СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ: СРБИЈА ПОСЛЕ ИЗБОРА И СВЕТ

Прекид праксе вођења државе као приватне забаве би могао бити највећи политички допринос Томислава Николића

Већ дуго се у политичкој Србији, посебно после 2008. године, настоји наметнути веровање да је за судбину Србије важније шта кажу странци, такозвана међународна заједница, него њени грађани. На овогодишњим мајским изборима се, међутим, показало да довољно велики број грађана Србије, ипак, верује да је судбина њихове земље у њиховим рукама и да је за њих то важније од порука белог света. То веровање је и једини преостали део темеља савремене демократије, али изгледа да део поражене политичке елите Србије то не прихвата и пре свега сопственом народу и даље прети “међународном заједницом”. Чула се и сугестија да је њихов пораз истовремено и “пораз друштва”. Другим речима, не ваља народ. Тако се у духу те вечне предизборне кампање, иако су избори завршени, јавности Србије као главно питање намеће шта ће рећи свет о резултатима избора и, тачније, о победи, сада већ председника Томислава Николића.

Шта ће рећи свет? Ништа неће рећи. У званичним институцијама су резултати избора прихваћени као чињеница и сада се аналитичке службе министарстава баве проценама како даље и шта би то могло да значи у самој политичкој технологији, а не у политици према Србији. С обзиром да резултати избора нису онакви какви су прижељкивани, што значи да је политика Запада на неки начин доживела пораз, наручене су и анализе о околностима тог пораза. Посебна пажња ће бити посвећена поверењу које западне дипломате имају према својим традиционалним изворима у Београду. Они на Западу који се у институцијама баве Србијом, а то су они који не издају саопштења нити шаљу поруке новинарима, су свесни да су мајски избори у Србији били важан политички искорак.

Чињеница да је довољно велики број људи смогао снаге да гласа против или да бојкотује миљеника Запада и да су ти исти гласачу схватили да је то могуће у основи значи почетак промене политичког миљеа Србије. То се види као изузетно важан политички искорак, о којем се сада мора водити рачуна. Утисак је, међутим, да ће Положај Србије у међународњ заједници, посебно на Западу, упркос том политичком искораку, остати исти као што је и био. Прво, Запад врло тешко мења политику а, друго, велико је питање да ли западна политика уопште постоји као таква па јестатус qуо бирократско бежање од изазова. Могућа разлика би могла бити само то што ће јавност у Србији за тај дугогодишњи статус своје земље сада и знати. То је онај исти статус који је био и минулих година, али је владајућа политичка елита то крила од сопственог народа и невероватном пропагандом стварност представљала другачијом.

ПОЛОЖАЈ СРБИЈЕ ОСТАЈЕ ИСТИ Та пропаганда и та непостојећа међународна стварност су истовремено владајућој елити, на мајским изборима пораженој, били изговор за приватне договоре са представницима пре свега Америка и Европске уније (ЕУ), договоре који се тичу судбине Срба и грађана Србије а које о томе нико није обавештавао нити их је за било шта питао. Има много основе за сумњу да се неки од тих договора, о Косову, на пример, граниче и са издајом земље и да су у ствари било део обавеза владајуће елите према својим западним менторима. У основи, дакле, упркос изборном поразу досадашње владајуће елите и избору новог председника Србије Томислава Николића, међународни положај Србије остаје исти, неће се мењати а то значи да неће бити ни погоршан.

За разлику од шокантног изненађења дела политичке и медијске јавности у Србији победом Томислава Николића или, тачније, поразом Бориса Тадића, добар део међународне политичке јавности, пре свега у Европи, није толико изненађен. Напротив, у министарствима неколико водећих европских држава је и пре избора Николићева победа била озбиљна могућност и на њу се, вероватно невољно, рачунало као опцију. Нема, наравно, дилеме да су те земље прижељкивале Тадићеву победу, али су рачунале и на то да Николић буде нови председник. Требало би и подсетити да су многе европске земље већ најмање две године одржавале контакте са Николићем и да им он није непознат. Позната је и унутрашња укупна ситуација у Србији, па Николићева победа и Тадићев пораз, ипак, нису шокантно изненађење.

Посттрамутски стрес и центар беса су у Београду. Није само реч о незадовољној Тадићевој Демократској странци него и о великој мрежи разних самозваних заштитника западних интереса у Србији, који сада на тренутке безочном пропагандом настоје да увере и себе и Србију и Запад да избори нису завршени и да су они и у тако незавршеним изборима победници. Поред унутрашњих активности ти “западни контакти” своје менторе у Европи у Америци бомбардују електронским порукама и телефонским позивима наводећи им шта је рекао председник Николић и да се на све то мора реаговати. У условима у каквима је сада Запад и наспрам чињенице да су избори за председника Србије били по демократским стандардима, та пропаганда и субверзивна делатност из Београда делују бесмислено, али мора се признати да доминирају медијима и тако отежавају ионако тешку ситуацију и инспиришу негативну енергију. Последице ће трпети Србија, а не само Томислав Николић. То значи да је све то усемерено против Србије а не само новог председника.

Најбизарнија су понашања такозваних лидера региона. Они у ствари личе на део те пропаганде из Београда. Председници Словеније, Хрватске и председавајући Председништва Босне и Херцеговине неће да дођу на инаугурацију Томислава Николића и поручују да он треба да се промени да би они сарађивали са њим. Наравно, свако од тих лидера има право на своје политичке одлуке и ставове али је ипак све то помало бесмислено и јадно. Томислава Николића је изабрао довољно велики број грађана Србије и бојкот тих лидера његове инаугурације је у ствари бојкот и Србије и њених људи. У неком екстремном смислу разумевања то би се могло тумачити и као понижење. Ту више није битан Николић лично. Да ли то ти лидери разумеју и да ли схватају какве би могле бити последице њихових у основи пропагандних одлука?

Шири међународни политички амбијент Србије је већ дефинисан самом чињеницом географског положаја, и ту и за време Николићевог председниковања не би требало да буде озбиљнијих промена и узбуђења. Посебно је то случај са такозваним европским опредељењем Србије, ма шта би то у реалности могло да значи. Нови председник Србије ће, међутим, имати и неколико озбиљних проблема у сарадњи са оним што се још увек зове Европска унија или, боље речено, проблема са једним делом бирократије у Бриселу и целом Западу чије су каријере дубоко везане за стереотипе о Србији и мрежу у Београду.

НАЈВЕЋИ ИЗАЗОВИ То најбоље показује случај Николићеве изјаве да се у Сребреници није догодио геноцид него злочин. То је дирање у срце западног концепта али се Србија и Европа једног дана мора суочити са истрагом шта је стварно био злочин у Сребреници. Запад није спреман да се суочи са оним шта се дешавало у бившој Југославији и неће још дуго имати жеље а ни снаге да се са тим суочи. Јер то руши актуелни политички концепт Запада који је исти ево већ 22 године.

У том светлу ће највећи спољнополитички изазов и даље остати Косово и Метохија. Једино што Запад у Србији интересује је тај проблем и ништа више. Али, Запад добро зна да је све што је до сада договорио са тимом Бориса Тадића у основи приватни и нелегалан посао и зато је спреман да уложи велики притисак. Мада, спреман је и на могућност да проблем Косова и Метохије одложи и за касније – што рече албански лобиста, додуше у београдској штампи представљен као “амерички аналитичар”, Мортон Абрамовиц –“важне одлуке могу и да се одложе”.

То је извесна могућност за нову власт у Београду. Поред Косова, могао би се појавити и проблем са Хрватском, проблем са границом. Граница између Хрватске и Србије још није решена а Хрватска је добила зелено светло за ЕУ упркос том нерешеном проблему на основу приватних обећања Бориса Тадића да то “није проблем”. На основу Тадићеве добре воље ЕУ није правила проблем Хрватској иако правила Уније налажу решене границе са суседима. Изгледа да Хрватска страхује да би нови председник Србије могао покренути и то питање јер приватни договор са Тадићем нема легалност, и тај проблем би могао бити отворен што би многи у ЕУ дочекали са извесном наклоношћу.

У међувремену за Николића постоји и искушење да га Запад, како би наставио са досадашњом праксом, увуче у мрежу у којој је био ухваћен и Борис Тадић. Да се, наиме, исувише усмери на њега и да тежиште својих политичких циљева, уместо на институције, пребаци на директне контакте са Николићем. То је велико искушење за њега јер Запад добро зна како то скоро неприметно може да уради, то је увежбана технологија.

Као незаборавна опомена би могло да служи и шокантно искуство председника Николића и његовог тима када су ушли у просторије Председништва на Андрићевом венцу. У компјутерима нису пронашли ништа, ама баш ништа. Они који су са Тадићем претходно водили државу као своју приватну забаву су из компјутера све избрисали, не постоји ништа, никакав траг па ни неки корисни број телефона. Година нула. Према важећим законима, на којима је успут инсистирао и НАТО, то би могло бити и кривично дело.

Прекид праксе вођења државе као приватне забаве би могао бити највећи политички допринос Томислава Николића.

Извор: http://www.standard.rs

Један коментар

  1. Ono sto je nekada bio PREDSJEDNIK PREDSJEDNISTVA SFRJ – STJEPAN MESIC, isto to je bio i PREDSJEDNIK SRBIJE -BORIS TADIC. CILJ i ZADACA im je bila ista. UKINUTI ili UNISTITI DRZAVU kojoj su bili predsjednici.Sve oci su uprte u TOMISLAVA NIKOLICA……………….nadamo se najboljem.Da je SRBIJA profunkcionirala kao pravna DRZAVA, znat cemo kada TADIC, Ceda Jovanovic, Sonja Biserko ,Natalija Kandic, Dinkic, i ostala druzina zavrse, prvo na sudu, pa onda u zatvoru…………..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *