Почетна / Колумне / Победа као увод у нове процесе

Победа као увод у нове процесе

Пише Ратко Дмитровић

Један од најуспешнијих привредника бивше Југославије Борислав Микелић – ослобођен је оптужби у Хрватској, укинута му је казна затвора изречена 1993. године – најављује процесе који ће, нема сумње, побудити велику пажњу хрватске јавности, а међу таквима сигурно је оспоравање приватизације гиганта „Гавриловић“

 

У Загребу је ових дана, на предлог жупанијског државног одвјетништва из Сиска, обустављен судски поступак против Борислава Микелића, због ратног злочина против цивила на подручју Петриње. Да не буде забуне, за тај „злочин“ Микелића су у Хрватској осудили још 1993. године, на 20 година робије, за њим је била расписана и међународна потерница, неколико пута до Београда (где Микелић живи) стизале су поруке да ће бивши генерални директор петрињског месопрерађивачког гиганта „Гавриловић“, кад-тад морати у затвор, да не постоје шансе за обнову поступка, за ревизију или укидање пресуде, али Микелић је био упоран. Успео је прошле године да покрене обнову процеса и то је окончало одустајањем Тужилаштва од свих тачака оптужнице. Кажу, нема доказа да је Микелић починио ратни злочин.

[restrictedarea]

НЕМА ВЕЗЕ СА ЕВЕНТУАЛНИМ ЗЛОЧИНИМА
Наравно, није их било ни 1993. године, али тада је било сведока који су Бору „видели“ како командује четничким јединицама и из тенка повремено надгледа Петрињу, и обилази околне српске положаје. Ово је прича о хрватском тужилаштву и судству, о хрватској држави каква је постојала до пре неку годину и баш таква била и прихваћена од стране нечега што зовемо међународна заједница. Или Европска унија, ако хоћете.
Свима је било јасно, још за време процеса у сисачком суду, 1993. године, да Микелић нема никакве везе са евентуалним ратним злочинима, да у време које се спомиње у оптужници није био ни у Србији, а камоли у Петрињи, да је имао тешку саобраћајну несрећу која га је на дуже време везала за кревет… То су знали и сведоци који би сада, да је Хрватска оно што није, морали пред лице правде због лажног сведочења. Наравно, ништа им се неће догодити, као ни другим лажним сведоцима који су широм Хрватске деведесетих година својим исказима слали невине Србе у затвор, на вишегодишњи боравак, због ратних злочина који нису починили.
Често је ту одлучивала људска злоба, мржња, освета за учињено или неучињено у време социјалистичке Југославије. Или једноставно; овај Србин ми се не свиђа, хајде да га оптужимо макар за оружану побуну. У Микелићевом случају потпуно је неважно, бесмислено, оно што је стајало у оптужници, Микелић је код хадезеоваца и уопште код те неоусташке булументе двадесет година затвора „зарадио“ својим животом пре избијања рата. Судили су му због онога што је био и радио за време Југославије.

ОДУЗИМАЊЕ СТАТУСА КОНСТИТУТИВНОГ НАРОДА
Борислав Микелић, истина, за време комунизма никада није био српски националиста, да јесте не би догурао до места у највишим органима Савеза комуниста Хрватске и Југославије, али Микелић припада оној малој групици српских комуниста који су имали осећање за национално. Знам да то звучи као научна фантастика јер Србин – комуниста је пре свега антисрбин, борац против „великосрпске хегемоније“, заштитник малих народа које Срби хоће да поробе. То за Микелића не важи. Доказано не важи. Док су други Срби у Хрватској ћутали и окретали главу пред обновом усташтва, а ти процеси регистровани су у јавности годинама пре избијања рата, пре доласка ХДЗ-а на власт – Микелић није ћутао. Подсећам на случај Славице Бајан.
У јуну 1989. године, сазван је Сабор Хрватске да би заузео став о одлуци Уставног суда Југославије да се у Хрватској службени језик дефинише као „хрватско-српски“ уместо „хрватски књижевни језик“. Сабор заседа у хладној и затегнутој атмосфери. Свима пада у очи да су изјашњавање у вези са тим питањем већ одбили тадашњи лидери Савеза комуниста Хрватске Станко Стојчевић (Србин) и Драго Домитровић (Хрват), што је увећало тежину саборске одлуке и деликатност ситуације. А онда је уследио шок, извесна Славица Бајан, до тога дана потпуно непозната широј јавности, тражи реч, излази за говорницу и предлаже да се Србима у Хрватској одузме статус конститутивног народа, захтевајући да се о томе одмах гласа.
У новинарској ложи констернација, нико не може да верује шта се догађа, очекује се бурна реакција саборских заступника али… У Великој дворани Сабора владао је мук. То тело било је састављено у већини од чланова Савеза комуниста. Сви ћуте. Славица Бајан се вратила на место и седи поносно уздигнуте главе. Саборски заступник Борислав Микелић окреће се лево и десно очекујући да се, у складу са партијском политиком критиковања сопствених грешака и скретања, јави неки Хрват и каже да је ово повратак на Маспок, на позиције жестоког хрватског национализма и нетрпељивости према Србима у Хрватској. Али нико од Хрвата не јавља се за реч. Микелић излази за говорницу, видљиво бесан, и врло емотивно говори да се управо догодио покушај рушења уставних одредби СР Хрватске, свођење Срба у Хрватској на ниво грађана другог реда, негирање свега што је до тог часа у социјалистичкој Хрватској било свето и недодирљиво. Додаје да иступом Славице Бајан Хрватска улази у фазу могућих отворених међунационалних сукоба.
Подржао га је само Јово Каблар, председник Општине Книн. Бајан поново тражи да се о њеном предлогу присутни изјасне и Председништво Сабора ставља то на гласање. Чак 66 заступника највишег законодавног тела диже руку у знак подршке. Микелић поново тражи реч, излази за говорницу, враћа мандат саборског заступника и саопштава да никада више неће ући у такав Сабор Хрватске.

МИКЕЛИЋЕВА ПОДРШКА
Пре Славице Бајан, а ово је сада врло лично, Микелић је осећање за српске теме показао на једном случају у којем је фигурирала моја маленкост. Средином осамдесетих, због једног текста у „Политици“ чији сам тада био дописник, дигне се велика халабука у Хрватској. У центру пажње био је Мика Шпиљак, тада најмоћнији човек Хрватске, један од најутицајнијих у целој држави, који је уместо на обележавање годишњице Седме банијске ударне дивизије, у Глину, отишао на неку фудбалску утакмицу у његово родно село Одру, код Сиска. Мени је то било најблаже речено непримерено. Напишем прилично оштар текст, споменем Србе и Хрвате, допринос једних и других у Другом светском рату, жртве на српској страни, потребу и неопходност да се те жртве поштују…
Идеолошки комесари у Савезу комуниста Хрватске видели су у тексту оно чега тамо није било; буђење великосрпског национализма и шовинизма, са циљем подривања братства и јединства међу хрватским и српским народом у Хрватској.
Само старији читаоци „Печата“ могу да схвате шта је таква квалификација значила у „оним временима“. Био сам тада сувише млад да бих се уплашио, без обзира на то што ми је само дан после објављивања текста било јасно да су ме неки познаници, чак и пријатељи, заборавили: „Ма ја њега познајем онако, из виђења“.
Телефон у мом стану престао је да звони, а на моју звоњаву ретко ко се одазивао. И онда, у кулминацији целог случаја, једног прохладног поподнева добијем позив из Петриње. Тражи ме Борислав Микелић, моли да дођем до њега. Одем тамо. Искрено, очекивао сам разговор високог партијског функционера и младог „заведеног новинара“, разговор двојице сународника у којем ће онај први овом другом очински одржати лекцију и покушати да га врати на прави пут. Уместо лекције добијем од Микелића подршку, потпуно слагање са свим што сам написао, као и са одбраном коју сам примењивао, те обећање да ће урадити све што буде могао да оснажи моју незавидну позицију. И урадио је. Сећам се да смо у том разговору, а одужио се дубоко у ноћ, дотакли тему пробуђеног хрватског национализма и да је Микелић рекао како тај национализам види чак и међу члановима Централног комитета Савеза комуниста Хрватске, партијског органа чији је у то време био члан. Елем, тај мој случај завршио је на вербалним осудама, квалификацијама и етикетама које сам носио следећих година, мада је било и захтева за кривично гоњење.

ЛИЧНА РЕХАБИЛИТАЦИЈА
Петриња је за време Микелићевог боравка у њој, на разним друштвеним и политичким функцијама, од вароши са хрватском већином постала градић у којем су Срби били бројнији, и то је тамошњим Хрватима био крунски доказ Микелићевог национализма. Ако се не варам, управо овај податак споменут је и на „суђењу“ које је окончано изрицањем казне од 20 година затвора.
Микелић је од пре неки дан потпуно слободан човек и може да путује ван Србије. Последњих 18 година то није могао и зато у овој његовој личној победи има много горчине. Хрватска је за време „Сабље“ тражила од Београда да изручи Борислава Микелића, али том захтеву није удовољено. Микелић је тада, подсећам, ухапшен под оптужбом да је саставни део земунског клана. Пуштен је без подизања оптужнице. Тужио је државу Србију и добио спор, као и новчану надокнаду због хапшења и притварања без основа.
Неки би се после оваквог расплета повукли у осаму, задовољни због загребачке одлуке и личне рехабилитације. Микелић не спада међу такве. Најавио је да ће поднети тужбу против хрватске државе, са одштетним захтевом у милионима евра, због одлуке која га је онемогућила да се скоро две деценије бави бизнисом. Тврди да ће ускоро одржати конференцију за новинаре у Загребу, али оно најинтересантније је у вези са „Гавриловићем“, фирмом коју је годинама водио, а која је у некаквом приватизационом процесу враћена Ђури Гавриловићу, једном од потомака породице оснивача. Микелић каже да има папире који доказују да је држава Југославија пре скоро 50 година исплатила Гавриловићима више од пет милиона долара и тиме стекла стопроцентно власништво над „Гавриловићем“. Биће интересантно.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Ovde komentari su izlišn, iz razloga privatnosti dve ličnosti u
    članku gos, Ratka. Mene koji sam duboko vezan za Krajinu moju
    djedovinu i očevinu, zanima i tražim odgovor na ponašanje usko
    gledano mojih Banijaca, posle drugog svetskog rata.Nisu to više
    Banijci solunskih dobrovoljaca,već Banijci spomeničara i tvoraca
    nove Hrvatske države koja je rušila tekovine solunskih boraca.
    Znamo početak 7 Banijske brigade sa 99% Srba i 1 % Srba komunista
    i Hrvata komunista. Komunisti komanduju Srbi ginu od Banije do
    Dinare i dalje do Trsta 1945 god. Redovi Srba sve tanji a oficira
    Jugoslovena sve više.Taj proces je trajao do Maspokreta. U to Vreme Jugoslavija bila je raslojena,a Srpski naro u Krajinama
    nepovezan i nacionalno nesvestan.Crkve u ruševinama ratnim razaranjima 1941-45 god, U ratkovom članku pojavljuju se četiri
    ličnosti.Srbi kad je bilo moguće malo zaustaviti ili ublažiti
    raspad Jugoslavije,Srbi u Saboru 1989 god, saginju glavu nedostojni časnog imena SRPSKOG sem dvojice: Borisava Mikelića
    i Jove Kablara onaj treći na samom vrhu saveza komunista Hrvatske
    glasa protiv interesa Srba u Hrvatskoj,on je brat pokojnog patrijarha Pavla.Tu se videlo rasrbljeno srpstvo Gos,Dmitroviću.




    0



    0
  2. Mislim da su priče o Stanku Stojčeviću kao bratu patrijarha Pavla neosnovane i proizvoljne.




    0



    0
  3. Misliti je jedno a stvarno stanje je nešto sasvim drugo.U nametnutom ratu koji se odvijajao na teritoriji bivše Kraljevine
    Jugoslavije mnogi predeli su pali pod totalnu kontrolu komunista
    znam Podravinu i Zapadni Srem gde su Srbi odlazili u Partizane
    da spasu svoj kraj i živote Srba. odravina i Podravina i Zapadna
    Slavonija sa Sremom bio je pod kontrolom komunista iz svojih
    redova kako Srba tako isto i Hrvata.Gojko Stojčević bio je u
    Nedićevoj Srbiji bolestan i kasnije se opredelio za Monaški
    život.Šta se dešavalo u njegovoj Podravinu mogao je samo da čuje.
    Životni putevi su bili različiti među njima.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *