Почетна / Интервју / Радован Биговић (1956-2012): Европа и „мит о златном телету“

Радован Биговић (1956-2012): Европа и „мит о златном телету“

Поводом смрти једног од најугледнијих православних теолога, старешине манастира Светог Архангела Гаврила и професора Богословског факултета у Београду, објављујемо део интервјуа који је он дао нашем листу, октобра 2008. године

 

У разговору са новинаром Гораном Козићем („Печат“, број 35), угледни теолог Радован Биговић коментарисао је низ тема – значајних тада као и данас – пре свега оних које се тичу Европе и света који се, како је Биговић рекао, „интегришу  невероватном брзином на техничком, информатичком и политичком плану, а исто тако се дезинтегришу на антрополошком, моралном, духовном и психолошком плану“

Србија се врти у зачараном кругу, званично хоће у Европу, незванично се опире. И Европа нас, као, званично хоће… Међутим, нико не поставља питање да ли можемо у Европу са православљем?
Некад ми се чини да смо данас суочени са два противречна процеса. Европа и свет интегришу се невероватном брзином на техничком, информатичком и политичком плану, а исто тако  дезинтегришу се на антрополошком, моралном, духовном и психолошком плану. У људима постоји воља за стварањем заједничког европског дома, али и страх од истог. Србија већ одавно прихвата све што је европско, безусловно и некритички. Европа је данас „мит о златном телету“ за већину Срба. Хришћанство је у највећој мери обликовало европски етос и менталитет. Православна црква данас егзистира у свим европским земљама. То је новина у односу на минуле векове. Делим мишљење оних који сматрају да би једна стваралачка синтеза европског Истока и Запада била за Европу спасоносна. Она је могућа под условом да се ради о „обједињавању“ европских вредности, а не о „проширивању“ ЕУ. Нажалост, плашим се да се на друштва у транзицији више гледа као на потенцијалне колоније, депоније и тржишта него као на равноправне партнере са којима би требало изграђивати заједнички дом.

Да ли је већина Срба на светосавском путу?
Мањина Срба је данас на светосавском путу. Можда понајмање они који се стално бусају у прса да су светосавци, а у суштини су пагани. Ипак, духовна и егзистенцијална филозофија Светог Саве још увек претрајава у нашем народу.

Какав је однос цркве и националне идеологије?
Православна црква није ни национална, ни анационална, ни наднационална. Према националном саставу својих чланова она је вишенационална заједница. Унутар Цркве свака нација може да сачува свој идентитет. Она се одувек залагала за поштовање посебних језика, националних култура и обичаја. Црква дакле поштује националне идентитете, али не може да пристане да се нација обоготвори и постане ново божанство где је Црква само део националне идеологије.

У Европи се говори о обнови хришћанског идентитета, за каквим моделом цркве се то трага?
Да, у Европи се говори о такозваној обнови хришћанских вредности, упркос чињеници што већина Европљана не прихвата Христа и не живи по вољи Христа. Европски човек данас претежно гради свој идентитет на себи (свом знању, богатству, власти, нацији, изгледу и тако даље). Често и себе самога претвара у религију. Православна црква настоји да очува и изграђује модел Цркве онакав какав је он суштински био кроз векове, имајући наравно у виду свеисторијске и културне особености.

Утисак је да друштва у транзицији желе да избегну утицај Цркве, а Бога искључе из друштвено-историјског процеса. Да ли то значи да Црква и грађанско друштво не могу заједно?
У социолошком смислу хришћани су грађани одређених држава, као и остали са истим правима и обавезама. Они настоје да у сваком друштву инкорпорирају Јеванђеље Христово. Наравно, у савременим друштвима постоји и велики број оних који настоје да се свакодневни живот и све друштвене институције „еманципују“ од Бога. Они сматрају да се модерна друштва могу конфигурисати на „умском праву“, а не на божанском ауторитету. Ипак, црквено и грађанско друштво требало би разликовати, али не и супротстављати.

Да ли је Црква политичка сила?
Није. И не би требало да буде. У политичкој немоћи крије се њена највећа моћ.

Која су начела Српске православне цркве?
Јеванђелска. Оно је њен програм у свим епохама, за све људе.

Црква је кроз историју нападана и оспоравана, једна од последњих оптужби код нас односи се на то да је она генератор српског национализма. Да ли је то и један од њених задатака?
Црква није идејни творац националистичких идеологија. Национализам је супротан самој природи Цркве. Идејни творци национализма јесу секуларне политичке идеологије 18. и 19. века у Европи. Национализам је сурогат религије. Нација је секуларно божанство. Молох је прогутао милионе и милионе невиних људских жртава. У новијој историји било је покушаја да се вера и Црква „национализују“. Данас нажалост многи Цркву доживљавају као део националне идеологије. Улогу Цркве виде искључиво у њеном очувању националне идеологије и традиције. Томе су склони и сами хришћани. Религиозни национализам је опака болест за Цркву.

_________________

Протојереј-ставрофор, професор Радован Биговић, преминуо је 1. јуна  у Београду. Рођен у Никшићу 1956. године,  Биговић је у Београду завршио два факултета – Православни богословски, на којем је и докторирао, и Филозофски у групи за филозофију. У два мандата је био декан Православно богословског факултета. Сматрао се једним од водећих теолога данашњице. Био је члан Удружења књижевника Србије и уредник филозофско-теолошке библиотеке „Службеног гласника“ Републике Србије.
Поред књига објавио је око сто студија, чланака и есеја у разним часописима у земљи и иностранству. Посебно се бавио односима Цркве и друштва. Био је вршилац дужности старешине манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну. Један је од оснивача Хришћанског културног центра и његов вишегодишњи председник. Добитник је „Златне значке“ Културно-просветне заједнице Србије, „Златног беочуга“ Културно-просветне заједнице Београда и Плакете заслужног грађанина Земуна.
Протојереј-ставрофор др Радован Биговић сахрањен је 4. јуна у Земунском гробљу на Гардошу.

Један коментар

  1. Slava mu i cast u veke vekova.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *