Пропале инвестиције: Фијат – посао века, нека чека!

Пише Наташа Јовановић

Влада Србије јесте или није платила италијанском „Фијату“ „остатак дуга“ да покрене производњу једног од својих модела које склапа у Србији, „Фијат“ из Торина јесте или није спреман да изађе са тим моделом на још непозната тржишта. Али, једно је јасно: Срби већ одавно финансирају ову приватну компанију директно из буџета, а да их нико није питао јесу ли за то или нису. Спрема ли се још једна превара века?

Најновији скандал са крагујевачком „Заставом“ избио у недељи председничке инаугурације разоткрио је суштину од почетка проблематичног посла између Републике Србије и италијанског „Фијата“.
Док је у предизборној кампањи „Фијат“ служио у маркетиншке сврхе ДС-у, дотле је италијанско пословодство „Фијата“ уредно сабирало своја потраживања која стижу на наплату.

КАКО ПРОВОЗАТИ НАЦИЈУ
Буџет Србије због обавеза према „Фијату“ лакши је дневно за 200.000 евра, али тај темпо уговорених обавеза неће надокнадити штету коју је направио бивши председник Борис Тадић. Наиме, како су најавили из италијанско-српске компаније, продаја и извоз помпезно најављеног новог модела „фијата“ из крагујевачке фабрике аутомобила одложен је за септембар. Разлог кашњења је недостатак новца који је требало да обезбеди Србија.
Тако „фијат 500 л“, чија је производња планирана у крагујевачким погонима, касни јер је, како је речено, од планираних 83 милиона евра за покретање производње обезбеђено, засад, само осам. И тај десет пута мањи износ договорене уплате исплаћиваће се у наредном периоду дневно – по 200.000 евра!
Но, „Фијат“ потпуно разуме проблеме у финансирању државе и потребу да се расходи потпуно минимизују, бар до ребаланса буџета. Узгред, како је обелоданио Серђо Маркионе, генерални директор торинског гиганта за тржиште САД-а, до почетка 2014. године ће на том, најзахтевнијем тржишту на свету, бити понуђено девет модела „фијата 500“, међу којима нема „фијата 500 л“, чија производња почиње у Крагујевцу. А само три месеца раније на Сајму у Женеви, у јеку предизборне кампање, Тадић је најавио да ће се у Крагујевцу до краја године произвести више од 30.000 аутомобила „500 л“, а да ће следеће године бити произведено више од сто хиљада возила. Он је рекао да ће око 90 одсто аутомобила из Крагујевца ићи у извоз, што значи да ће ниво српског извоза порасти за више од милијарду евра. Тик до њега стајао је Маркионе. Он се пред морем фотообјектива и исто толико микрофона захвалио Тадићу на подршци, истакавши да без његове екипе не би била изграђена супермодерна фабрика која је ту да направи мостове ка Европи, а затим и ка Америци.
Тадић је узвратио: „Баш жудим да возим ауто, већ девет година га нисам возио, није ми дозвољено“. Како је приметио Томислав Николић, Тадићу то право нико није ускратио. Ипак, он је жудњу задовољио. И провозао се новим промотивним моделом „фијата“, на тај начин симболично показавши како и у којем правцу је возио и нацију и државу.
Јер није познато нешто слично у Европи и у свету, да је једној аутоиндустрији учињено толико уступака, у укупној вредности 450 милиона евра. У овој невероватној представи која је у ствари врхунац класичне комедије, у којој лопов хоће да покраде лопова, све је познато осим епилога. Тачније, нико не зна колико је новца стварно отишло из буџета Србије на рачун „Фијата“, и зашто производња не може да почне ако Србија не уплати ту јавности непознату суму?

ПОВРАТАК КУЋИ
А довољно је сетити се ситуације од пре неколико година, када је градоначелник Крагујевца Верко Стевановић направио незапамћену фешту у центру шумадијске престонице поводом доласка „Фијата“. На улазу у град је већ била истакнута табла са натписом на италијанском: „Добро дошли кући!“ И тако би. Онај ко мало боље познаје односе Србије са овом фирмом из Торина, свакако зна да Италијани нису у ствари ни одлазили из Крагујевца још од седамдесетих година прошлог века, када су Тито и славни власник ове компаније Ђовани Ањели договорили све будуће послове. Мењала су се времена и називи држава, али је „Фијат“ остао „Фијат“, а Крагујевац је остао Крагујевац. Остали су и неки дугови покојне крагујевачке „Заставе“ које је „Фијат“ потраживао, пребијао, конвертовао… Деведесетих година дуг се кретао око тридесетак милиона ондашњих немачких марака. Али уместо да отплати дуг и крене у сопствену производњу, ДС одлучује да уђе у „партнерску субвенцију“ од 300 милиона евра. Поред обећане инфраструктуре и опраштања такси у вредности од 450 милиона долара, што ће бити надокнађено кроз, наравно, порез на зараде запослених, Влада се тада обавезала да ће обезбедити  и 10 милиона евра заосталих зарада. Посао века, како је крунисан уговор са „Фијатом“, склопљен је мимо закона о приватизацији, без тендера, а са досад јединственом праксом улагања у страно лице. Са поклон инвестицијом од 300 милиона евра, опроштајем локалних такси, поклоном у земљишту и халама, Италијанима је пала златна кока носиља у крило – „минимизирана“ субвенција скоро у висини вредности једног РТБ „Бора“! Списак улагања државе Србије у посао са „Фијатом“ ишао је преко поклањања постојеће фабрике аутомобила процењене на 50 милиона евра, изградње аутопута од фабрике до коридора 10, обнављања пруге од Крагујевца до Лапова, улагања у постројење за чишћење отпадних вода… Што се тиче чистих улагања она су 100 милиона евра, 50 у новцу и 50 као државни кредит у новој фирми. Обашка је ослобађање од пореских обавеза на приходе и имовину „партнера“, те оснивања слободне царинске зоне и извоз у Русију. Улагање округло 450 милиона евра. У овом чашћавању није изостао ни сам град Крагујевац, па је Италијанима поклонио земљиште, одрекао се дажбина које се уобичајено плаћају локалној самоуправи, и то на 10 година, и још преузео на себе обезбеђивање инфраструктуре. Подсетимо да је учешће државе од тридесетак одсто у овој инвестицији оштро критиковао ДСС, истичући примере других земаља, попут Чешке и Словачке, које су долазак аутомобилских гиганата пратиле са око 15 одсто у односу на висину целокупног улагања.

НЕЋЕ „ФИЈАТ“ НА АМЕРИЧКЕ ДРУМОВЕ
Но, на поменутом Сајму аутомобила у Женеви пре три месеца слика је деловала сасвим другачије.
„Враћамо се, не само ‘фићи’, враћамо се и пројекту ‘југо Америка’. Кад бисмо имали десет оваквих инвестиција, Србија би била потпуно другачија земља и зато настављамо“, рекао је том приликом Тадић, вероватно у жељи да код старијих суграђана оживи сећање на време када је направљен споразум Тито-Ањели. Проблем је био тај што Тадић није Тито, а Серђо Маркионе, Ањелијев наследник, нема никакве везе са Ањелијем. Тито није био Ањелијев пробни возач, а Тадић се понудио Маркионеу да му промовише бизнис. Ањели није тражио новац од Тита него му их је понудио, а Маркионе је одмах добио понуду од Тадића да помогне „Фијату“ са… Колико је потребно…
Друго, некадашњи национални бренд ‘југо’ који је сишао са траке видео је Америку за разлику од новог ‘српског фијата’ који неће видети америчке друмове, као што ни радници у Крагујевцу неће у „Фијату“ видети сигурну луку. Управа „Фијата“ одлучила је да због штедње обустави рад у седишту компаније у Торину, у којем има укупно 5.400 радника, на осам дана у јуну и у јулу.  Тиме ће се сваког дана трошкови пословања смањити за око милион долара… Ништа од женевског гламура. У овој, као и чињеници да је „Данијели“ традиционални снабдевач и инвестициони пратилац „Фијата“, можда би требало потражити и објашњење разлога због којег је овај италијански инвеститор одлучио да ипак не улаже у Србију.
Упознати са свим изнетим чињеницама остаје да се заиста запитамо шта је то толико опчинило бившу Владу Тадић-Цветковић и гурнуло је у тако безнадежне послове са посрнулим гигантом какав је италијански „Фијат“?
Ако је Борис Тадић, као персонификације те владе и њених суманутих послова, дошао на идеју да искористи „Фијат“ као фантастичну везу између своја два председничка мандата (и трећег којем се надао!), требало би рећи да је испало обрнуто! Наиме, „Фијат“ је савршено добро испланирао како да искористи Србију, њен буџет, њену владу, њеног председника и њену јефтину радну снагу. И не само то, него је руководство „Фијата“ у Тадићу и његовој „Србији широке руке“, видело начин како да премости последице глобалне кризе („Криза је наша шанса“, рече Тадић, а онда су дошли Италијани и решили да ту шансу искористе).
Мада је пословање аутомобилске империје „Фијат“ са државом Србијом више пута у последњих неколико година сахрањивано, па је наново васкрсавало, неколико чињеница нико не може да оспори: буџет Републике Србије стављен је на располагање једној приватној фирми из Италије и њеним интересима. Приватни предузетник, власник те фирме Серђо Маркионе, има уговор са државом Србијом који јасно говори да ће та благородна земља њему помоћи како би он на тржиште пласирао један или два нова модела аутомобила марке „фијат“. Али нико не гарантује да ће тај посао успети чак и ако он почне под оваквим условима…