник. У поменутом тексту руководио сам се трезвеном претпоставком да постоји нешто подразумевајуће о чему не би требало више расправљати, и био сам уверен да је сазрело време да у јавности некадашњу комунистичку острашћеност и злонамерност замене суптилније расправе о улози генерала Михаиловића у разумевању српске политике.

КО ЈЕ ИЗДАО СРБИЈУ И СРПСКИ НАРОД
Данас се, истина, у највећем делу наше јавности о Михаиловићу говори много разложније, али постоје и наследници острашћеног и површног говора, као што су Жене у црном и реаговање председника СУБНОР-а. Они мисле да ће понављањем жигосања Михаиловића као издајника зауставити време и онемогућити живу и слободну реч, а не разумеју колико је питање генерала Михаиловића данас живо и колико је присутно у разумевању савремених политичких прилика.
Ако М. Зечевић инсистира да се ствар врати на почетак у смислу утврђивања питања издаје, онда он не увиђа да та тешка расправа у својој дубини крије многе замке управо за српске комунисте. На питање ко је издао, не може се пронаћи одговор пре него што утврдимо о каквој је издаји реч, односно шта је предмет издаје. Ако су предмет издаје Србија, српски народ и српски национални интереси, онда је реч о једној врсти издаје. Сасвим је друга ствар ако су предмет издаје комунистичка идеологија и интереси Коминтерне. Јосип Броз није могао да изда ни Србију, ни српски народ, јер он поред свих комунистичких уверавања да је био највећи син српског народа никада није припадао, нити је бранио интересе српског народа. Али зато је право питање за српске комунисте да ли су се они борили за интересе свог народа или за комунистичке интересе. Излишно је и говорити колико су се ови интереси међусобно искључивали.
Претпостављам да М. Зечевић има разлога да поштује некадашњег министра полиције Србије Слободана Пенезића Крцуна. Наводим карактеристичне Пенезићеве речи које говоре да је он био свестан дубине амбиса у којем се нашао српски народ: „Међу нама у српском и југословенском руководству дошле су до изражаја суштинске разлике о правој политичкој улози Драже Михаиловића. Постоје две тезе о улози Михаиловића које се не могу измирити. По једној, Дража је просто узето био квислинг и ту нема више шта да се дода. По другом мишљењу, које и ја делим, Дража је био вођа контрареволуције, а ми смо изводили револуцију. Дража је мрзео Немце као и ја“.
Средином деведесетих година један важан учесник савремених политичких догађања дао је одмерено, истинито и правично одређење карактера двају покрета отпора у Другом светском рату на нашим просторима: „Равногорци су били руковођени тежњом да народ сачувају, да му донесу слободу. Сваки људски живот је драгоцен. Равногорци су слободу хтели да освоје тако што ће људски живот чувати. За комунисте људски живот није представљао никакву вредност. То је суштинска разлика између равногораца и комуниста. Ако су то разлике између равногораца и комуниста, онда није случајно што је толико неистине ширено о Равногорском покрету све ово време. Требало је прикрити основну чињеницу да је Равногорски покрет био заокупљен освајањем слободе, а да је комунистички покрет заокупљен освајањем власти. Равногорски покрет и генерал Михаиловић убијани су зато и физички и на друге још подмукле начине: лажима и неистинама. Некада ћутањем, али чешће најподмуклијом и најпрљавијом пропагандом“.

БРОЗ – НЕПРИЈАТЕЉ СРБИЈЕ
У борби српске националне идеје и комунизма превагу је захваљујући страним силама однео комунизам. Због самог карактера комунистичке идеологије, у чијој је основи примена суровог насиља и репресије, и због чињенице да је захваљујући сагласности великих сила омогућено да се Брозова власт силом наметне Србији и српском народу, јасно је да таква власт није могла другачије функционисати него на основу најподмуклијих лажи и голе репресије. Брозу није било довољно што је захваљујући великим силама победио свог политичког и идеолошког противника Михаиловића, него је користећи се лажима осудио и погубио Михаиловића као издајника и непријатеља српског народа.
Отворено говорећи тешко је замислити веће понижење Србије од тога да Броз као подофицир туђе војске дође и узурпира престо Србије и тадашње Југославије. Није Броз био само непријатељ генерала Михаиловића, него је он пре свега и у основи био непријатељ Србије и српског народа. Наравно баш такав Броз био је по вољи великих сила, јер је његова главна и основна препорука била да ће сваки српски национални интерес жртвовати зарад интереса иза којих стоје велике силе, да би заузврат могао да ужива доживотну власт.
М. Зечевић хвали Брозов пројекат федерализације Југославије, на основу којег је касније у крви разбијена земља и распарчан српски национални простор. Иза Броза остала је лаж, просута невина крв, а српски народ још дуго неће моћи да се опорави од последица Брозове владавине.
Само је на темељима Брозове непријатељске политике према српском народу председник СУБНОР-а могао да изнесе тако грубе неистине као што су следеће констатације: „Под агресивним налетом неонацистичких снага српског друштва, посебно потомака и поштовалаца српског квислинштва и колаборације са фашистичким окупатором, Скупштина Србије је децембра 2006. године донела Закон о рехабилитацији.“ Рећи да је 2006. године Скупштина Србије „под агресивним налетом неонацистичких снага“ донела један Закон, не само да не одговара истини, него се у потпуности коси са елементарним осећањем одговорности за изговорену јавну реч. Када би неки неупућени странац прочитао ове Зечевићеве речи, њему би пред очима морала да се појави слика „агресивних неонацистичких снага“ које марширају београдским улицама и под претњом страшне одмазде присиљавају Скупштину да донесе Закон о рехабилитацији. Ове непромишљене и неистините речи, које упућују да у Србији постоје неонацистичке снаге и да оне још могу да натерају Скупштину Србије да ради по њиховом диктату, дају готово савршени алиби државама на Балкану које су биле фашистички пројекти, да своју фашистичку прошлост замене измишљеним нацистичким снагама у Србији.
Зашто је М. Зечевићу потребно да измишља постојање неонацистичких снага данас у Србији? Зато што је у самом корену Брозове политике била лаж. Оно што је на злочину и лажима направљено не може се бранити другачије него непрестаним новим лажима и новим злочинима. Да ли М. Зечевић заиста не разуме да ниједан словесан Србин не може бити за фашизам, јер он у својој идеолошкој основи негира право на слободу Србије и српског народа.

МЛАДИ НАРАШТАЈИ И ДРАЖА
Може се приметити како М. Зечевић непрестано наглашава како потомци равногораца стоје иза настојања да се рехабилитује генерал Михаиловић. Истина је да су углавном потомци равногораца остали верни великим идеалима борбе за српску ствар. Али М. Зечевић сигурно зна и да су многи потомци комуниста потпуно одбацили комунистичку идеологију и да су прихватили парламентарну демократију као најбољи од могућих начина уређења савремене државе. Готово сам уверен да 1946. године, у страшној ноћи када је погубљен генерал Михаиловић, његове убице нису ни сањале да ће он остати жив у српском народу, и да ће 2012. године имати јако много поштовалаца као што их је имао и за живота.
Због важности саме теме, а независно од реаговања М. Зечевића, требало би подсетити да су комунисти на исти дан 17. јула када је погубљен Дража, убили 1918. године руског цара Николаја II, царицу и њихово петоро малолетне деце. Може ли се уопште замислити страшнији злочин од овог комунистичког. А на ово одговор Руске православне цркве био је истинит и једини могући. Цара Николаја и царску породицу Руска православна црква уврстила је у ред светих мученика.
Своје реаговање М. Зечевић је започео потцењивањем младих нараштаја и њиховог знања о овим тешким темама. Могуће је да је узрок потцењивачком односу то што млади нараштаји и данас поштују Дражу Михаиловића, његову борбу и жртву за српску ствар. И заиста добро је познато да на великим утакмицама неретко цео стадион пева песме у славу генерала Михаиловића. Да ли уопште можемо и замислити како се млади Срби данас диве Брозу. Броз, Кардељ, Кидрич, Доланц и други туђинци су страни српској омладини. Несумњиво да млади нараштаји нису за комунистичку револуцију, јер нису за отимање туђих кућа, и поврх свега против су убијања ближњих само зарад остварења комунистичке идеологије.
Комунизам је мртав и живот иде даље. Поступно ће корак по корак доћи и до пуног националног помирења у српском народу. Рехабилитација генерала Михаиловића биће свакако велики и важан чин у српском националном помирењу. Да ли је могућа рехабилитација Михаиловића пре него што се рехабилитује српска држава и право српског народа да самостално одлучује о својој судбини или би сама рехабилитација Михаиловића допринела и рехабилитацији српске државе, важно је и отворено питање.
У сваком случају истина нас чека и мораћемо у једном тренутку да се суочимо са њом. Дотле, плаћаћемо велику цену заблудама да Србији може бити добро тако што ћемо служити разним наднационалним идеологијама иза којих стоје велике силе. Некада се наш човек држао једноставне истине „усе и у своје кљусе“, али смо потом цели век проживели у Југославији и под интернационалним идеологијама очекујући да нам срећу доносе други и верујући да је могућ бесплатан ручак. И како је Черчил написао, генерал Михаиловић није хтео да тргује српском крвљу и ту одлуку је платио сопственом главом. На нама је да се изборимо да Србија само за своје интересе и за своју територију, ако је потребно, плаћа и најскупљу цену. Ако је такав избор био готово немогућ у условима светског и братоубилачког рата, морали бисмо поучени сопственим искуством да га обезбедимо у садашњим условима мира. Пример генерала Михаиловића је у том смислу више него важан и поучан. На Србији је да покаже самосвест и разумевање жртве генерала Михаиловића коју је поднео остајући веран својој дужности да служи интересу српског народа.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *