Руски рулет

Пише Никола Врзић

Београд је, договорима које је у Бриселу постигао Борко Стефановић, постао саучесник у изградњи независне „државе Косово“, а од нове српске владе очекује се да, у наставку свог пута ка ЕУ, погази и оно мало „црвених линија“ које су нам још преостале. Хоће ли им та очекивања остати неостварена ако нам после ових избора Руси, уместо Американаца и ЕУропљана као 2008. године, саставе владу?

 

Између два председника: Ивица Дачић са Борисом Тадићем и Томиславом Николићем

Још откад је, у децембру 2003, Борис Тадић признао „аферу Бодрум“, није један српски политичар тако искрено признао нешто што сви знамо. Искреност, какву је успешно сакривао дуге четири године, исказао је Ивица Дачић, председник Социјалистичке партије Србије, у само две реченице које је изговорио овог уторка: „Кад ме је звао Солана и када су представници западних сила тражили да подржим Тадића, то никоме није сметало. Сада, ако неко у Русији види мене као премијера у влади са напредњацима, то је некоме проблем.“ Признао је, дакле, Дачић оно што знамо одавно, и оно о чему се говорка већ данима; да су нам прошлу владу скројиле западне силе, а да су се, ове 2012. године, у постизборну комбинаторику, у састављање наредне Владе Србије, умешали (и) Руси.
Па да видимо. Какву владу можемо да очекујемо да ћемо добити? Које су све комбинације и даље могуће? Пошто је очигледно да састављање парламентарне већине не иде ни брзо, ни једноставно као што се најављивало. И било би нам их жао што се толико муче да би се договорили, само да нисмо свесни колико је њима свеједно што муче све нас.
И питање које превазилази мучнину њихове владавине. Како ће се постизборна комбинаторика и утицаји Истока и Запада одразити на судбину српске државе, на судбину Косова и Метохије и независне државе Косова  која настаје на том простору? Очекује ли нас наставак истог – при чему под „истим“ подразумевамо наставак заокруживања косовске независности у којем се Београд, како ћемо показати, бриселским споразумима посебно истакао – или ипак смемо да се надамо новој Србији која ће, макар, за почетак, престати да буде саучесник у сопственом комадању?

ДАЧИЋЕВ ИЗБОР

[restrictedarea]

Елем, нова Влада Србије. Знајући да имамо посла с људима од речи, не усуђујемо се да прогнозирамо да ли ће први пут испунити реч коју су дали, ма каква она била; не усуђујемо се, дакле, да прогнозирамо ко ће ући у наредну владу, јер нико то не може. Задржаћемо се на разматрању две најизгледније могућности које су тренутно на (преговарачком) столу.
Нема сумње да би западне силе највише волеле да окосницу Владе Србије и убудуће чине коалиције око Демократске странке бившег председника Бориса Тадића, и СПС-а Ивице Дачића. И нема сумње да своју силу Запад и упреже да би Србија такву владу и добила, јер му је свака другачија мање поуздана од ове, која је у последње четири године своју поузданост и те како доказала. Али о Косову ћемо нешто касније.
Проблем који је ескалирао, међутим, тиче се трећег (и четвртог) партнера за такву скупштинску већину. Либерално-демократска партија Чедомира Јовановића је, наиме, за СПС неприхватљива. Тако, макар, данас кажу, иако су у протекле четири године с њима без проблема делили власт у Београду, а ове године упућивали и сигнале да су спремни за унапређење те сарадње, но добро. После прошлонедељне баражне паљбе Милорада Додика, председника Републике Српске, по Чедомиру Јовановићу – коју смо протумачили као чишћење терена за улазак непожељног УРС-а Млађана Динкића у владајућу већину – Ивица Дачић и отворено саопштава да неће (само) са ЛДП-ом у владу, иако је ДС са ЛДП-ом већ постигао договор о коалицији.
Упркос том договору, суочени с Дачићевим прилично јасним ставом, демократе и њима наклоњени медији покушавају да формирају владу најавом крађе посланика с двеју изборних листа. Да би избегли Јовановића, кога неће Дачић, и да би избегли Динкића кога нипошто неће Тадић, они демонстрирају сав сјај свог односа према народу и његовој вољи израженој на ђурђевданским парламентарним изборима. Па са листе Јовановићевог „Преокрета“ отимају посланике Српског покрета обнове, са Динкићеве листе штрпкају двоје посланика Народне странке Маје Гојковић, додају им посланике мањина и стварају ту папазјанију; намичу математичку већину од 126 посланика, већину за какву баш ниједан грађанин Србије није гласао. Срећом, ова генијална идеја остала је само на насловним страницама новина, да посведочи о томе како жуте демократе виде демократију. Као средство за сопствени опстанак на власти, при чему циљ средства не бира.
А Дачић постаје јасан колико је чврст. После периода донекле амбивалентних изјава челника СПС-а, који су изражавали спремност да прихвате ЛДП ако ЛДП прихвати неке њихове услове (углавном декларативне природе), шеф недвосмислено каже: „Понављам, са ЛДП-ом нећемо правити већину од 126 посланика, јер би тако државна политика према Косову и РС зависила од њихове воље. То не бих могао да објасним ни својим бирачима, а не би било корисно за земљу. Дакле, не бих имао ништа против да у коалицију уђу и ЛДП и УРС. Али, ДС неће са Динкићем.“
При том, сукоб ДС-а и Млађана Динкића – који је на видело избио још у децембру 2010, када је лидер УРС-а напрасно признао да је лагао грађане да ће добити 1.000 евра за акције, не би ли помогао Борису Тадићу да победи. Но, није се Борис Тадић само због тога, већ и због нечег другог, толико наљутио на Динкића – достиже нови врхунац тврдњом „Курира“ да је Динкић под истрагом због продаје „Мобтела“. Динкић, на то, узвраћа оптужбама да му преко „Курира“ смештају ДС-ове главешине Душан Петровић и Слободан Хомен; све је праћено градским гласинама да је Динкић виђен за српског Санадера – при чему се не мисли на период у којем је Иво Санадер био премијер Хрватске – а сукоб, изгледа, не успева да изглади ни Динкићев састанак са Драганом Ђиласом. Заправо, из ДС-а ове среде, преко „Блица“, поручују како „ДС нема ништа против да у владу уђе и УРС, али да персонално ту не буде Млађан Динкић“. На ову непристојну понуду, баш преко „Курира“, одговара Сузана Грубјешић, чланица Председништва УРС-а: „Очигледно је да постоји нечији лични анимозитет према Динкићу, али на то се не обазиремо. Или ће УРС, с Динкићем на челу, бити део озбиљне и ефикасне владе или ћемо остати у опозицији.“
А без УРС-а у влади, у влади са ДС-ом нема ни СПС-а, а онда такве владе и нема. Тако, макар, кажу. Што ће рећи да Тадић може да постане премијер само ако претрпи још један пораз (после пораза на председничким изборима и пораза његовог постизборног покушаја да не буде мандатар за састав владе) и прихвати да му у владу уђе и омражени Млађан Динкић.
Или ће се притисак западних сила, ипак, показати као преовлађујући кохезиони фактор?
Али њему се ове, 2012. године, изгледа, супротставља подстицај са Истока да Србија добије неку другачију владу. Владу чија ће окосница бити Српска напредна странка и СПС. У Москви је, после победе на председничким изборима, боравио Томислав Николић, а прошле среде је у изненадну – а тобоже одавно заказану – посету Русији отпутовао и Ивица Дачић. После тога је отказао састанак са демократама, најављен за протекли викенд, а онда је у уторак, кад су се напокон састали, одбио да прихвати ДС-ову понуду за састављање парламентарне већине. Паралелно с тим, потпредседник СПС-а Милутин Мркоњић изјављује да „ћемо морати да потражимо партнере на другој страни“ ако је „ДС спреман да одустане од политике коју смо заједно спроводили у протекле четири године“, а Дачић, још јасније, прети ДС-у: „Мени би се можда више исплатило да будем премијер у некој другој комбинацији, него овде да подржавам нешто за шта кажу да је проевропски.“
Дачић, наравно, алудира на (незваничну) понуду СНС-а да у савезу с њима добије премијерску фотељу, понуду коју су додатно оснажили Руси, обећавши му успут – наводно – обилну финансијску подршку таквој влади.
Ко је у тој комбинацији неопходни трећи партнер? Опет УРС, јер ће Дачић лакше добити благослов Запада да се окрене од ДС-а него да се окрене ДСС-у, баш зато што је Демократска странка Србије доказано семе опасног пркоса, непристајања на компромисе око кључних националних и државних питања (док би остали, ако буду у прилици, то тек требало да докажу).
При чему се ни одређени кругови у ДС-у не би противили таквој варијанти; СПС-ов потенцијални пакт са СНС-ом није и пакет аранжман, јер би СПС остао у савезу са Драганом Ђиласом у Београду и са Бојаном Пајтићем у Војводини. Губитник је, опет, само Борис Тадић.
Кључно је питање, ипак, колико ће, у овој српској игри руског рулета у којој је улог будућност државе, Русија да се супротстави евроатлантском виђењу наредне српске владе. За разлику од 2008. године, када су на то виђење без много речи пристали.
Нема сумње да би Запад сада прихватио и такву владу – владу СНС-а, СПС-а и УРС-а – само ако се она не би разликовала од претходне. Уосталом, како је то још пре скоро два века формулисао британски премијер лорд Палмерстон, не постоје стални пријатељи, нити стални непријатељи, већ само стални интереси. А интересе Запада формулисали су, у разговорима са председником Србије Томиславом Николићем, америчка државна секретарка Хилари Клинтон и ЕУ комесар за проширење Штефан Филе. Тичу се – а чега би другог – Косова и Метохије.
Викторија Ниланд, портпарол Стејт департмента, изјавила је да је Хилари Клинтон после председничке инаугурације телефонирала Николићу (узгред, о том је позиву Вашингтон прозборио тек пошто је, овог уторка, Ивица Дачић изненада рекао да је позива било), да му је честитала, а онда „подвукла да је основни интерес да Србија настави свој пут ка ЕУ и да оствари отворен и транспарентан однос са Косовом. Наша порука је да желимо да сарађујемо са новим председником, као и да видимо Србију која наставља европске интеграције и ради на решавању преосталих отворених питања са Косовом.“ Више-мање исто је, у Београду, рекао и Филе, подсетивши да је „за Србију на њеном даљем путу ка ЕУ кључни приоритет да постигне видљив и одржив напредак у односима са Косовом“.

БОРКОВИ (НЕ)СПОРАЗУМИ
Да бисмо схватили шта ови позиви на наставак пута ка ЕУ – на коме је, је л’, Косово кључни приоритет – заправо значе, погледаћемо шта је на том путу досад учињено. Размотрићемо ефекте споразума које је Борко Стефановић досад постигао у Бриселу, а онда погледати и шта би тај исти Борко или неки други, у наставку наших ЕУ интеграција у Бриселу требало да договори. Јер, како је такође рекао Штефан Филе у згради Председништва Србије, Савет ЕУ је „јасно указао на пет конкретних тачака које би Србија требало да испуни“, и на потпитање о укидању институција државе Србије на Космету: „Ако погледате пет питања, видећете да се нека од њих односе на паралелне институције. То је најкраћи одговор.“
Борко Стефановић досад је у Бриселу постигао седам споразума. Сваки од њих је пажљиво избалансиран; колико је користан за Косово, толико је штетан за Србију. Колико је, сваким од споразума, Србија постајала мања држава, за тачно толико је Косово више постајало држава. Заправо, ни у једном од споразума нема ничега што би било од користи било ком Србину, са ове или оне стране административне линије подједнако. Идемо редом.
Споразум о слободи кретања. Косовским Шиптарима донео је слободу кретања кроз Србију, а Србима слободу кретања по Косову само ако постану грађани „независног Косова“. Србија је тим споразумом признала личне карте косовске државе (члан 2 споразума), возачке дозволе те државе (члан 5), и њене регистарске таблице (чланови 8 и 9). Истовремено, косметским Србима одузето је право да користе српске регистарске ознаке градова на Косову, при чему су сви осуђени на КС и РКС таблице (члан 8), а њих ће „издавати надлежни органи на Косову“. Није споразумом утврђен механизам заштите Срба који наставе да користе српске таблице (а камоли да им је споразумом остављена и таква могућност), нити је успостављена процедура вађења КС таблица. Због чега су, како смо већ писали, Срби натерани да прихвате процедуру коју су им наметнуле приштинске власти, односно приморани су да изваде документа „независног Косова“ да би могли да региструју аутомобил.
Споразум о матичним књигама. Пошто смо признали документа „независног Косова“, дали смо им и легитимитет тиме што смо им предали копије матичних књига, крштенице које независни Косовари нису имали, па су и сва документа која су им издавана била сумњиве веродостојности. Да би се то исправило, Србија се обавезала да ће (члан 1) „учинити све напоре на успостављању у потпуности поуздане матичне службе на Косову“. После постизања овог споразума, додајмо, ЕУ је ушла у поступак визне либерализације са Приштином. Србија је тако дала свој допринос да и Косово добије „бели шенген“.
Споразум о катастарској евиденцији. Попут претходног споразума, Србија се и овим обавезала да ће „уложити све напоре ради успостављања потпуно поузданог катастра на Косову“. Али нисмо им овим споразумом дали само доказе о власништву над (нашом) земљом; признали смо и Врховни суд Косова. Врховни суд независног Косова, да не буде забуне. Члан 6 (доносимо га у нашем преводу са енглеског оригинала, пошто је у званично-незваничној верзији Владе Србије овај члан фалсификован): „Врховни суд Косова деловаће као друга, жалбена инстанца овог судског механизма (adjudication mechanism). Одлуке Врховног суда Косова доносиће панел у којем ће међународне судије чинити већину, и оне ће бити коначне и извршне и неће моћи да буду оспораване.“ Владин превод, за разлику од нашег, каже: „Међународни панел судија у Врховном суду Косова ће деловати као другостепено, жалбено тело овог механизма…“
„Договорени закључци у вези са IBM“. Тим закључцима је Србија утврдила границу између Србије и Косова. Већ први члан „договора о интегрисаном управљању“ онога што се у скраћеници IBM означава словом B (Integrated Border – граница – или Boundary – административна линија – Management) показује да то B, заиста, представља границу између две државе. У том члану, наиме, од двеју страна „захтева се“ да своје законе ускладе са „релевантним прописима ЕУ“, побројаним у фусноти 2 – са Шенгенским граничним закоником, Фронтекс прописом, Прописом о локалном пограничном саобраћају, ВИС прописом и Заједничким законом о визама – од којих сваки понаособ говори о државним границама, како међу чланицама ЕУ, тако и ка остатку света. Штавише, тачке 4 и 5 овог споразума и на Јариње и Брњак доводе царинике и полицајце Хашима Тачија који ће ту – у складу са чланом 4 косовског Закона о интегрисаном управљању и контроли државне границе – „осигуравати неповредивост државне границе“ „независног Косова“. Али је још гора тачка 6 Борковог IBM споразума („У основи аранжмана биће јасан задатак преноса важећих законских одговорности и обавеза на јурисдикције сваке од страна“), јер је њоме Србија, признајући јурисдикцију друге стране, признала и устав „независног Косова“. И тиме своје институције на Космету, заиста, прогласила нелегалним и паралелним.
Споразум о прихватању универзитетских диплома. Сасвим кратко и болно јасно: Србија прихвата дипломе које издају косовски универзитети да би они који тамо студирају могли да се запосле у Србији, и то у државној служби. Па ћемо тако, рецимо, добити наставнике историје који су историју дипломирали у Приштини. О томе говори тачка 1, напомињући да се договор постиже „како би је друга (страна) користила у сврху наставка образовања и/или запошљавања у јавном сектору“.
Споразум о царинском печату. Најкраћи је од свих постигнутих споразума. И нема ту шта много да се каже; овим је споразумом Србија прихватила царински печат („Косовска царина“) у облику у којем је и усвојен, пошто је Косово прогласило независност.
Договор о регионалном представљању и сарадњи. Чувени споразум о Косову са звездицом, чија је суштина у тачки 4: „Косово* учествује за свој рачун и говори за себе на свим регионалним скуповима.“ И тиме се Србија сагласила са још једном од тековина проглашења независности Косова. Косово је, наиме, и раније могло да учествује у регионалним скуповима, али као УНМИК/Косово. Представници УНМИК-а говорили су, макар и само протоколарно, у име Косова, они су и потписивали споразуме. А онда је Косово прогласило независност, и одлучило да УНМИК више не жели. И Србија се, Договором о регионалном представљању и сарадњи, с тиме сагласила. Али читава ствар је, наравно, још и гора. Зато што је овим договором Србија лансирала „независно Косово“ на пут ЕУ интеграција; пошто је договор постигнут, наиме, ЕУ је одобрила почетак израде Студије изводљивости прикључења Косова Европској унији, у складу са тачком 10 бриселског договора: „Такође, ово укључује и сусрете са институцијама ЕУ у контексту европске агенде.“
Задржимо се још мало на Bорку Стефановићу јер тај је човек, збиља, невероватан. Сазнали смо да лаже (свесно употребљавамо ту тешку реч. Свака друга, политички коректнија, замаглила би истину) још када нас је убеђивао да његова посета Приштини није имала државних обележја, да би се онда појавио на фотографији из Приштине, насмејан, овековечен поред заставица Србије и „независног Косова“. Али да је у стању да лаже толико, заиста, тешко је прихватити. Уосталом, процените и сами. Тврдио је да је, IBM споразумом, „потврђена посебност Јариња и Брњака“, те да ће на та два прелаза „ЕУЛЕКС имати извршни мандат, што значи да ће обављати све царинске послове“. Сам тај споразум, објављен уз то на сајту Владе Србије, утерује Bорка Стефановића у лаж, показујући да су Јариње и Брњак добили посебан статус само утолико што су издвојени у посебну реченицу: „У складу са и за време трајања његовог мандата (ЕУЛЕКС-а) на прелазима Јариње/Рудница и Брњак, ово присуство укључује званичнике ЕУЛЕКС-а. ЕУЛЕКС ће, такође, бити присутан и на прелазима Кончуљ, Мердаре, Мутиводе и Мучибаба.“ А кад престане мандат ЕУЛЕКС-у, остају тамо само Тачијеви цариници и полицајци… Пошто су ЕУЛЕКС и косовска полиција почели да скидају српске таблице на северу Косова, убеђивао нас је Борко Стефановић и да је „у Бриселу постигнут усмени договор да се договор о таблицама не примењује на северу Косова, мада то није формално унето у споразум. Приштина сад крши тај договор“. Да би му и Маја Коцијанчич, портпарол шефа ЕУ дипломатије Кетрин Ештон, поручила да не говори истину: „Договор о таблицама део је споразума о слободи кретања. (…) Споразум о таблицама спроводи се у складу са договореним.“ И заиста, тамо лепо пише (заправо, није нам лепо због тога, али пише) у тачки 7: „Сви власници аутомобила са пребивалиштем на Косову ће користити РКС или КС регистарске таблице возила.“ Да би, у последњој у низу неистина, рекао: „Тема регионалног представљања није спроведена због различитог тумачења онога што је договорено у Бриселу, дакле да ли фуснота иде на таблицу или не. Ми смо договорили да фуснота стоји на таблици, међутим на моју велику жалост, сада се сви праве као да до тога није дошло и у томе имају очигледно подршку и Роберта Купера.“ Роберт Купер, ЕУ медијатор бриселских преговора, рекао је пак да „није правилно тумачење да у натпису испред косовске делегације мора да пише пуна одредница утврђена фуснотом у том договору“. Зато што пажљиво читамо оно што пише у споразуму, склони смо да се сложимо с Робертом Купером, односно склони смо да устврдимо да Б. Стефановић поново лаже јер каже да „смо договорили да фуснота стоји на таблици“. О Косову са звездицом у фусноти говоре чланови 2 и 3. 2: „У том смислу ‘Косово*’ је једини назив који ће се користити у оквиру регионалне сарадње.“ 3: „Фуснота која ће се примењивати у вези са звездицом у горе наведеном параграфу 2, ће гласити: ‘Овај назив је без прејудицирања статуса и у складу је са Резолуцијом Савета безбедности УН 1244 и мишљењем Међународног суда правде о декларацији независности Косова.“ О томе где ће фуснота стајати, видимо, нема ни речи.

ПЕТ ТАЧАКА ЗА СРБИЈУ
А сада се враћамо на Филеових „пет конкретних тачака“ које Србија има да испуни ако хоће да настави путем ЕУ интеграција. Једна од тих – узајамно признавање диплома – већ је испуњена. Друга – активна сарадња с ЕУЛЕКС-ом, да би „ова мисија могла да обавља своје функције у свим деловима Косова“ – заправо се односи на укидање српских (паралелних) институција на Космету. Трећа је спровођење Боркових споразума, а четврта и пета скоро да звуче безазлено: „У потпуности поштовати одредбе Споразума о енергетској заједници“, и: „Наћи решења за питање телекомуникација.“ Шта први од ових безазлених услова заправо значи, објаснио нам је још прошлог октобра Ласло Варга, тадашњи председник Одбора за европске интеграције Скупштине Србије: „Код питања закључења споразума са Приштином о енергетској заједници тешко ће се наћи средње решење – или ће се прећи црвена линија или неће (…) То практично значи да ће Србија морати један мултилатерални, међународни или међудржавни споразум да закључи са делом своје територије.“
Сви заједно – без икакве сумње – ови услови значе само једно; да је „кључни услов“ за ЕУ интеграције Србије да се Србија на КиМ самоукине, и уз то уложи све напоре у изградњи независне косовске државе.
Исто тако, ван сваке је сумње и да би влада предвођена ДС-ом сасвим приљежно радила на остварењу тих задатака. И да руску економску помоћ не бисмо добили, јер, ем се Дачић оглушио о њихову понуду, ем је Тадић до те мере покварио односе са Русима да се нико из ДС-а није ни појавио на свечаном пријему за Дан Русије у њиховој амбасади. А новац на другој страни, од Европске уније опхрване улагањем стотина милијарди у спас евра, сигурно да не можемо да очекујемо.
С друге стране, у случају владе коју би предводио СНС, Руси би неки новац заиста и могли да нам дају, а без тог новца ћемо надолазећу јесен и зиму, по свој прилици, прегурати смрзнути у мраку, грицкајући нокте за вечеру. А могла би таква влада да значи и да ће они споразуми Б. Стефановића бити преиспитани колико и услови за наставак пута којим нас је Тадићев преговарач повео. Али то ће зависити од озбиљности и мотива покушаја Руса да се умешају у састављање српске владе, уместо да се у то мешају само Американци и ЕУропљани.
Али још ће више зависити од Ивице Дачића, Јована Кркобабића и Драгана Палме Марковића. Као и 2008. године. Од кога смо зависили, тако смо и прошли. Тако да нам остаје само нада да се историја, ипак, баш толико не понавља преко наше грбаче…

[/restrictedarea]

9 коментара

  1. Avatar

    Americkog predsednika biraju godinu dana pre izbora. Ljudi nije fer covek zivi kao ker.

  2. Avatar

    Gospodine Nikola dva puta čitam Vaš članak i razmišljam dali smo
    mi Srbi stvarno lud narod kako to reče Jovo Rašković. Put našeg
    predsednika u Brisel nedaje nikakve nade da trunke taj Zapad
    priznaje Srpske legitimne predstavnike koji dolaze pognute glave.
    Tomislav Nikolić nam ponavlja istu priču koju smo slušali od
    Tadića:NEĆEMO NIKAD PRIZNATI NEZAVISNO KOSOVO. Ono je defakto priznato ako premijer vodi pregovore, razgovore sa drugim premijerom to je direktno priznanje.Gde je Nikolićevo mesto sad
    ISTOK ILI ZAPAD,znamo da su sva zla okupacije i logori došli sa
    Zapada. Ostaje Istok odakle dolazi svetlos i sloboda i na kraju
    da postanemo pametan normalan narod SRPSKI.

  3. Avatar

    BOG SA RUSIJOM CUVA PRAVOSLAVNE…janjicari sluge Satanista i IZDAJNICI SRBIJE…SIKTER…….sutra bice kasno………….

  4. Avatar

    Све, све, али се ја ни за шта на овом свету не бих нењала ни са Борисом Тадићем, ни са Ивицом Дачићем. Мени само никако није јасно како њих није срамота да се јавно појављују и изјављују то што изјављују. Да ли су ти људи икад чули за реч МОРАЛ?

  5. Avatar

    Daj Srbinu vlast pa ćeš videti kakav je čovek.

  6. Avatar

    Evo zivim u inostranstvu vise od 30 godina, pratim situaciju u Srbiji jer njoj jedino jos dusom pripadam.
    I tako citam ove internet sajtova sa novostima, diskusionim grupama i gde god jos moze da se nadje nesto sto lici na SRPSKO.
    Iz svega tog izvlacim zakljucak da je Srbija u blatu do guse i da svakim danom sve vise tone i onda dodju izbori !
    Gledam rezultate i nemogu da verujem Srbija je podeljena na pola, jedni su ovo drugi ono.
    Gledajuci komentare po internetu i rezultate izbora nikako mi nije jasno kako to moze da bude tako. Velika vecina na diskusionim grupama i komentarima na kojekakvim vestima su ljudi koji osudjuju do danasnju Vladu i Predsednika, medjutim na izborima je sasvim obrnuto, dosadasnja vlast ima rekao bih i malu prednost.
    Ko je ovde lud a ko koga krade i laze jer nesto ne pasuje u svemu ovome. Gladnih koliko hoces i beskucnika a oni koji su ih doveli na rub egzistencije uzivaju njihovo poverenja iskazano na izborima kao da im je prazan stomak i plavo nebo najveci poklon u zivotu

  7. Avatar

    mi smo “zapadni rulet”!

  8. Avatar

    Zapadu i jeste cilj da se krizne drzave usitne, lakse ce se vladati njima…SFRJ je bila kost u grlju i istoka i zapada…platila je rasitnjavanjem i jos ce! Ako nece milom hoce Kreditima i na kraju na kolenima….

  9. Avatar
    Elliot Ness Chikago

    Srbija je poput Titanika tacno sto godinaa od tragedije, prepolovljena je na dva dela, ostala bez kotlarnice samo se ceka da pukne na dva dela i nestane u ambisu demokratske Evrope.Posada je usla u camce za narod nema mesta.Svi ce oni dobiti zasluzena mesta u NATOu ili u Briselu.Verne sluge se uvek nagrade.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *