Почетна / Култура / „СФРЈ за почетнике“: „Do You Miss YU“?

„СФРЈ за почетнике“: „Do You Miss YU“?

Пише Владислав Панов

У форми видео издања ових дана се појавила прва половина документарне серије „СФРЈ за почетнике“, која је покушала да се сети најважнијих особа и детаља који су остали као белег те земље. Подсмешљиви стил приповедања и надобудни цинизам преовлађујући је стил којим је уприличено ово упутство за СФРЈ почетнике

 

Документарна телевизијска серија од шеснаест наставака „СФРЈ за почетнике“ која је пре неколико месеци емитована на ТВ „Б92“, сада је доступна као самостално видео-издање (тренутно је на тржишту само првих осам епизода). Дело ауторског двојца свакојаког минулог рада и политичко-пословне заступљености у нашем медијском животу, аутора Радована Купреса и продуцента Ђорђа Марковића, ова серија има претензију да нас подсети на споредне и мање споредне, али не и најважније ствари које су чиниле свакодневицу ондашњих Југословена. Избегавајући, наводно, политичке ставове, теме и коментаре, они су се одлучили да сниме серијал спрдње на рачун велике земље, највеће коју су икада имали и сасвим је извесно коју ће икада имати сви народи који су били удружени у ту земљу, из које су тако срчано појурили чим им се указала прилика ношена шареним лажама из белог света.

[restrictedarea]

МАЈКА ЛАРСА ФОН ТРИРА
Иако аутори серије напомињу на почетку своје приче о Југославији да је она била идеал савршене друштвене и социјалне хармоније чак, ето, и за мајку чувеног данског режисера Ларса фон Трира, и да је она свог сина када је био неваљали дечак смиривала обећањима да ће га ако буде добар одвести у ту обећану земљу, нигде нема поштене приче која би покушала да докаже или демантује те њене мисли. Уместо њих, после чешања о славно Трирово име и идеолошке заблуде његове маме, иначе, како нису пропустили да јој цинично прилепе, некадашње чланице Данске комунистичке партије, серија се бави сличицама из живота Југословена истргнутим из контекста с јасним опредељењем да се духом остане на линији, а што значи да се кроз „поштено присећање“ створи искривљени утисак о Југославији као земљи преоптерећеној идеологијом, због чега је за паметне и напредне деловала као заблесављена кућа скоро безумних становника с којима се манипулисало до најситнијих животних детаља, у којој се чежњиво гледало кроз ретке прозоре окренуте према савршеном Западу, а живело углавном у немаштини и примитивизму.
Серија, додуше, има двоструки колосек и самим тим значај. Она југоносталгично нуди увид у прошлост које се многи радо сећају, без обзира на своја политичка опредељења, из данашње перспективе и те како идеолошки обојене, само сада у пожељном западном правцу, а до очаја угушени неправдом, резигнацијом, немаштином и потпуним безнађем (свиме ониме чега иначе није било у тој непожељно црвеној Југославији) сањају да се макар на трен врате у то време незаслуженог мира и обиља које су наследили заслужени немири свих врста и деградирајућа немаштина. Гледајући приче о људима који су били популарни у СФР Југославији и обичајима с којима су волели да проводе свој живот њени становници, могуће је стећи некакав утисак о земљи коју данас чак називају и претечом Европске уније. Али, с друге стране, та слика је препуна непоштених цинизама и идеолошких батињана тако препознатљивих када је реч о реторици „културне елите“, деценијама окупљене око емитера ове серије с којим су некада сарађивали и њени аутори. И цинизам и тематско-политичко опредељење из другог плана, као системска приповедачка тактика аутора и њихових саговорника, потпуно урушавају драгоценост теме као идеје о документованом подсећању на велику земљу коју су толики једва чекали да сахране, иако су анкете по већини бивших република те Југославије показале да би се добар део њихових становника данас радо вратио у њу. Па и избор тема и особа које су у серији „обрађене“ представљају својеврсни политички коментар. Можда је најбоља илустрација за утисак из другог плана, који се инсталира од почетка, детаљ у којем се аутори подсећају празника те државе, 29. новембра. Поштено су објаснили, наравно уз поменути иронични отклон између редова, како је настао и шта је историјски представљао тај празник, а онда су у складу с насловом те деонице документарца (свињокољ!), кроз коментар једног од својих за све критичке теме и блаћења овдашњих становника стално дежурног говорника, врлог писца Владимира Арсенијевића, закључили, кроз његова цинично насмешена мудра уста која нам отварају очи и о правој мотивацији за празновање рођендана те Југославије и о суштинској природи њених, свакако овдашњих становника:
„Крв и месо су увек некако јако близу нама, тако да нам није тешко да се дохватимо ножа у било којој ситуацији, било да је празник или оно нешто друго…“(!!!)
Говор мржње? Ма не, човек је само боље упућен у овдашње душе и обичаје од нас. Тако је празновање државног празника, промућурно објаснио чињеницом да смо генетски кодирани кољачи који никада не пропуштају да пусте крв!

„ИКОНЕ“ И МАНИПУЛАЦИЈЕ
Сличних, мада не толико бруталних бисера има још. Цинично спрдање и иронисање с убаченим истим таквим коментарима из прве руке, од стране увек дежурних истомишљеника оваквог гледања на „црвени период“ наше историје, преовлађујуће пуни простор у минутажи сваке епизоде. Ваљда ради извесног баланса, пред камере су позвани и саговорници који су покушали да теме о којима су упитани испричају поштено и без примеса говора мржње. Један од њих је наш славни писац Момо Капор, вероватно у својим последњим интервјуима, који се појавио сходно својој нарави као отмени шармер с богатим сећањима на људе, догађаје и обичаје СФРЈ. Он нам је поред осталих, рецимо, помогао да се сетимо Бебе Лончар с чијом причом почиње прва епизода. Кроз времеплов првих осам епизода с разним намерама и приступима избору тема и њиховим третманима видели смо и приче о „фићи“ и „тристаћу“, љубавним романима, Трсту, легендарном Ратку Дражевићу, директору „Авале филма“ (коме је Динко Туцаковић у свом новом филму „Доктор Реј и Ђаволи“ пружио прилично велики и значајан простор), захваљујући коме је настао такозвани црни талас у југословенском филму, несврстанима, Никици Мариновић, Матеу Парлову, „Политикином забавнику“, синдикалним летовањима, „Агрокомерцу“, „Чику“ и разним другим детаљима. Није се трошило време на то да се покаже колико је лагодан био тај живот у поређењу с овим данашњим, колико је био стабилнији и сигурнији за сваког Југословена. Али се није пропустила ниједна прилика да се из те Југославије извуче илустрација за доказивање немаштине као стално присутне појаве, за шта су послужиле приче о поменутом „фићи“, вожња кола по систему пар-непар, куповине у Трсту, шећерне табле уместо чоколада, спрдње на рачун акције – имаш кућу врати стан (посебно смешне из перспективе демократских ослободилаца код којих важи крилатица – имаш стан отми још десет кућа), општенародне одбране и осталих неопростивих минуса социјализма. Занимљиво је и то да су се кроз серију чули критички коментари на рачун чувеног југословенског кључа који је у свакој прилици и области живота инсистирао на формалној, боље рећи, номиналној равноправној заступљености представника свих република и покрајина. А онда су аутори у сликању те Југославије применили исти кључ, па смо већ кроз првих осам епизода у ударном сегменту сваког наставка суочени са републичким кључевима. Све су „иконе“ и суперважне особе које по мишљењу аутора чине садржај правог упутства за СФРЈ почетнике поређане по том истом кључу, па су међу иконама СФРЈ историје представници свих република и покрајина, а не праве звезде те земље. Они који почињу с упознавањем СФРЈ, рецимо, требало би да мисле да је глумачка икона те земље био Беким Фехмију, а не, рецимо, Бата Живојиновић или бар још десет других глумачких суперзвезда од којих у овом делу серије нико није ни поменут. Мате Парлов је највећи спортиста, Иво Погорелић уметник број један, Милка Бабовић коментаторка која је оставила у сенци све друге. Документарни филмови, међутим, у првом плану би требало да буду документ једног времена или људи. Требало би да подсете на све што се заиста догодило или је било важно. Извлачење само појединих детаља из контекста целине, чак и када се аутори наводно не баве политиком, управо је политички став или, у најмању руку, непоштовање жанра. Идеја ове серије је обећавала тако много, имала је огроман потенцијал и могла је, с поштенијим приступом и свеобухватнијим погледом на тему, да буде производ од изузетног и историјског и забавног значаја. Југоносталгичари који су провели извесне делове свог живота у Југославији ће без сумње и поред свега радо погледати кадрове овог серијала. Иако делује да су се аутори обраћали најпре њима, циљна група која би требала да разуме праве поруке овакве серије (социјализам – било, не поновило се!) су они млађи, који нису живели у тој, како је називаше противници, тамници народа. Замислите да по угледу на просечног Југословена затраже право на посао, не дао бог чак и стан, синдикално летовање, бесплатно лечење и школовање, пасоше које сви у свету прихватају и поштују… Dа се причало о томе, а не о боросанама, свињокољима, пар-непар вожњи кола, виршлама и јурњави на Трст, јасно је који би био одговор на свакако цинични поднаслов серијала исписан, разуме се, на енглеском језику – „Да ли вам недостаје Југославија“ („Do You Miss YU“)?

____________

Назив
„СФРЈ за почетнике“

Жанр
Документарна серија

Земља
Србија, ТВ „Б92“

Година производње
2011.

Аутор
Радован Купрес

Продуцент
Ђорђе Марковић

Учествују
Радко Полич, Бојан Крижај, Мирко Новосел, Дубравка Угрешић, Миња Субота, Божо Сушец, Миа Беговић, Ева Рас, Беби Дол, Мима Караџић, Бранислав Лечић, Срђан Карановић, Неда Арнерић, Срђан Гојковић Гиле

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. ‘margaritas ante porcos’ – kao ‘paradigma’ SFRJ ?! Pobrkani ‘loncici’ onog sta je sveto a sta svinjsko ?!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *