Почетна / Култура / Случај „Атеље 212“: Гутенберг и Коканова галаксија

Случај „Атеље 212“: Гутенберг и Коканова галаксија

Пише Мирјана Сисојевић-Радојичић

Србија је у протеклој деценији добила безброј фабрика без радника. Да ли ће другу деценију 21. века дочекати и са позориштима без глумаца? Није ли управо то суштина која се скрива иза сукоба глумаца „Атељеа 212“ и његовог управника Кокана Младеновића

 

Повод за сукоб настао између управника и глумаца „Атељеа 212“ који тиња већ дуже време није представа „Зоран Ђинђић“. Повод је много дубљи: различит је став и однос према „Кући и огњишту“ ове уметничке „породице“, самом матичном театру. Чини се да глумци живе с позориштем, да им је у крвотоку, док управник на кућу гледа кроз успех, губитке и добитке. Зато су глумци као објашњење за збивања написали Писмо и Петицију, тражећи смену Кокана Младеновића. У томе су одлучни да истрају до краја .
У Талијином храму сада је тишина. Ни глумци не глуме у сваком тренутку, сада је у питању заједничка сцена и кулиса направљена од непробојног ћутања. Не желе „фалсификат оригинала“, али траже, кажу, „Уверење на увид“.

ЕСТЕТИКА И МИЛИОНИ
Кокан Младеновић, управник „Атељеа 212“, казао је да ће започети лепим и завршити лепим стварима. Ово све подсећа, а и јесте резиме једног стваралаштва и одговорности, све што чини једно позориште и дуготрајан, сизифовски посао. Насупрот лепих има и нелепих ствари, а то је, сматра Младеновић, Писмо глумачког ансамбла. Нећу себи дозволити да одговорим, каже он, на клевете, личне увреде без иједног конкретног податка. Ионако нам није лепа слика културе. За ово време колико сам управник ниједан глумац није санкционисан смањењем плате, за непланиране трошкове због враћене улоге. Добар део потписника сам примио у стални ансамбл „Атељеа“.
На састанцима није било негативних реакција, констатује Младеновић, увек у сваком тренутку смо отворени за договор, постоји максимално добра воља да се реше проблеми. Добијамо максимално средстава колико град Београд може да нам да. Никада нисмо тражили већ смо се питали шта ми можемо за Београд да урадимо. Даље, резимира Кокан Младеновић, како не могу да функционишу када се један део уметника понаша као да су слободни уметници, и каже да неће одговарати на писмо увредљиво, без аргумената, података.

ПОЗОРИШТЕ, ТО САМ ЈА
Младеновић набраја 1.590 представа, од тога 185 у иностранству и на фестивалима, 561 представа на крају ове сезоне. Затим износи чињенице да су сопственим средствима унапредили опрему у позоришту. Интересантно је да каже како за њега није случајно да се проблем појављује после представе „Зоран Ђинђић“. Позитивне и негативне реакције су нормална појава, глумци су могли да одбију Фрљића, с неким глумцима тако је и било.
„Морамо да кренемо у озбиљне послове, ‚Атеље‘ не припада ни мени, ни другоме.“ Уверен је да проблеми с лакоћом могу да се превазиђу, већ за јавност саопштава планове за идућу сезону.

ОПТУЖУЈЕМО
Све делује беспрекорно, и разумно је да се јавност упита зашто се глумци буне када је већ све тако идеално, зашто оптужују, а нису санкционисани, праве петицију, а постављају их на више функције и боље платне разреде? Постоји ли невидљива „карика која недостаје“?
Глумци су сложни да је „Атеље 212“ постојао и раније, али никада нису били толико понижени, и питају – да ли би ако Кокан тако каже од сутра можда требало да постану и вегетаријанци? Кажу да је он прототип менаџера новога доба и то је и чудило све нас док је онако сигурно „као да се бавио роботиком“ или да је сам налик „неком Робокапу“ прецизном и непогрешивoм реченицом све делио на једноставне елементе поделе улога, одбијање глуме, трошкове, а за све то време глумци живе у „паралелном свету“ последње три године. Сада захваљују медијаторима што би да их мире – касно је.
„Он је пред нашим очима правио позориште“, а награде су добили глумци за представе сваковечерње. Међу глумцима је посебна атмосфера, слагалица са свим елементима на свом месту, они су тим спреман да се дружи, глуми и успе. Значајно је што их је подржало „Удружење драмских уметника“ и стало у одбрану професије.
Помињу доба процвата позоришта у време Мире Траиловић, а сада смо прокажени, понижени, „ведете“, глумичице, „пијани нерадници из бифеа“… Никада, тврде, овде није било расцепа, „слога је владала од гардеробера и вредних пегличица за чипкане представе, до шаптача и свих реквизита што чине подигнуте завесе“. Све то је одувек била светиња за глумце. „Зато је моје име вредније од његовог“, рекла је Дара Џокић, закључујући да зато „Кокан Младеновић мора да оде“.
Цезаријански став Младеновићев је остао без следбеника што би за њим пошли – зато и нема планова за следећу сезону, иако их он зна већ напамет.
Милан Цаци Михаиловић је све то објединио у исказу: „За неке људе ОБРАЗ је светиња. То се учи од малих ногу. Има и оних који су ту лекцију прескочили. Они које постављају на функције требало би да докажу да нису без образа.“
Ликови „Атељеа 212“ нису измишљени, глумци су на проби, а премијера је у септембру за разрешење оптужбе и тражење помиловања, то од њих захтева позориште с традицијом, Кућа Зорана Радмиловића и Мире Траиловић, сви су ту у Петицији, уместо уздржаних дају свој потпис.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *