Професор и рат

Пише Милован Данојлић

Име Пола Гарда је засјало под одблесцима крваве југословенске трагедије; до јуче непознати професор је кренуо у промотивни поход с краја на крај галске земље… Његова дилетантска, наврат-нанос скрпљена, према Србима непријатељска писанија, служила је као једини извор информација француским војним снагама стационираним на нашем терену

 

Рат, као и сваки пожар, гута живот и материјална богатства, а његов пламен, при том, осветљава  лица  и разоткрива карактере учесника, посредних и непосредних. Ратни сукоби нас  разголићују у злу и у добру; велика искушења и граничне ситуације откривају  нас у пуној истини, нас и наше ближње. Из грађанског рата, који је посебна врста несреће, нико не излази онакав какав је у њ ушао.
У оном, болном раздобљу наше новије историје јавио ми се, почетком деведесетих, Пол Гард, слависта из Екс-ан-Прованс, донде познат једино у уским круговима своје професије. Просветни радник при крају једне по сили ствари скромне каријере – од  разликовања наших свршених и несвршених глагола нико се у свету није прославио, ни обогатио – њему се, са избијањем ратних сукоба на Балкану учинило да  би, коначно, своје књишко знање могао паметно употребити: лингвиста се, на брзу брзину, преквалификовао у историчара. Уосталом, што да не: имао је нешто бољи увид у збивања од већине својих начелно необавештених и незаинтересованих сународника који са географијом и Источним питањем муче традиционалну муку. Бацио се на израду  књиге  замишљене као објашњење  узрока распада једне државе једногласно оцењене, у Коминтерни и у Ватикану, као тамница народа..Срећа је и част учествовати у рушењу Бастиље, нарочито издалека, кад  вас то ништа не кошта.
У првом, телефонском разговору, г. Гард ми се пожалио на оскудицу обавештења о  догађајима у нашем поднебљу. Набављао је, ваљда у Марсељу, нешто загребачке штампе, док му је од београдских листова била доступна једино „Илустрована политика“. Сложио сам се да је, за стицање пуније представе о разлозима сукобљених страна, избор прилично мршав, на шта је уследило питање који је, по мом мишљењу, најобјективнији београдски лист. Из претходног тока разговора разумео сам да  професор, под објективношћу, разуме обиље материјала о искључивој српској кривици. Такав је био званични курс, и то је, природно, била радна претпоставка Гардове књиге. Уместо да му препоручим неке наше новине (које?), скренуо сам му пажњу на изјаву патријарха Павла где се одбацује свака Србија, велика као и мала, ако је изграђена на злочињењу и неправди према другима. То га је изненадило, хтео је да зна где је изјава штампана. Нисам му могао навести место и датум објављивања.
И ту се разговор завршио.

[restrictedarea]

Пропустио сам да га упитам ко му је дао мој телефонски број; по поверљивом тону, с којим ми се обратио, видело се да ме је неко препоручио као „либералног Србина“ с којим се „може разговарати“… Да, ја сам то био, то сам и данас, под условом да се мој либерализам не  користи у егоистичне циљеве  неког конкурентског национализма. Отворен сам и самокритичан искључиво пред онима који су и сами такви;у противном, упадам у врло неугодан положај. Ратни сукоби су ми, оних година, наједном ограничили слободу изражавања. Пре тога су је гушили земаљски моћници, а онда се, као цензор, појавило осећање извесне моралне одговорности. Лакше је изићи на крај са деспотима него са својом савешћу.
Кад је „Живот и смрт Југославије“ изишао из штампе (издавач  „Fayard“, Париз) аутор ми је послао један примерак, са посветом… Поред низа нетачности и пристрасних тумачења, приучени историк је начинио низ огрешења о чињенице. Побркао је краља Милана и краља Александра Обреновића, те Анту Павелића, зубара, са Антом Павелићем, усташким вођом. Згодно му се наместило да покаже како се први, југословенски оријентисани Павелић толико разочарао у заједничку државу,  да га је великосрпски хегемонизам натерао да постане љути националиста и усташки терориста.
Писац ме је, убрзо, посетио у мом париском стану. Срео сам се са омаленим, скромним, тихим човеком кога је неки ђаво гурнуо у вртлог крвавих  збивања. Ко? Славољубље, користољубље, тескоба провинцијског животарења… Док сам му наводио нетачности на које сам, као нестручњак, наишао, болно се мрштио и одмахивао руком. На то су му, већ, указали и са других страна. Екипа наших професора је објавила брошуру са пописом грешака и злонамерних интерпретација, па су трагови скандалозног незналаштва избачени из следећих, бројних издања.
Име Пола Гарда је упркос томе засјало под одблесцима крваве југословенске трагедије; до јуче непознати професор је кренуо у промотивни поход с краја на крај галске земље… Његова дилетантска, наврат-нанос скрпљена, према Србима непријатељска писанија, служила је као једини извор информација француским војним снагама стационираним на нашем терену. Уочи посете председника Ширака Београду, у децембру 2001, Пол Гард се са групом  милитантних „филозофа“ обрео у Јелисејској палати, у својству саветодавца првог човека Републике и потврђеног стручњака за српску кугу. Чини ми се да је, после тога, био и у председниковој свити. Какав Фридрих Други, такав  Волтер, и какви ратови на Балкану, такав Тукидид.
Два месеца раније, професор ми је телефонирао са молбом да га упутим на неке људе у Београду, куда је намеравао да приватно отпутује. Обратио сам се покојном Никши Стипчевићу; сачувао сам копију тог писма, као и његов одговор.

Poitiers, 20.9.2001.
Драги г. Стипчевићу,
Малочас ми се јавио професор Пол Гард, који  је пре десетак година написао врло  непријатну  и лошу књигу о Југославији, и у међувремену  нанео Србима
 доста зла – ово сте свакако пратили. Каже да ће почетком октобра боравити у Београду, и моли коме бих га могао препоручити, да поразговара. Прва, спонтана реакција  била би лупити слушалицу, и отерати га тамо где му је место. Нас су, међутим, спонтане реакције исувише скупо коштале, па сам се уздржао и разговарао пристојно, као да не знам шта нам је све направио. Покушао сам да се извучем рекавши  му да ту постоји проблем с језиком, на шта је он узвратио да нема проблема – „Ја говорим српски“. Замолио сам га да ми се јави  кроз пола сата.
Телефонирао сам на десетак места у Београд – људи или нису били код куће, или су одбијали контакт  с њим. Успео сам да нађем двоје-троје, и да им објасним да  би требало да га приме. Ако с њим не буду разговарали наши људи, његови истомишљеници ће једва дочекати да му дадну нове аргументе за клеветање и оцрњивање. Дао сам му и Ваш кућни телефон. Можда бисте га могли упутити на још неког из Академије. На неког ко има живаца и ко га, излагањем чињеница, може довести у неприлику, а можда – ко зна? – и поколебати у његовом  parti pris… Ипак је реч о професору, слависти и србокроатисти, а не о новинару. Он ће се вероватно јавити Дарку Танасковићу и Јагошу Ђуретићу, а Вас молим да му расветлите ствари око САНУ. Мора да је преузео све  оно што се говорило и писало о Академији, и зато би било корисно да га и Ви сретнете. Ако га будете још коме представљали, требало би избегавати емотивце и уопште оне који су  под сталном високом температуром. Чуо сам да је  проф. Екмечић хладнокрван човек, не познајем га лично. Не сумњам да ћете Гарда добро  усмерити.
Опростите што сам Ваш телефон дао без питања, време је било кратко,а Ви нисте били код куће.
Овамо, као и обично. Миран и сређен живот, бар у мојој кући. Французи су се узнемирили због атентата у Америци, плаше се рата. Оданост у народу према Америци је много мања од онога што причају званичници. Нас више не помињу, чак ни поводом онога што се десило Великом Брату. Нико се, поводом бомбардовања Њујорка, не сети бомбардовања Београда… La memoire  courte…
Са пријатељским сећањем и поздравом, Ваш

Из одговора Никше Стипчевића, послатог 26. октобра, наводим део који се тиче предмета.
Поштовани и драги господине Данојлићу,
Јесте, господин Гард је дошао код мене. Примио сам га у мојој соби у Академији и ту смо разговарали један сат на француском језику. Он је говорио као да хода по јајима, жалећи се да су га неке  моје колеге критиковале и ружиле, подразумевајући да он то није заслужио. Нисам му на ту рану соли сипао, али сам му дао до знања  да не делим његова мишљења. Дао сам му и једну књигу, на енглеском језику, од Василија Крестића о историји Срба у Хрватској и Славонији. Дебела је то књига, која поништава све исказе  господина Гарда. Не знам да ли ће  је читати, али то није важно. Важно је да сам стекао утисак да је он један интелектуални и физички човечуљак, неугледан у сваком погледу. Али није ми жао што сам га примио и није ми пало тешко.
*
У међувремену је ратоборни профа написао још неколико књига, уверен да уноси светло  у наш тамни  вилајет. Стекао је, преко ноћи, углед познаваоца, што међу незналицама, незаинтересованима  и равнодушнима није тешко постићи. Кад се све сабере, његово писање улази у ставку ратне штете на плану историографије. Његов рад није разјаснио наш тужни и ружни сукоб; он је учествовао у њему.
Француска, дакако, има озбиљнијих и солиднијих познавалаца наше прошлости, као и садашњости. У последњој деценији прошлог века, њихов глас се није могао чути. Није био потребан.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. ” …једне државе једногласно оцењене, у Коминтерни и у Ватикану, као тамница народа”
    Kominterna i Vatikan su dobro znali sta je Jugoslavija, nazvali su
    je “tamnicom naroda” iz jasnih (i njima i nama) razloga.
    CIA je ardila svoj posao i redovno sastavljala izvestaje o Jugoslaviji i svim njenim aspektima i desavanjima. Izvestaji, za
    period do 1990, su sada (posle ukidanja oznaka, “Srogo pov.” ili “Poverljivo”) lako dostupni. Mnogi danasnji, a “anti-pre” bi
    bili ogorceni, jer oni to sada “slikaju” crno, a “neuka” CIA sa
    mnogo respekta (ponekad, nerazumevnja i cudjenja). CIA nigde nije
    (iako bi sigurno volela da je mogla) spominjala robovanje naroda.
    [Iznoseci obiman i detaljan izvestaj o doktrini narodne odbrane i
    JNA-organizaciji, obuci, profesionanom sastavu i naoruzanju, lako
    mozemo zakljuciti, zasto je bila preavshodan cilj unistenja.]
    Kako su tu etiketu (tamnice) prihvatili i srpski komunisti, nema
    sumnje da smo “glavni nauk” – udvoristvo, jedino naucili od Turaka.
    Inace, brojni americki “naucni i istorijski” instituti i univerziteti
    prepuni su studenata, asistenata i profesora, koji se takmice u
    pljuvanju sopstvenih naroda i zemalja (naravno, mi-Srbi smo, takodje
    prisutni i zapazeni).
    Srboljub Savic

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *