Почетна / Друштво / САНУ не заслужује поверење академика

САНУ не заслужује поверење академика

Пише Василије Ђ. Крестић

Нестручан, недоследан, личан и осветољубив, неспреман да прихвати савете и предлоге компетентних одељења, инаџијски, самоуверено и диктаторски, Извршни одбор једног дана о истом предмету донесе једну, а сутрадан другу одлуку, сасвим супротну претходној одлуци

 

Јавност је обавештена о томе да је на последњој Скупштини САНУ, одржаној 7. јуна ове године, дошло до непријатне сцене која је настала поводом предлога Извршног одбора да се укину све одлуке које су годину дана раније донете на Скупштини држаној 9. јуна 2011, а тичу се оснивања Института економских наука САНУ. Наиме, прошле године Извршни одбор је без било каквих образложења, без пропратних докумената, поднео Скупштини предлог да се оснује поменути институт. Имајући поверења у рад Извршног одбора, уверено да је то руководеће тело САНУ добро промислило кад је поднело предлог о оснивању Института економских наука, Скупштина је једногласно прихватила тај предлог Извршног одбора. Ове године на дневном реду Скупштине, на опште изненађење, под тачком 14 нашао се ничим образложен предлог да се сторнирају све одлуке донете годину дана раније на Скупштини 9. јуна 2011. године. С неколико гласова против, академици су подржали тај предлог, при чему је вођен непријатан дијалог између председника Хајдина и дописног члана Часлава Оцића.
Немам намеру да се упуштам у то да ли је требало оснивати Институт економских наука САНУ, да ли је у читавом том поступку испоштована процедура око оснивања такве установе, ко је био за оснивање, а ко против оснивања Института, да ли у свему томе постоје и неке мутне и нечасне радње, и ко стоји иза њих, јер о свему томе знам само онолико колико сам могао да прочитам у „Печату“ и „Политици“.
Питање оснивања Института економских наука САНУ и све оно што се с њим у вези десило узимам само као повод да ширу јавност, која је заинтересована за рад највише научне и уметничке установе наше земље, обавестим о томе како Извршни одбор САНУ, на штету угледа установе коју води, доноси одлуке о разним значајним предметима. Нестручан, недоследан, личан и осветољубив, неспреман да прихвати савете и предлоге компетентних одељења, инаџијски, самоуверено и диктаторски, Извршни одбор једног дана о истом предмету донесе једну, а сутрадан другу одлуку, сасвим супротну претходној одлуци. Да је то тако, навешћу више доказа.

[restrictedarea]

НЕДОСЛЕДНОСТИ САНУ
Сви иоле обавештенији читаоци „Печата“ знају да САНУ и „Матица српска“, у сарадњи са „Заводом за уџбенике и наставна средства“, ради на изради „Српске енциклопедије“. Међутим, мало ко зна да су председник САНУ Никола Хајдин и Извршни одбор били одлучно против тога да Академија буде један од партнера у том врло важном научном пројекту прворазредног националног значаја. Када је Одељење историјских наука Извршном одбору САНУ поднело писани предлог о томе да се Академија укључи у тај посао и да буде један од његових извођача, Извршни одбор, са Хајдином на челу, то је одбио с крајње бесмисленим и ирационалним образложењем да САНУ не може да улази у тај посао јер већ ради на изради свог речника. После јавне полемике и критике објављене у „НИН“-у, као и упорног инсистирања Одељења историјских наука, Хајдин и његова екипа су били принуђени да одустану од првобитне одлуке и да пристану да се САНУ укључи у посао око израде „Српске енциклопедије“. Сада, када је тај посао увелико у току и када су већ показани лепи резултати, председник Хајдин, без стида, не пропушта да се јавно похвали како је посао на „Српској енциклопедији“ један од најважнијих пројеката на којем ради Академија.
Други пример недоследности, али и нечасних антисрпских намера, десио се после изгласавања Закона о САНУ и доношења Статута САНУ. Тада је Извршни одбор, на иницијативу управнице послова, која је показала не само да је нестручна већ и злонамерна, одлучио да из озакоњеног наслова „Српске академије наука и уметности“, који недвосмислено говори да је реч о Српској академији, изостави ту ознаку и претвори САНУ у Академију, али без одреднице која означава њену националну припадност. У складу с том и таквом одлуком председник Никола Хајдин почео је да потписује акта као председник Академије, а не као председник САНУ. Против те више него срамне одлуке у неколико наврата протестовало је Одељење историјских наука. Потписник ових редова је на седницама Председништва тражио да се поштују Закон и Статут САНУ, и да се врати Академији њен пуни наслов. Када је све то наилазило на глухе уши, био сам принуђен да и јавно на Скупштини САНУ дигнем глас против одлуке Извршног одбора. Коначно, после вишемесечне упорне борбе и јавне критике Извршни одбор био је принуђен да одустане од намере брисања придева српски из назива САНУ. То је учињено „испод жита“, прећутно, без извињења, без признања да је учињена погрешка, без позивања на одговорност оних који су стајали иза те подле антисрпске намере.
Трећи пример недоследности приликом доношења одлука Извршног одбора САНУ је онај који се десио са енглеским преводом и издањем књиге „Magnum crimen“ покојног академика Виктора Новака. После дужег колебања о томе да ли ће Извршни одбор дозволити академијиној библиотеци да ту књигу размењује са научним установама у свету или не, Извршни одбор је, на предлог Одељења историјских наука, најпре донео позитивну одлуку и препустио Библиотеци САНУ да књигу „Magnum crimen“ пусти у размену. Неколико недеља касније та одлука је без ваљаних разлога преиначена с образложењем да САНУ врши размену само књига које издаје Академија.
Четврти пример недоследности приликом доношења одлука Извршног одбора односи се на решење да се сва измештена архивска грађа с Косова и Метохије повери на управљање Архиву САНУ у Београду. Та одлука донета је без консултације с управником Архива САНУ, јер актуални Извршни одбор је увео праксу да самостално, диктаторски, заобилазећи мишљења одељења и радних јединица, доноси нестручне и незаконите одлуке. Како је и та одлука била незаконита, јер Закон о архивској делатности прописује да је за сву архивску грађу на територији Републике Србије надлежан Архив Србије, морала је бити укинута, али прећутно, опет „испод жита“, да се прикрије чињеница да Извршни одбор доноси некомпетентне одлуке, да не зна чак ни које су надлежности Архива САНУ и шта он има у својим депоима.
Пети пример недоследности приликом доношења одлука Извршног одбора је решење да САНУ објави Каталог српског средњовековног новца. И та одлука, као и претходна, донета је без консултација с надлежним одељењем и без питања Службе за издавачку делатност. Када је Извршни одбор обавештен да је такав каталог већ објављен и да је његова одлука бесмислена, да би прикрио своје незнање и некомпетентност, опет је прећутно, „испод жита“ од ње одустао.
Шести пример недоследности Извршног одбора САНУ при доношењу одлука десио се с брошуром која је објављена под насловом „Дом српске науке и уметности“. Иако постоје правила о издавачкој делатности САНУ, та брошура, с тим непримереним насловом, јер је реч о „Српској академији наука и уметности“, а не о било каквом дому, објављена је без сагласности Издавачког одбора. Пошто су објављивањем брошуре прекршена правила о издавачкој делатности и пошто њен наслов није могао бити прихваћен, Извршни одбор био је принуђен да је повуче из оптицаја. Већина чланова Академије о овом случају до данашњег дана ништа није сазнала. Одговорни члан Извршног одбора, који је кумовао настанку ове књижице, за коју су утрошена и нека средства Академије, није сносио никакве последице. Међутим, кад је управник Архива САНУ у Сремским Карловцима објавио сасвим коректну краћу историју те установе, не користећи средства Академије, и на њој, недовољно обавештен о прописима издавачке делатности, без сагласности Издавачког одбора ставио лого Академије, био је кажњен укором пред искључење. Тако се испоставило да постоје два критеријума, да Извршни одбор и његови чланови могу да греше и да због својих погрешака, којима нанесу штету Академији, неће сносити никакве последице, јер ће ствар заташкати и пропусте прикрити, а да ће службеници бити кажњени и за најмање погрешке.
Седми пример којим је Извршни одбор на најдрастичнији начин показао да је неспособан да доноси рационалне одлуке, јесте онај који се тиче случаја Института економских наука САНУ.

УРУШАВАЊЕ УГЛЕДА
Навођењем више примера како Академијом руководи Извршни одбор држећи се принципа: данас једно – сутра друго, нисам исцрпео све пропусте који су начињени у неколико последњих година, откад је на челу САНУ Никола Хајдин. Мислим да су наведени случајеви довољно уверљиви и исто тако  апсолутно непорециви. Да се овим и оваквим текстом огласим подстакло ме је Академији непримерено понашање председника Хајдина на последњој Скупштини САНУ. Он и екипа коју предводи, упркос бројним пропустима које су починили, нису спремни да отрпе ниједну критику. Због тога критике изречене на годишњим Скупштинама САНУ не добијају место ни у публикацији Годишњака. Ту се само помену они који су учествовали у расправи, а не и о чему су расправљали. Тако се од потомака и будућих историчара САНУ прикривају  истине, с намером да се створи утисак да је Извршни одбор веома успешан и да је непогрешив.
Никад се у Академији на годишњим скупштинама, до ове последње, није десило да председник нетрпељиво и наредбодавачки подиже глас на неке од чланова САНУ, да се с њима надвикује. Никад се није десило да председник реским гласом и капларским наступом на самом почетку дискусије одређује да дискутант има право да говори само пет минута. Хајдин је то право узурпирао. Нема правилника на основу кога би председник време за дискусију лимитирао. Он то, вероватно, добро зна, али тешко обуздава свој темперамент, који није примерен његовим годинама и положају који заузима. Својим понашањем, начином руковођења Академије и Скупштине он је САНУ лишио господства и достојанства, срозао је на ниво на којем она никад досад није била и не би смела да буде. После свега шта се десило и шта се у неколико последњих година, од када је Хајдин председник, дешавало, академици више немају право на ћутање и пасивност, а најмање на лојалност према Извршном одбору који је у многим случајевима показао да поверење које му је указано не заслужује. У противном, ако академици и даље буду ћутали и прећутно подржавали овако деструктиван рад Хајдина и Извршног одбора, примиће на себе не само одговорност већ и одијум, који јавност све више испољава према Академији. Све ово што казујем и што сам више пута јавно износио чиним зато да спасем Академију од даљег пропадања и урушавања угледа, а не зато што некога мрзим или из неких личних интереса.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Da li mudrost ‘stanuje’ sa razboritoscu (promisljenoscu) ?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *