Просвећени апсолутизам

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум“

Ко је Додо, кога помињем у наслову своје претходне колумне? Додо је птица, која се појављује као организатор чувене Изборне трке у „Алиси у земљи чуда“ Луиса Керола. А и те како објашњава оно шта нам се дешава…

 

„Алиса је упитала ‘Шта је то изборна трка?’, а Додо одговори: ‘Па… ту врсту трке најбоље ћемо објаснити ако је одмах овде изведемо.’ Додо је најпре обележила тркачку стазу која је личила на круг. Затим је читаву дружину поразмештала дуж стазе без икаквог реда. Сви су почели да трче кад је ко хтео, а престајали када се коме свидело. Међутим, кад су трчали једно пола сата, Додо одједном закрешта: ‘Трка је завршена!’ Сви наоколо стадоше дахћући и питајући: ‘Али ко је победио?’ Додо није умела да одговори на ово питање. Дуго је мислила (с прстом на челу), а онда прекиде ову тишину: ‘Сви су победили и сви би требало да добију награде’.“
Да ли вас ово на нешто подсећа?

[restrictedarea]

ШТЕТОЧИНЕ    
Одуговлачење са формирањем нове владе у Србији силно је узрујало економске аналитичаре. Неки су били склони да чак и у новчаним износима изразе трошкове свакога дана одлагања одлуке о формирању већинске коалиције. Радо ћу се (поново) похвалити да спадам у незнатну мањину која није у стању да сагледа озбиљнију корист од брзог формирања владе, пошто сам уверен да је од бурних активности досадашњих влада привреда претрпела само велике штете.
Било би најбоље да се влада, чак и када буде формирана, понаша слично „техничкој“ влади. И да се одмах окане маштовитих  усрећитељских програма, обећаних у изборној кампањи. Нека покуша, бар неко време, да се бави државним пословима – правним поретком, просторним редом, чувањем интегритета земље и одржавањем основних јавних система (школство, здравство, одбрана, саобраћајна инфраструктура…) Приметили сте, међутим, да су ови (главни) државни послови – последња брига наших лидера, који се изнад свега труде да изграде (и да се уграде?) веома модеран систем јавно-приватног партнерства. Погодите зашто?

КОАЛИЦИЈА
Али чак и ако би се, после дугих договора, избори морали поновити, сматрам да би све странке требало да наступе као једна јединствена коалиција, која ће се, касније, договорити о подели плена. Па нека народ бира! Замислите само колико би се на тај начин уштедело у времену за бројање гласова! А свакоме би постала очигледна истина да смо, као сав нормалан свет, стигли до једнопартијског система, пошто сви делимо исте (евроатлантске) вредности.
Јасно је да би на тај начин биле лакше превазиђене постојеће несугласице међу потенцијалним коалиционим партнерима. Ето, на пример, тренутно СПС инсистира да и УРС, са г. Динкићем, уђе у владајућу коалицију. СПС, изгледа, сматра да комадање државе, за које се залажу ДС и ЛДП, не вреди ништа, ако привреда не буде дотучена, у чему је странка г. Динкића до сада показала изванредне резултате.

ДИНКИЋ
Зар заиста неко мисли да г. Динкић може да остане изван владе, пред којом су, по свој прилици, историјски задаци деструкције? Зар творац НИП-а, економске дипломатије, индустријске политике („привлачења инвеститора“ – средствима пореских обвезника), експерта за разбијање домаћих банака, као и програма субвенција банкама са страним капиталом (опет на рачун пореских обвезника), не може да да свој додатни (пуни) допринос даљем расту јавне потрошње и задуживања?
Зар би идејни творац модела „развоја“ који се ослања на кредите, продају ресурса и раст потрошње, требало да седи у запећку у периоду када наша земља коначно, на дуги рок, добија контуре неоколонијалне „периферије“ – презадужене, политички зависне и неконкурентне?

МОЋ ВАРВАРИЗМА    
Најзад, зар не примећујете намере наше евроатлантске коалиције да се Динкићев модел интервенционистичког варваризма прогласи за „просвећени апсолутизам“, за којим вапи српска економска (и шира) јавност, а на који ММФ, али и шира „међународна заједница“, гледа са симпатијама? Нарочито на његову примену у балканским земљама, у којима су демократије младе, па народ још увек има илузију, заосталу из периода агресивне антикомунистичке пропаганде, да би требало (и може) да бира.
Многи од нас веровали су да је демократија (и политичка слобода) супериорнији модел од ма каквог, па и „просвећеног“ апсолутизма. Зато што друштво не може да се опредељује за или против „просвећености“ владара, коме се даје апсолутна власт. А историја је показала (и код нас) да је апсолутна власт чешће показала своје сурово, варварско лице, а само у ретким случајевима „просвећену“ физиономију.

[/restrictedarea]