Русија: Мекфол пустио „наранџасте“ низ воду

Пише Богдан Ђуровић

Представници руске прозападне опозиције су шокирани јавним признањем америчког амбасадора Мајкла Мекфола, да је он аутор њихових иницијатива којима од САД-а и ЕУ траже санкције Русији

 

„Стручњак за демократију и обојене револуције“ ускоро пакује кофере: Мајкл Мекфол, амбасадор САД-а у Москви

Амбасадор Сједињених Америчких Држава у Русији Мајкл Мекфол, последњим изјавама поново је показао своје право лице, и зашто је послат у Москву. Делатност господина Мекфола на месту амбасадора, била је највише усмерена на покушаје унутрашње дестабилизације и стварања услова за отпочињање некакве „руске зиме“, односно револуције у којој би насилним путем био уклоњен са власти Владимир Путин. Јер, ширење НАТО-а и америчке противракетне одбране (ПРО), затим све већи број држава које су подвргнуте бруталној агресији са Запада, као и неоколонијална експлоатација и економски паразитизам Вашингтона – све су то нагомилани проблеми на које често указује руски председник Путин, због чега је за Вашингтон одавно постао непожељан на челу највеће државе света.

РУСИЈА НА ЗАПАДУ

[restrictedarea]

Последњи пут, Путин је то учинио протекле недеље у Паризу, у сусрету са француским колегом Франсоа Оландом, када је као услов за наставак дијалога са Западом – поставио питање правних гаранција о ПРО. „Све време нам говоре да се систем ПРО не гради против Русије, наслушали смо се таквих изјава. Желели бисмо да то не буду само речи, већ да добијемо војнотехничке гаранције, фиксиране правно обавезујућим документима. Обећавали су нам најпре да се НАТО неће ширити на исток, и да им верујемо. Па онда да неће градити базе у близини наших граница, и тражили да им верујемо. А данас се и НАТО шири, иде на исток, и базе око нас расту као печурке. И слушајте само те изјаве: не плашите се, ми вам обећавамо да се ништа неће десити. У савременом свету то је недовољно. То је вртић за децу. Нама су потребне гаранције и озбиљни споразуми у сфери безбедности“, нагласио је Путин у Јелисејској палати, док га је Оланд слушао са окамењеним изразом лица.
Наравно, жељени одговор од Оланда није добио, као што га већ дуго не добија нити од једног релевантног политичког или војног фактора на Западу. Узалуд су Руси последњих година и деценија на разне начине доказивали своју мирољубивост и приврженост клубу западних нација. Чак ни сада, када Кремљ омогућује НАТО-у не само ваздушни прелет до ратишта у Авганистану, већ и транзит копнених трупа, и када изражава спремност да финансијским и енергетским ресурсима подржи посрнулу европску економију – опет Руси нису довољно добри Западу. Па се у Вашингтону чуде што у Москви не жуде за дијалогом са њима, већ своју срећу траже на истоку…
По скандалима чувени амбасадор Мекфол, у свом недавном предавању на московској Високој школи економије, понајмање се посветио економији. Њега много више „забрињава“ корупција руског руководства, које је наводно покушало да подмити председника Киргизије Курманбека Бакијева, како би отерао Американце из ваздушне базе „Манас“, недалеко од престонице Бишкека. Оно што запрепашћује, јесте признање Мекфола да је и Вашингтон то исто пробао, али да је понудио Бакијеву – десет пута мању суму! То му, ипак, није засметало да оптужи Москву за ауторитарну корупцију, док је притисак Вашингтона на Бакијева, тек „демократско лобирање“.
А све то изговорио је понет својим излагањем о томе како је недопустива идеја из 2009. године, бившег руског председника Дмитрија Медведева о постојању „привилегованих сфера интереса“. Али, Медведев није ни мислио на то да би руски интереси требало да се протежу до Мексика, већ пре свега дуж сопствених граница и у земљама бившег СССР-а, односно да Вашингтон не би требало Украјину, Грузију или, пак, Киргизију и Азербејџан да увлачи у НАТО и тамо гради војне базе. Али, Мекфол мисли другачије: „Фраза `привилегована сфера интереса` посебно ми није јасна када се ради о Киргизији или бази ‘Манас’. Зато што у ‘Манасу’ ми не покушавамо да се играмо сфера утицаја око киргизијске владе“.
Амбасадор отворено признаје да америчка влада од Русије тражи болне и крупне уступке, али заузврат не нуди апсолутно ништа, јер „у случају ПРО су неприхватљива било каква ограничења“. А ако Руси одбију, онда у госте долази Мекфол и покреће обојену револуцију. „Ми тежимо да своје циљеве остваримо без повезивања са другим неспојивим стварима. Али, ваша влада веома воли да повезује. У 2009. могли су да нам кажу: ако желите договор о Ирану, уступите у Грузији. Желите да се договорите о ПРО у Европи? Уступите у Централној Азији. Хоћете договор у вези Северне Кореје? Може, ако не покрећете тему демократије и људских права. Али то није наша политика. Ми нећемо пристати на такве дилове“, принципијелан је био Мекфол.

ПАРАВАН ЗА ОПОЗИЦИОНЕ ДЕЛАТНОСТИ
Не упуштајући се, овом приликом, у дубљу анализу наводних руских услова и „упаривања“ (Иран – Грузија, ПРО – Централна Азија и Северна Кореја – демократија и људска права), требало би само напоменути да су ова питања витални приоритети, не само Русије, већ и Кине. Централна Азија и Северна Кореја много су битнији проблеми Пекинга, него Москве. Амерички глобални ПРО замишљен је тако да нишани Русију и Кину истовремено, Централна Азија већ годинама је кинеско „задње двориште“, а нуклеарни програм Пјонгјанга практично једва да има неке везе са Москвом, већ најпре са троуглом Пекинг-Токио-Вашингтон. Од свих ових питања, једино је Грузија „оригинално“ руско питање, а сва остала набројана, осим донекле ПРО, подједнако се односе на Пекинг и Москву.
Зато не чуди да су важни догађаји на самиту Шангајске организације за сарадњу, који ће бити одржан 6. и 7. јуна (види текст „Против америчког хегемонизма“), чији су покровитељи управо Кина и Русија, биле Декларација о дугорочном миру у региону и постизању заједничког благостања, као и Путинов билатерални сусрет са председником Ирана Махмудом Ахмадинеџадом. Путин се из прве руке уверио у планове Техерана, уочи важне конференције међународне „шесторке“ средином месеца у Москви, када ће се Русија снажно заложити за признавање права Техерану на развој цивилног нуклеарног програма. Не би требало бити наиван па веровати да Москва и Пекинг нису већ одавно, у највећој мери, усагласили ставове у вези са свим овим питањима, о којима је Мекфол говорио московским студентима.
Али, актуелни амерички амбасадор је, истом приликом, признао и да је лично учествовао у креирању такозваног списка Магнитског. Реч је о још увек тајној листи руских државних функционера којима је забрањено издавање виза, због случаја смрти у затвору руског адвоката и прозападног „борца за људска права“ Сергеја Магнитског. „Ми смо у обавези да забранимо улазак на територију САД-а људима који су, као што знамо, криви за грубо кршење права другог човека“, изјавио је Мекфол и не трепнувши додао да на списку има личности које са смрћу Магнитског (који је умро од срчаног удара) – немају никакве везе!
Мекфол је још додао, по ко зна који пут, ваљда да би био уверљивији, да америчка влада „не даје новац господину Наваљном или било коме другом из опозиције“, мислећи на оптужбе да су антипутински „блогер“ Алексеј Наваљни и други лидери опозиције били гости у његовој резиденцији и пре него што је предао званичне акредитиве у Кремљу. „То није наша политика, али ми дајемо новац организацијама грађанског друштва“, невино је додао, али тиме није одагнао сумњу да су исте те „организације грађанског друштва“ само параван за опозиционе делатности, под директном командом Вашингтона.
Јер, како другачије објаснити Мекфолово признање да је лично кројио фамозни „списак Магнитског“, који су наранџасти револуционари Алексеј Наваљни, Гари Каспаров и Борис Њемцов у институцијама САД-а и ЕУ – месецима представљали као свој? Обијајући прагове америчких и европских чиновника, овај тројац са кормиларом апеловао је на „демократске земље“ да сурово казне Русију због наводног „убиства борца за људска права“. Гурајући свима под нос „свој“ списак, никада нису поменули да је прави аутор заправо амерички амбасадор Мекфол, „стручњак за демократију и обојене револуције“, како сам себе назива.
Све их је шокирао управо њихов послодавац Мекфол, откривајући своје ауторство над списком, на предавању московским студентима. Оранжистима се на уснама заледило питање: зашто их је разоткрио и пустио низ воду? Најпре, зато што су своју „револуционарну“ улогу крајње лоше одрадили, без иједног иоле значајног резултата. Узели су стотине милиона долара, а допустили Путину да се готово неокрзнут врати у Кремљ. Друго, постали су непотребни, компромитовани својим америчким везама у очима руских бирача. И још нешто: сви изборни циклуси у наредних пет година су у Русији завршени. Администрација Барака Обаме схватила је да је много паметније да се окрене политичкој борби у својој земљи. Јер, док су рушили Путина, нису ни приметили да ће њих срушити републиканац Мит Ромни. А тада ће и Мекфол спаковати кофере…

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Avatar

    TAKO ZAPAD STITI SVOJE SLUGE KOJE PLACA…HAHAHAHAAAAA,A NASI PLACENI JANJICARI STA OCEKUJU ORDEN RADA-SRPSKI…orlova jaja sa ukrstenim k…….a…ili ZABELA-PADINJAK.Bice VESELOOOOOOOOO.

  2. Avatar

    А ипак су се Руси побринули да такав гад напусти Русију ,е па сад нек виде слијепци Руски куд их је Америка водила с својом демократијом. Идиоти тако те жуте могу слободно назвати а и жути у Србији још се шепуре по Србији па се питам колико још! ??? Кад ће Србија и Српски народ да се пробуди из транса и све их похапси и у “ћузу” с гадовима! ???

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *