Ратко Марковић: Не дај се, не дај, демократијо

Пише Ратко Марковић

Током два своја мандата бивши председник Борис Тадић је погазио многа демократска начела и угрозио не само рад него и постојање читавих институција

 

Други круг председничких избора у Србији био је израз демократског народног одисaја. И онима који нису одушевљени избором Томислава Николића за председника Републике, а нису загрижени странчари, као да је тим избором пао камен с душе и у њима васкрсла нада да ће демократија у Србији ипак пустити корене. Што инстиктивно, што свесно, већина бирачког народа тада се више руководила циљем спасавања демократије, него избора баш тог кандидата из страначке понуде.
Народу је постао несношљив терет, готово моћна мора, свевласт „демократа“. Од нападних и дрских страначких сиктавица (пи ара), преко директора и осионих шефова јавних предузећа и служби од којих зависи свакодневни живот грађана, логореичних државних секретарчића – свезналица, па све до набилдованих сујетом и самољубљем страначких првака и министара – свеприсутност демократа и по којег трабанта из редова социјалиста претила је да занавек затре демократске институције. Уместо да буду прилика за излаз из тог стања, избори су постали претња да се оно понови бар још пет година, а можда и отегне унедоглед. Ипак, избори су по ко зна који пут показали да дуга владавина истих људи, која тежи још и да се обнавља, чини ту власт народу омрзнутом. Већина бирачког плебса једноставно није хтела да понови исту власт (иста парламентарна већина, иста влада исти председник Републике), коју је оличавао дотадашњи председник државе. Дубљи и суштински разлози оваквог изборног исхода су што је тај председник уместо подељене власти какву предвиђа Устав, хтео сву власт за себе и што је, уместо смењивања различитих власти хтео овековечење исте власти, везујући њено трајање за увођење Србије у Европску унију.

ПРЕДСЕДНИК ИЗНАД УСТАВА

[restrictedarea]

Током два своја мандата председник је погазио многа демократска начела и угрозио не само рад него и постојање читавих институција. Најпре, опасност по демократију је да исто лице толико дуго, као индивидуални државни орган, а не као део колегијалног државног органа, буде на истој државној функцији, поготово кад он сам схвата своју функцију најважнијом у држави („председнички избори су веома важни, јер од њих зависи карактер државе у будућности и како ће Србија бити прихваћена у свету“). Удворичка „Политика“ га у томе подржава, јер на сам дан председничких избора у свом прочељу даје наслов: „Србија бира председника и будућност“. Јадна је Србија ако јој будућност зависи од једног човека. Тада је то земља без будућности, јер је њена будућност лична диктатура. Иако је током два пуна мандата био уставни председник (поштовао је Уставом извршену поделу власти), опасност од дуговечне власти добро је осетио Џорџ Вашингтон, први уставни председник САД-а. Одбијање новог председничког мандата, који му Устав није бранио, образлагао је ставом да не жели да доведе у опасност демократске институције младе федерације. Тиме је постао антологијски пример демократског чојства – бранио је демократију од самог себе. Ф. Д. Рузвелт (Америка је пре њега за свог председника имала још једног Рузвелта, Теодора) је вољом бирача изабран за председника Америке не само трећи, него и четврти пут. Али, да неки потоњи амерички председник не би уобразио да је Ф. Д. Рузвелт, Американци су одмах после председниковања Рузвелта донели 1951. уставни амандман (XXII) по којем „ниједно лице не може бити изабрано на дужност председника више од два пута“. С пуним мандатима, то значи највише осам година. То је, по мишљењу Американаца, критична временска граница за демократију кад исто лице врши председничку власт. Британци немају писани устав, али у политици имају урођено осећање за меру, која кад се пређе постаје опасна по демократију. Черчила нису изабрали (1945) када је изишао из Другог светског рата као један од његових највећих хероја, а Маргарет Тачер је, иако један од најуспешнијих британских премијера, поднела оставку (1990) у време трајања мандата, између осталог и због гласова да је сувише дуго на положају премијера. У оба случаја постојао је ризик успостављања личне власти.
А шта се догодило у Србији? Исти човек је изабран за председника Републике два пута и оба пута искористио два скоро пуна уставна мандата, а онда је тражио да се у Уставни закон за спровођење Устава (тако бар кажу они који су га писали), донесен два дана после доношења новог Устава Србије, унесе одредба по којој избор председника Републике по том уставу „сматраће се првим избором“. Јасно је да се она могла применити само на једног човека – Бориса Тадића (М. Милутиновић је имао статус оптуженог пред Хашким трибуналом). Уставни суд, уместо да оцењује уставност овакве одредбе Уставног закона, којом се обуставља важење једне одредбе Устава, „пере руке“ својим начелним правним ставом да Уставни суд „нема надлежност да одлучује о уставности Уставног закона, који је саставни део Устава од 2006“ (председник тог суда, Д. Слијепчевић). Ни једно, ни друго није тачно. Уставни суд има такву надлежност, јер је Уставни закон по правној снази испод Устава, па стога мора с Уставом бити у сагласности. Он се не доноси по уставнотворном поступку, него по друкчијем правном поступку који је уређен у посебном члану Устава (205/2), а не у оном истом у којем се уређује промена Устава (203). Још више је наопака тврдња да је Уставни закон саставни део Устава. Реч је о два различита акта, донесена по различитом правном поступку, у различите дане, објављена у „Службеном гласнику РС“ као засебне јединице под посебним бројевима. У „Службеном гласнику РС“ испод текста Устава није стајало „наставиће се“, а испред текста Уставног закона није стајало „наставак претходног броја“.
То што је Уставним законом била обеснажена уставна одредба о допуштености броја избора истог лица за председника Републике, није било довољно. То исто лице је пред свом јавношћу, у једној телевизијској емисији, у присуству саговорника који нису били незналице, изјавило да се четврти пут неће кандидовати за председника Републике. Он и пре другог круга, значи, зна да ће бити трећи пут изабран, чим говори о четвртом кандидовању! То је између два круга гласања потврдио у Јагодини, изјавивши да је „одлучио да 20. маја однесе победу“, као да је за њу довољан његов сопствени глас. Да ли је могуће да он не зна како гласе уставне одредбе о функцији коју је већ вршио и коју намерава да врши и даље?
Да не зна или да се прави да не зна већ је показао када је „одлучио да скрати мандат председника Републике“ и тиме отворио простор председници Народне скупштине да распише председничке изборе, што је ова послушно и учинила, баш онако као је председник хтео (није морала да тако поступи). Тиме је председник Републике показао да себе ставља изнад Устава. Дужину мандата председника Републике може скратити или продужити, тј. њу одређује, уставнотворна власт и нико други. Ако није у стању да га испуни, председник Републике подноси оставку, а никако самовољно скраћује председнички мандат. Додуше, не чини се логичним да неко подноси оставку на дужност председника Републике, а онда се појави као кандидат на изборима за председника Републике, који су и расписани због тога што је његовом оставком та функција остала упражњена. То је већ поигравање с уставом и уставним институцијама.

ГЛАСАЧКА МАШИНА
Пошто се „скраћивањем мандата“ раставио, како је мислио, на тренутак од њему драге председничке функције, сада већ бивши председник Републике је, по навици, наставио да је врши. И када више то није био, понашао се као да је председник. Улизички медији, каквих је данас у Србији већина, тешка срца су могли да превале преко својих страница (екрана) да је исти човек сада само кандидат за председника Републике. Одмах после првог круга председничких и завршних парламентарних избора он је као један од два кандидата у другом кругу гласања рекао да ће се Влада образовати, видећи себе као њеног мандатора, после другог круга председничких избора (том приликом, за дивно чудо, није то казао у за њега уобичајеном безусловном тону – да је он тако „одлучио“). Откуда он то може знати? Можда отуда што мисли да је власт и даље – он. Иако је логично да би при истовременим изборима формирање владе требало да сачека избор председника Републике, добар укус и политичка култура противе се томе да то каже један кандидат за председника Републике.
А док је био председник, он као да је пркосио уставној дефиницији своје функције („Председник Републике изражава државно јединство“). По тој дефиницији, та функција би требало да буде надстраначка, наднационална и надрегионална. Он је, све супротно томе, у свакој прилици показивао, чак и преко мере грађанске пристојности, своје страначко припадништво. Због тога га један део нације и није доживљавао као свог председника, што њега, очигледно, није ни најмање погађало. Други га нису доживљавали као уставног председника, јер је без зазора показивао похлепно властољубље. Био му је тесан уставни оквир, биле су му мале његове уставне надлежности, због чега је захтевао туђе и тако на своју руку проширивао своје надлежности.
Током његовог председниковања на површину су испливале озбиљне мане мешовитог (полупредседничког) система, какав предвиђају оба наша последња устава. Наши политички (страначки) правци немају осећање, па ни културу да, кад су на уставној функцији, прихвате и следе фину нивелацију власти коју тај систем подразумева, јер виде у њему прилику за превагу једне власти над другима, уместо за уравнотежење власти. У земљама ниске демократске свести и некултивисане политике равнотежа власти у мешовитом систему, а с њом и демократија, остају без одбрамбених механизама кад се поклопе политичко (страначко) порекло председника Републике и председника Владе. Тада тај систем лако склизне у личну власт председника Републике, поготово кад је он још и вођа политичке странке, јер се тада неутралишу уставни механизми за уравнотежавање власти. Због тога је у таквим земљама, у које спада и наша земља, Монтескјеов идеал демократске владавине, у којем „једна власт ограничава другу“, кад постоји међусобна контрола власти, могућ само у случају кохабитације (кад шеф државе потиче из једне, а премијер из друге странке). У супротном, премијер је послушник и потрчко шефа државе, јер му је овај страначки шеф, од којег му зависи даља политичка каријера (која се не може правити без страначког залеђа).
Како функционише изобличен мешовити систем показао је претходни председник Републике. За његова мандата Народна скупштина и Влада нису биле ни налик органима описаним под тим именима у Уставу. Њихова демократска суштина сасвим је била ишчезла, а ауторитет им је био сведен на најнижу тачку.
Народна скупштина није била чак ни фабрика закона, јер се они нису у њој ни правили. Она је била обична гласачка машина. Уклањањем из њеног Пословника сваког кворума присутних посланика током расправе („Претрес тачака из утврђеног дневног реда седнице Народне скупштине води се без обзира на број присутних народних посланика у сали за седнице“ – гласи одредба члана 88. Пословника Народне скупштине) и увођењем кворума само у дану за гласање („ако је на седници Народне скупштине присутна већина од укупног броја народних посланика“) значило је укључивање те машине само тога дана, када се, као у дому немих, гласа без речи. Чари парламентарне расправе и парламентарног беседништва прогнани су из Народне скупштине. Њу само понеки њен часник, ласкајући тиме више самоме себи, још увек назива „Високим домом“. Она и јесте дом (у смислу зграде), али који служи за гласање. Скупштина више није никакво „највише представничко тело“ (члан 98. Устава), него само просторија за обављање гласања. У међувремену, од гласања до гласања, она зјапи празна. Ако се некад у њој и нађе у сали по неки народни представник, њихов број је у том случају сразмеран броју становника у државама Сан Марино или Монако.
Влада је од „носиоца извршне власти“ (члан 122. Устава) постала лични кабинет председника Републике, којем је он био председник, а да му није председавао. Уведена је као форма рада привидна („виртуелна“) „телефонска седница Владе“. Влада нема на окупу, али она одлучује, тј. гласа. Не само о питањима из своје најважније надлежности („утврђује и води политику“), јер је њу отео за себе председник Републике. Од Владе, најмоћнијег органа државе по Уставу, остао је само привид.
А шта тек рећи о председнику Владе? Још од античког доба невиђени стоик. Уз то, и невиђени пример саможртвовања за другог. Да је којим случајем био млађи, био би он, после толико векова, пример саможртвовања, једнак оном које чини Антиноје за цара Хадријана у „Хадријановим мемоарима“. Описала га је у том свом делу непролазне лепоте и дубине мисли Маргерит Јурсенер. Истрпети онаква омаловажавања, потцењивања, изругивања, која иду све до шегачења с њиме у јавности, може само фанатик у служби божанству.

ПОМОР УСТАВНИХ ИНСТИТУЦИЈА
Судство ћемо овлаш споменути, мада је оно највећи трагичар претходног председниковања државом. Оно је у таквим траљама да нема преданог правника који његову трагедију не доживљава као трагедију професије. С несумњивим благословом председника Републике, један велики муж из његове странке је, истуривши као штит две, додуше, не баш крхке жене, уз свестрану помоћ земљачки (нишлијски) напакованог Високог (у пракси се показао као низак, да нижи није могао бити) савета судства, пропустио читаво судство кроз своје лично и страначко решето. И уместо да буде, како је у Уставу замишљен, полуга судске власти, ВСС се у потпуности слизао с ресорним министарством и постао полуга извршне власти (у суштини председникове странке). Да правничка туга буде преголема, министар једног од најстаријих и најцењенијих ресора у Влади, од када је Владе као институције (првобитни чувар државног печата) по годинама је најмлађи министар у читавој Влади, тек изишао из приправничких пелена, а међу угледницима из света права апсолутни анонимус. Али, и то је боље бити него министар чија је струка у потпуном раскораку с његовим ресором или који је стручњак за ништа, каквих је у Влади неколико.
Одавно су медији посебна власт („сила“) у држави, премда не врше никакву државну власт. С часним изузецима, за мандата претходног председника, они су ту власт вршили у корист председника и његове странке. Председник Републике је у изборној ноћи маја 2008, када Влада још није била ни образована, најавио реформе (као да је он надлежан за њих) у полицији, војсци и, посебно, у медијима. И одржао је реч. Медији су реформисани тако што је угушена њихова слобода. У главним медијима у Србији не може се објавити ништа што уредник оцени да не би било по вољи „премилостивом Господару“ (како се Вук обраћао кнезу Милошу) или људима из његове странке, посебно све што потиче од странки мрског аутора.
Ово су „учинци“ осмогодишње власти бившег председника Републике. Сви они су резултат схватања власти шефа државе као свевласти, која значи помор свих других уставних институција. Своју свевласт на дуже стазе подупирао је ставом који је у земљи и свету сејао о свом противкандидату на свим председничким изборима на којима је учествовао (три укупно): Николић ante portas! Земља, народ, демократија, све ће отићи у пропаст његовим одласком с власти и Николићевим доласком на власт.
Уз ту свевласт ишао је лични печат њеног вршења – председник је, кад устреба, дорћолски гамен, иначе је набусит, надмен, усиљен, извештачен. Све друго, осим природан и скроман. Ово последње нарочито. Србији, с онолико незапослених, с онолико живих душа чији су приходи на ивици милостиње, не приличи председник Републике упарађен као да је на модној писти, заокупљен више сопственим изгледом, ехом свог гласа и својим држањем него државним и народним бригама.
Новоизабрани председник Републике ваљаће ако буде друкчији од свог претходника. Он није председник Републике, као што је за себе говорио први аустријски председник Михаел Хајниш, председник коме је његова марамица „једино место у које може да забоде свој нос“, али ни председник који свуда може да забоде свој нос. Мора бити свестан да је само део власти, а не сва власт у држави. Да је Устав законодавну власт дао Народној скупштини, извршну Влади, а судску судовима. Да је Устав њему поверио достојанство оличавања државе и овлашћења која уз ту част иду. Још је прагматични Зоран Ђинђић говорио „да председник Републике има тако мала овлашћења, да је то, заправо, само једна симболична функција“. Председник, за разлику од „енглеске краљице“ (што претходни председник, по сопственој изјави, као да га Устав за то пита, није хтео да буде), која није бирана, па стога своја овлашћења има само формално, стварно врши, будући биран, овлашћења која има као државни поглавар. И ништа више и ништа даље од тога, јер би све то било забадање носа у туђу марамицу. Он је више модератор (посредник) у односима између активних власти у држави (законодавне, извршне и судске), него што је сам власт. Јер, ако новоизабрани председник и даље буде био Борис Тадић, а не уставни председник Републике, с поделом власти и демократијом у Србији је свршено.
Један од дванаест председничких кандидата на последњим председничким изборима, који је једва прешао један одсто добијених гласова, разумео је 100 посто суштину функције за коју се кандидује када је изјавио: „Ја нисам кандидат за Бориса Тадића. Ја сам кандидат за председника Републике“. Кад би нови председник Републике имао Тадићево, а не уставно схватање председничке власти, грађанима би се – да задржимо смисао, а променимо једну реч познатог графита исписаног у Београду у јеку агресије НАТО-а на Србију – могло рећи: „Бадава сте бирали“.

[/restrictedarea]