Сирија: Долина лажних суза

Пише Дејан Лукић

На отвореној сцени одвија се кафкијанска представа у којој НАТО и Америка сипају оружје у арену грађанског и конфесионалног рата истовремено „ронећи лажне сузе над сиријском демократијом“

 

„Зашто Вилијам Хејг и Би Би-Си упорно покушавају да, заједно са Судијском Арабијом (и Катаром) успоставе исламистичку државу у Сирији? Зар нисмо већ научили лекцију из пропалих  авантура у Египту и Либији? Зар се нисмо већ осведочили да ‘активисти’ које подржавамо у Сирији знају да убијају људе колико и про-Асадове милиције? Цела истина је да су досадашње ‘дипломатске’ интервенције В. Британије и САД-а, у ствари, потпаљивале грађански рат у овој комплексној земљи. Јасно је да су они који код нас тренутно лобирају за директну војну интервенцију свесни  да адут тобожњег оружја за масовно разарање (наводно Асадов хемијско-биолошки арсенал) више ‘не пије воду’, па се зато упињу да вам још једном, уместо тог страшног оружја које ће добацити све до Темзе, продају  поново паролу  хуманитарне интервенције. Не дајте се још једном обманути.“
Ово је, у виду апела британској јавности, исписао на страницама лондонског „Мејла“ један од водећих колумниста на Острву Питер Хиченс. Реч је, уједно, о врсти резимеа јавног расположења у земљи, а у моменту када се, као у предвечерје интервенција у Ираку и Либији, све више испољава пуна асиметрија између расположења јавности и планова иза политичких и војних кулиса у Вајтхолу и Белој кући.

ПУТИНОВО „ЊЕТ“

[restrictedarea]

Крупна политичка и геостратешка разлика са ирачким и, нарочито, либијским преседаном је, међутим, у томе што све анализе на броју десет у Даунинг стриту  и оне преко Океана, у Стејт департменту, у полазишту не могу да овај пут рачунају са  руским „лапсусом“ као што је то било у случају обарања режима у Либији. Управо због тога је шеф Форин офиса Вилијам Хејг био журно одаслан у Москву на „припитомљавање“ Путина, али се у Вајтхол вратио са Путиновим дипломатским, али јасним „њет“.
То „не“ је дефинитивно изазвало измене у већ скицираним плановима Министарства одбране и Форин офиса – напуштена је свака нада да би Москва могла бар да се уздржи у Савету безбедности УН, ако би се западни блок одлучио да изнесе на дневни ред резолуцију која би отворила врата некој врсти  либијског сценарија у  Сирији. Уместо тога, на столу се крчка варијанта „Б“ са, опет, истим крајњим жељама – рушење режима у Дамску, али сада даљинским управљачем. Кључни делови варијанте „Б“ су већ бачени на папир, радни наслов папира је под скраћеницом „Р2П“ („Responsibility  to protect“) – „Одговорност за заштиту“, (цивила) што према једном лондонском аналитичару није ништа друго него „Лажна долина суза“ на тему демократије…
План „Р2П“ има више слојева, а прва фаза предвиђа да такозвана Сиријска слободна армија постане, де факто, парамилитарна формација НАТО-а у Сирији. Уводни део овог вишеслојног плана наговештен је већ почетком године када је, упркос демантијима у Вајтхолу, документовано снимљено присуство командоса британских специјалних снага (САС) у камповима такозване Сиријске слободне армије, на пограничној територији суседне Турске (чланице НАТО-а). Упоредо, у Лондону упорно циркулишу до сада званично неодбачене информације да се опозиционари Башира ел Асада обучавају борбеним дејствима, не само у суседном Либану, него чак у удаљеној Либији. Оперативци британске контраобавештајне службе МИ6 и специјалци „САС“-а „снимљени“ су, такође, у северном Либану, у региону либанске луке Триполи. Ту су виђани заједно са оперативцима америчке Централне обавештајне службе, ЦИА. У једној интерној информацији о томе стоји да је, по подели задатака, задужење америчких агената да побуњенике, пре него што их убаце у Сирију, снабдеју опремом и обуче употреби модерних комуникационих средстава купљених, узгред, доларима Саудијске Арабије.
Лондоном струје прилично поуздане информације да – нова иронија – са Британцима и Американцима на овом послу активно садејствују џихадисти Ал каиде убачени из Јемена и Либије.
Паралелно са убацивањем страних оперативаца чији су центри у граничном појасу Либана са Сиријом, јавна је тајна да је Обама послао „на терен“ и своје „политичке командосе“ које је предводио конгресмен Џозеф Либерман – жестоки израелски лобиста на Капитол хилу. Друго двоје виђених у инкогнито посети  кризним подручјима у Либану и у самом Бејруту су предводници јастребова у Конгресу Џон Мекејн и Линџи Грем.
Обама је, како се чује у Лондону, упутио Либермана  у Регион  да  међу Арапима и у Израелу имплантира причу о смртној опасности од Асадовог арсенала хемијско-биолошког оружја, па је, иде даље прича, потребно „предузети све“ како би се стигло до овог оружја за масовно уништавање пре него што га сиријски режим употреби у критичном часу – против Израела и три главна  центра  побуне у Сирији – Банијаса, Хомса и Хама.
Није нимало случајно што су Банијас, Хомс и Хама центри побуне против Асада; тамо НАТО, такође „даљинским управљачем“ дотура оружје – виа  Турска, Катар и Саудијска Арабија, плус оружје из бившег Гадафијевог арсенала.
Либијска веза дефинитивно је „проваљена“ када је Сиријска ратна морнарица пресрела у водама Медитерана надомак либанске луке Триполи, брод „Лутвула“ крцат оружјем из Либије.

УПОРИШТЕ НАТО-а
Лука Триполи на северу Либана је већ виђена за  централно упориште НАТО-а, одакле се, такође, убацује оружје – виа Кипар – до Банијаса, Хомса и Хаме. Овим путем су, по провереним информацијама у Лондону, побуњеницима стигле из магацина НАТО и противтенковске ракете типа „Милан“ и „Метис“. Из истих извора потиче и податак да НАТО већ ради на активирању запуштеног аеродрома у близини либанског Триполија. Тиме би се добила бржа и ефикаснија транзитна станица за убацивање  НАТО оружја  у Сирију, али, истовремено, и још значајније, добила би се идеална осматрачница за праћење активности у руској поморској бази смештеној у оближњој сиријској луци „Тартус“.
Ради регулисања употребе либанске територије за  извођење ове фазе плана „Б“, Хилари Клинтон је била послала, на тајне преговоре у Бејрут, помоћника за послове Блиског истока Џефрија Фелтмана.
Тако се на политичко-дипломатском и пропагандном плану, а на отвореној сцени, одвија кафкијанска представа у којој НАТО и Америка сипају оружје у арену грађанског и конфесионалног рата и истовремено „роне лажне сузе над сиријском демократијом“. Тако су САД, Британија, Катар и Саудијска Арабија јавно подржавали пропали посреднички план међународног емисара Кофија Анана, чија је есенција прекид ватре и отпочињање унутарсиријског дијалога, док у исто време дотурају оружје побуњеницима који су, пак, глатко одбацили Ананов план; зато што се у Плану позива на преговоре о демократским реформама, а без клаузуле о промени  „режима“, што је циљ и суштина целокупног империјалног програма у Сирији. При томе је иронија над иронијама да су за програм утеривања демократије у Сирију ангажовани као регионални финансијери и помоћници у извођењу радова, најцрњи апсолутистички, полуфеудални пријатељи Империје у окружењу – Саудијска Арабија и заливски Емирати, са Катаром у прочељу.
Ситуација је сада закована, број цивилних жртава одавно је прешао десет хиљада, грађански рат се води уз пуну асистенцију са стране и употребу свих оружја изузев (за сада) авијације (уколико се занемари прошлонедељни инцидент са обарањем  турског /НАТО/ ратног авиона у сиријском ваздушном простору).
У Министарству одбране на Темзи постоји, истина, већ нацрт такозване зоне забрањених летова над Сиријом – виђена увертира за војну интервенцију – али су планери и сами свесни да Сирија није Либија. Сиријска армија броји триста хиљада људи и, са изузетком малог броја дезертера, остала је компактна и лојална Асаду.

СЦЕНАРИО ЗА ОПШТУ ЕКСПЛОЗИЈУ
Дамаск и Техеран су, затим, увезани у чврсто регионално савезништво и сваки поремећај у Сирији, са њеним доминантним утицајем у суседном Либану и значајем као једине преостале кредибилне арапске силе у конфронтацији са Израелом, бива сценарио за општу експлозију у Региону. Истовремено, Русија као стратешки савезник Дамаска, доживљава Сирију, како наводи један лондонски аналитичар – „Подмосковљем“, линију одбране од експанзије НАТО-а са њених јужних фланкова. По овој анализи, Сирија је у московским рачуницама стратешка дубина готово у паралели са значајем који за Русију има одбрана Грузије или Украјине од  ширења  НАТО-а.
На Западу је озбиљност Путина да не понови либијску омашку углавном регистрована. Мада у америчком Конгресу и међу „хуманистима“ на Темзи и даље просперира јака, опасна струја која и даље гледа на Сирију како је својевремено гледала на Авганистан у осамдесетим годинама прошлог века. За ове „борбене групе“, у Сирији данас, као и у Авганистану онда, постоји, једноставно, режим који  Руси одржавају у животу, па ако директна војна интервенција није већ изводљива, бар можемо да побуњеницима против непоћудне, „проруске“ владе, пошаљемо оружје; ракете „Милан“ сада, као ракете „Стингер“ онда.
Како ће се одиграти завршни чин у Сирији и докле су планери „кише и ведрог времена“ у Вашингтону и Лондону спремни да иду, широм је отворено питање. Али је, зато, нескривено непријатељство против Асадовог режима испунило званичну и медијску „мејнстрим“ атмосферу у  целом англоамеричком простору. Покличи да се „нешто учини“ не силазе са првих страница листова. Хилари Клинтон по свету агитује за „међународни консензус“ у обарању Асада. Сузан Рајс, амерички представник у УН, потпаљује ватру на већ толико пута виђен начин: „чланицама Савета  безбедности и међународној заједници није остало ништа друго него да размишљају о акцији изван Анановог плана и ауторитета Савета Безбедности“! Амерички министар одбране Лион Панета употребљава нешто суптилнију варијанту истог: „Обама неће тражити од Конгреса одобрење за војну интервенцију, председник сматра да би ту главну реч требало да имају УН и НАТО“.

АФЕРА СА ТРИ ПОЗНАТЕ
Док се, тако, у планерским собама на англосаксонском Западу преламају дилеме колико је уопште даљинским управљачем, а при руском (и кинеском) тврдом ставу, могуће срушити Асадов режим, што је, пак, неопходан предуслов за планирани удар на Иран, у медијској зони је већ увелико почело „поравнавање терена“ за нову  „хуманитарну“ интервенцију. Тако је, у новој иронији, „Скај њуз“ медијског магната Руперта Мардока коме је – додатна иронија – британски Парламент укинуо ТВ лиценцу за емитовање на Острву, сада инсталиран у Арапским Емиратима, па отуда за рачун Империје, а из етера феудалних шеиката који не познају чак ни институцију политичке партије, емитује апеле за демократију у Сирији, називајући Асада горим диктатором од  самог Хитлера.
Сирија није Либија, а сва досадашња обарања режима у „арапском пролећу“, показаће се, по мишљењу озбиљних аналитичара, „дечјом игром“ према ономе што би могло да се изроди из стране војне  интервенције и насилног обарања режима у Дамаску.
Руски фактор је у сиријској саги постао незаобилазан  део игре. Истовремено, Сирија је арбитрарна чињеница у арапском конфликту са Израелом; игра пресудну улогу у мултиетничком и мултиконфесионалном балансу снага у суседном Либану и, на крају, има уз себе као стратешког савезника најјачу регионалну силу, Иран. Та три фактора насамо чине сиријску аферу експлозивном смешом регионалног и глобалног набоја.
Сиријска армија није тигар од папира. Сиријска војска купује руске ракете „Јахуд“ – пројектиле који су способни да „држе НАТО бродове на триста километара од  сиријске обале“ („Глобал рисерч“). Руси су већ, на пример, испоручили Асаду лаке пресретаче „Јак 130“ и  друго наоружање које, очигледно, није намењено обрачуну са „ненаоружаним“ противницима режима.
Сирија је по готово свим параметрима постала велико и опасано геостратешко жариште. А „долина лажних суза“ које Империја пролива над судбином сиријске демократије, одавно је компромитована на отвореном, глобалном простору. Војске на обе стране поделе заузеле су ватрене положаје. Медведев је, на Самиту у  Санкт Петерсбургу, упозорио челнике Европске уније да се не играју са ватром: „Мешање  Запада у послове суверене државе Сирије води регионалном рату који може да доведе  чак и до нуклеарног сукоба“!
„Вашингтон пост“, са супротне стране фронта, алармира, пак, свет да Асад има „непроверене“, али зато „озбиљне“ стокове хемијског оружја и нервног гаса, па се то зло „мора ставити под контролу“…
И као што каже Хиченс у „Мејлу“, ако већ виђени трик са оружјем за масовно уништавање (овај пут хемијско-биолошко) више не пали, увек остаје као опција „хуманитарна интервенција“, ма колико сузе из „лажне долине суза“ биле лажне. Зато су у сиријској саги све опције у игри, а Медведев, ето, помиње и ону најгору.

[/restrictedarea]