Руско-кинеска алијанса

Пише Богдан Ђуровић

Помоћу пројеката БРИКС и ШОС руски председник Владимир Путин остварује план интеграције евроазијског простора без учешћа САД-а, што ће из темеља променити досадашњи однос снага у свету

 

Председник Владимир Путин, практично од првог дана новог мандата у Кремљу, приступио је реализацији свог плана о стварању Евроазијске уније. Како је раније и најављено, прва Путинова државна посета по инаугурацији била је Кини, од 4. до 7. јуна, у оквиру које је одржан и самит Шангајске организације за сарадњу (ШОС) у Пекингу. И управо су оба ова догађаја од изузетне важности за будућност не само Путинових планова, већ и Русије и читаве планете. У сусрету са кинеским лидером Ху Ђинтаоом, Путин је постигао низ значајних договора који до сада нису карактерисали односе две суперсиле. Јер, упркос томе што су и раније Пекинг и Москва сарађивали у оквиру ШОС-а и што су претходних година одржавали заиста висок ритам међусобних посета на највишем нивоу, њихови односи ипак нису могли да буду названи савезничким у пуном смислу те речи. После ове посете, међутим, много тога се променило…
После инаугурације 7. маја, Путин је био и у Минску, и у Берлину, и у Паризу, а игнорисао је позив за сусрет са председником Бараком Обамом у америчком Кемп Дејвиду и учешће на Самиту „велике осморке“ у истом месту. Међутим, посете Белорусији, Немачкој и Француској, иако наглашавају редослед Путинових приоритета, нису имале карактер државних, вишедневних, већ тек радних или званичних. А за једну озбиљну, стару дипломатију, каква је руска, ове разлике далеко су од формалних. То је, уосталом, и демонстрирано у Пекингу, где је Путин боравио у осмој државној посети у протеклих 12 година. Русија и Кина показале су свету своје велико приближавање и усагласиле су ставове и активности у заштити безбедности у азијско-пацифичком региону. Повод за велики заокрет била је нова „одбрамбена“ стратегија САД-а у овом делу света, као и изазови везани за предстојеће повлачење НАТО трупа из Авганистана.

ПРО НИШАНИ И КИНУ

[restrictedarea]

Кина, са којом Русија дели копнену границу од скоро 4.500 километара, избила је прошле године на чело спољнотрговинских партнера Кремља и са 85 милијарди долара претекла Немачку. Приоритети руске владе усмерени су на економски развој Сибира и Далеког истока, огромних области за које су веома заинтересовани и кинески инвеститори. Исто тако, у условима када Европа, ошамућена озбиљним економским потресима, смањује потражњу за руским енергентима, Москва тежи преусмеравању испорука нафте и гаса на исток планете – где је Кина највећи купац, са готово неограниченим потребама.
Са друге стране, Русија се не котира тако високо на листи економских партнера Пекинга, заузима тек десето место и њено учешће је за сада минимално у снабдевању Кине енергентима. И то није нимало случајно: без обзира на изјаве о „стратешком партнерству“, кинеско руководство се до сада фактички дистанцирало од Русије, што је чињеница на коју су озбиљни руски аналитичари одувек указивали. Чак и у неким последњим догађајима, када је Кина у СБ УН гласала заједно са Русијом против војне интервенције Запада у Сирији, то није било из „савезничких“ разлога. Пекинг страхује да би подршка УН сиријским побуњеницима могла да створи проблеме у његовим западним територијама, какви су Сечуан и Тибет, где је Запад поодавно инсталирао своје „опозиционаре“. Такође, Пекинг исказује крајње незадовољство због руских испорука оружја Вијетнаму и Индији. Све донедавно, кинеско руководство остајало је у сенци у вези са свим важним питањима за Русе и заузимало свој познати, неутрални став. Једино за шта су били заинтересовани, то је масовни пласман своје робе на руско тржиште.
Ситуација је, међутим, почела да се мења када је Обама недавно обелоданио нову америчку одбрамбену стратегију, где је азијско-пацифички регион проглашен за „главну зону националних интереса САД-а“. А из корена се обрнула када је, у складу са новом доктрином, прошле недеље амерички министар одбране Леон Панета објавио да ће у овај регион, где Кина себе види као неприкосновеног регионалног лидера, Американци пребацити чак 60 одсто својих војнопоморских снага. Када се Кина, средином априла, нашла на ивици оружаног сукоба са Филипинима због спора око острва Хуанјан, Пекинг се обратио Москви за помоћ. И она је стигла – у виду заједничких војнопоморских маневара две земље у Жутом мору, док је америчка Ратна морнарица, заједно са филипинским снагама, демонстрирала силу у суседном Источнокинеском мору. У сусрету са кинеским колегом Ђинтаоом, председник Путин је нагласио да ће ова врста подршке Кини бити пружана и у будућности! За Кину, која има територијалне спорове са свим суседима (укључујући и саму Русију), од којих многи имају споразуме о заједничкој одбрани са САД-ом, овакав руски фактор обуздавања може имати пресудну важност.
„Обе земље проживљавају одлучујућу етапу развоја и сусрећу се са проблемима због повећања непредвидљивости на међународној арени. Неопходно је да подржавамо једни друге у регионалним и светским пословима, обезбеђујући миран ток глобалних процеса“, пренео је „Чајна дејли“ речи Ху Ђинтаоа. Исто издање цитира и Путина, који каже да је „Кина не само добар друг Русије, већ и добар партнер на светском нивоу“. Овакве изјаве, поготово са кинеске стране, до сада нису карактерисале односе две земље, већ су се лидери ограничавали квалификацијама о „стратешком партнерству“, али врло често лишеног конкретног садржаја. Хуов нагласак на томе да ће се Москва и Пекинг од сада међусобно подржавати у регионалним и глобалним питањима, може бити од великог и даклекосежног значаја. Једно од таквих питања је и амерички глобални систем противракетне одбране (ПРО), који, сада је то већ јасно, нишани Кину можда и више него Русију.

КРАЈ „ШИРЕЊУ ДЕМОКРАТИЈЕ“
Поједини аналитичари у Москви склони су да верују да Путин, уз помоћ пројеката БРИКС и ШОС (у оба су Русија и Кина главни партнери), даје ветар у леђа свом плану интеграције евроазијског простора без учешћа САД-а – што ће из корена променити досадашњи однос снага у свету. Самит лидера ШОС (Русија, Кина, Казахстан, Узбекистан, Таџикистан и Киргизија) одржан је после билатералног сусрета Путина и Ђинтаоа. Први пут је, у својству посматрача, позван и Авганистан, док је Иран већ одавно присутан. Симптоматично је да се Иран већ припрема за пуноправно чланство у ШОС-у, за шта је потребно променити статут организације, у делу где пише да се не могу примати државе под санкцијама УН. Према изворима руских медија, овај процес већ је започео…
Са друге стране, присуство авганистанског председника Хамида Карзаија, сведочи да излазак НАТО-а из ове земље захтева ангажовање Русије и Кине у будућности. Москва, Пекинг и Техеран са подозрењем очекују моменат када ће војници западне алијансе напустити своје базе у Авганистану. НАТО је већ склопио уговоре са локалним играчима, попут Казахстана, Киргизије и Узбекистана, о слободи проласка њихових копнених трупа и ратне технике. Наиме, експерти су сагласни у оцени да напад на Иран није могућ док је 130.000 војника НАТО-а блокирано у Авганистану, већ да ће тај тренутак наступити од наредне године, када НАТО почне да извлачи људство. Захваљујући постигнутим споразумима, Американци и дружина моћи ће несметано да се премештају са својом техником по овим државама – суседима Ирана.
Међутим, Пекинг и Москва спремно дочекују турбулентни период и збијају редове. На дневном реду је формирање, у оквиру ШОС-а, Центра за борбу против тероризма, наркотрафикинга и организованог криминала, а Путин је у Пекингу најавио да би ова „противтерористичка организација могла да постане универзална“! Лидери ШОС-а потписали су и главни документ самита – Декларацију о механизмима реаговања на ситуације које прете стабилности у региону. Другим речима, како преноси руски официјелни канал „Вести“, лидери су се договорили како да спрече потенцијалне нове појаве „арапског пролећа“ у државама Централне Азије. А то ће, пак, зацементирати савезништва ових земаља са Русијом и Кином – њихови лидери добиће гаранције и заштиту да Вашингтон неће моћи да их сруши путем обојене револуције.
Не би требало сметнути с ума ни да су Кина и Русија на овом самиту потписали више од десет важних економских споразума, укључујући и стварање инвестиционих фондова „тешких“ милијарде долара. Постављен је циљ да међусобна размена две земље нарасте на 100 милијарди долара до 2015, а Русија ће градити и две атомске централе у Кини. У истом року требало би да буде довршен гасовод „Алтај“, којим ће бити успостављене дугорочне испоруке руског „плавог злата“ Кини по обострано прихватљивој цени, чиме ће енергетско партнерство две огромне земље бити један од камена темељаца, како се очекује, нове политичке, а самим тим и војне алијансе у Евроазији.

[/restrictedarea]