Почетна / Интервју / Петар Омчикус: Европске метрополе постале провинције

Петар Омчикус: Европске метрополе постале провинције

Разговарала Мара Кнежевић Керн

У Београду сам провео младост и сачекао крај рата, а данас у њему откривам дах светске метрополе, какав је Париз некад био. У њему се стекла невероватна енергија староседелаца и оних који су дошли из целе Југославије… Моји пријатељи, који су недавно први пут дошли у овај град, одмах су се у њега заљубили. А живели су у такозваним метрополама које су се данас претвориле у провинције, искварене провинцијалним духом глобализма

 

У колоритном есеју посвећеном 50-годишњици боравка и стваралаштва Косе и Петра Омчикуса у Паризу, Петер Хандке је речима насликао платно-есеј, којим је одао пошту овом уметничком пару, поставивши их у центар драме једне генерације на крају мрачног и трагичног XX века:
„Умивен росом посматрам јесење јабуке у врту… најдраже јабуке мојих предака Словена… И видим преко слика, ту у мојој кући, целу родну Далмацију Петра Омчикуса и родну Војводину Косе Бокшан, и цео Јадран, укључујући Дунав… И видим, коначно схватам, ту везу између слика пред мојим очима, са атељеом-пећином пара у Жонтију, и везу слика и пећине-склоништа (Платонове пећине) са отаџбином Југославијом, једном Југославијом која истовремено представља, у мојим очима умивеним росом, боје и форме благе и драматичне, и светлости целог света.“

Небројене монографије говоре о вашем професионалном успону, о стиловима у сликарству кроз које сте пролазили, изложбама и наградама, али је интимну димензију ваше личности најлепше дефинисао Петер Хандке. Овим разговором бисмо желели да осветлимо „атеље-пећину“ у Жонтију и откријемо интимне детаље вашег плодног и богатог живота.
Хандке је једна изузетна и крајње необична личност. Био је уз нас кад нам је било најтеже и кад смо били сатанизовани као народ, а словенско порекло му је дало способност да разуме и искрено одболује трагедију словенског народа у последњим деценијама XX века. Његова мајка је Словенка, и она је била важна спона са тим народом, а од оца Немца је највероватније наследио ту храброст да у једном тренутку остане сам против свих. Он је усред медијске блокаде и сатанизације Срба устао против разарања Југославије, коју лично доживљавам као стару романтичну идеју, у чију је реализацију и опстанак уграђен живот многих… А разорили су је неки мали црви, термити, гмазови… Хандке је делио моје гађење према њима, долазио је на те наше митинге током НАТО агресије, а због подршке Милошевићу и одласка на његову сахрану изгубио је Нобелову награду… Нажалост, нису нас само странци сатанизовали, у нашој несрећи су нашли простор за сопствену афирмацију и самозвани „интелектуалци“ из Србије… Сећате се како је одговорио Биљани Србљановић на њене простачке коментаре?!… А приватно је затворен и ћутљив; иде по неким шумама, бере печурке, па донесе у нашу „пећину“ да их припремимо. Тадашњи председник наше општине био је веома наклоњен Србима, уступао нам је највеће и најелитније просторе за митинге, а Хандке би дошао међу последњима, непримећен, и стајао по страни. Никад се није експонирао, али био је ту! Мислили смо исто и делили то осећање гађења, па приликом наших сусрета у атељеу нисмо много говорили. Насликао сам неколико његових портрета… Он је тај емотивни есеј написао и као сликар. Мало је познато да Хандке има дара за сликарство, док сам га портретисао он је обично нешто цртао… Жао ми је што му се Срби ни на који начин нису одужили… Као ни Бобију Фишеру, али Хандке је писац, веома цењен и читан, па не могу да му до те мере науде.

Јеша Денегри је у својој сјајној монографији „Омчикус“ поставио јасне координате савремене уметности и ваше место у њој. Забележио је и вашу животну максиму „Нема кајања, нема надања, него статус гурај, и ти ћеш то направити“. Због таквог става вероватно и нисте превише љути на Француску, и њено понашање 1999. године?

[restrictedarea]

Ах, Француска… рекао бих да се Француска уморила. Уосталом, шта да очекујемо од Француске кад су се неки Срби у Црној Гори одрекли Његоша… То су урадиле будале, и то покварене будале… Додуше, захваљујући њима сам постао полиглота. А погледајте само шта су урадили српски политичари и њихова дворска „културна елита“, дозволили су да у Београду годинама буде затворен Народни музеј и Народна библиотека. Па Музеј савремене уметности. За то човек заиста не може да нађе праве речи…

У овој „фази игре“ у којој се поново успоставља однос између сликарства и друштва, насликали сте „Портрет Ивана Ореба Хегела“.
Ивана Ореба Хегела сам насликао 1995. године у време такозваног осамостаљења Хрватске. Тај мали безначајни човек, у еуфоричном расположењу, пијан са чашом у руци и подигнута три прста слави неку победу, а иза његових леђа горе куће… Али нису сви Хрвати тако реаговали на разарање Југославије. Сећам се једног дивног младог човека, сликара Никола Мирошевића, који се тих година затекао код нас у Паризу. Он је до те мере био погођен догађајима у Хрватској да је пао у тешку депресију и на крају себи одузео живот… А будале су славиле. То ме је осећање испуњавало кад сам насликао брод који тоне, са истакнутом југословенском заставом. Над њим се надвила неман отворених чељусти, спремна да га прогута. Скицу за неман сам случајно нашао поред једног контејнера у Паризу, и послужила ми је за ову прилику. Уколико тражите симболику – има и тога.

Затим долази „Герника“ 1999, „Још увек куца“ („Il bat toujour“), 2000, „Кројачи историје“, 2004, „У врту“, 2000. Реците нам нешто о овим сликама.
Слика „Још увек куца“ приказује сподобе у хируршким зеленим одорама, које из распореног тела ваде срце; а онај горе – монструм и налогодавац – посматра и чуди се што то срце „још увек куца“! Не, нисам тада знао за злочине над Србима на Косову, а ето поклопило се… „Кројачи историје“ представљају срамне преговоре у Рамбујеу, а „Герника“… Ето, нажалост, после пола века опет оживљава нацизам као сликарска инспирација.

Породични корени Омчикус-Качић чине извориште вашег југословенства.
Знате, Југославију сам доживљавао као једну раскошну, узбудљиву заједницу народа који говоре један језик и имају све предиспозиције да живе заједно, у слози. Југославија је била претходница Европе, могла јој је бити узор… а они који су је разорили упорно намећу причу о томе да се радило о „вештачкој творевини“. Ако погледате моје породично стабло видећете да заједница сродних народа не може бити вештачка творевина: преци мога оца Петра били су из села Радушић код Кистања, један од њих, Герасим, био је архимандрит у манастиру Крка, а мајка Маријета Самуели Качић потиче из старе корчуланске племићке породице. Они су у XIX веку осиромашили, па су почели да се мешају с народом. Кад се појавила куга на Корчули, отишли су према западу у село Блато, старо рурално место. После венчања мојих родитеља 1920, мајка је крштена као Душанка… И сад би они то да очисте – етнички! Хандке је сјајно приметио да је Југославија била једина земља која је спајала Исток и Запад.

Шта је Омчикусе довело у Београд?
Рат је био у ваздуху, па је отац проценио да ћемо у Београду бити безбеднији. Можда одатле потиче мој однос према Београду као склоништу и уточишту. Ипак, ратне страхоте нас нису мимоишле: бомбардовање нас је затекло на Сењаку, код Хајд парка, у колонији изграђеној за службенике Министарства саобраћаја. Куће су биле од дрвета добијеног од ратних репарација, имали смо башту и гајили домаће животиње. У то време сам осетио потребу да сликам и уписао се у Школу за примењене уметности (стара уметничка школа). Ту сам савладао занат који ми је највише помогао у Паризу, где смо радили као молери са „високом стручном“ спремом. Сматрам да је тај занатски моменат јако важан за сликарство, а претходи му воља, нагон… Ништа друго не бих могао да будем у животу.

Портрет мајке спада у ваше најраније сачуване радове, какав је утицај мајка имала на вас?
Мајка је била оштра, вицкаста и темпераментна – права Корчуланка. И брза на шамарима: пљус, пљус и идемо даље. Као треће дете у породици био сам прилично размажен и привилегован. Мајка се непрестано шалила са оцем, који је то стоички подносио, био је човек миран и тврд… Брат Чедомир, високообразован интелектуалац (знање је стекао у класичној гимназији), волео је уметност и стално ме водио по музејима. У Београду је тада радио Музеј Кнеза Павла, који је имао значајну поставку. У њему су одржане две значајне изложбе: „Италијански портрет кроз векове“, (остварено уз помоћ Ћана и Мусолнија) и „XIX век у француској уметности“… и данас бих волео да их видим. А видео сам и Саву Шумановића, који је излагао на Београдском универзитету. Кад је почео рат моја браћа Бранко и Чедомир прикључили су се СКОЈ-у, а отац је годину дана повео у Бањичком логору. И мајка је била хапшена од стране Гестапоа 1944. Чедомир је погинуо на Сремском фронту, у својству команданта батаљона. Кад смо касније дошли до докумената, везаних за његов ратни „досије“, видели смо да је у рубрику „занимање“ уписао „радник“. Тата је по завршетку рата био наивни титоиста, седео је са комшијама у дворишту и посматрао како пролазе аутомобили са дипломатама ка Белом двору. Али време се мењало и Дедиње је проглашено за зону у којој је забрањено гајити свиње. То га је страшно погодило и постао је жесток антититоиста, што је била изванредна прилика за мајку да на њему оштри свој смисао за хумор… Он је био прави Далмата, солидан, врло савестан и изузетно поштен, јак динарски тип. Пре рата је био велики присталица демократа, док није добио по носу и одустао од „демократије“, а сад се и у Тита разочарао… Било је то дивно борбено време, имали смо будућност, ишло се напред… То време је очеличило моју генерацију и опремило је за подухвате за које данашњи млади немају ни прилике, ни снаге. Није им лако, требало би их разумети.

Ваше челичење је започело крајем рата, кад сте се прикључили НОБ-у?
Радио сам у Одсеку за пропаганду при Главном штабу Народноослободилачке војске. Сећам се занимљиве епизоде из совјетског авиона којим смо из Земуна пребачени у Бари. Са мном је био и сликар Марио Маскарели, а Црвеноармејци – опуштени и припити – поделили су нам падобране да бисмо, уколико нас Немци погоде, искочили из авиона. Ми гледамо падобране, док нам они дају упутства како се њима рукује. Кажу „То је једноставно, скочиш, узмеш ову ручицу, бројиш до три и повучеш… Ко зна, можда бисмо их у нужди и отворили. У Барију су биле савезничке базе. Американци су нас џиповима превезли до наше базе. Тих 15 дана у Барију смо провели шетајући градом, посећивали биоскопе… Једна сцена из тог периода ме прати кроз читав живот: идемо тако улицом и одједном зачујемо диван женски глас који пева неку италијанску канцону. Била је то једна симпатична бакица – тада је то било уобичајено, људи су били гладни… и одједном зачујемо неки прасак, нешто је пукло у њеној близини, а она је у страху побегла. Тада сам угледао неколико америчких војника на балкону како се грохотом смеју, било им је забавно што су је на смрт уплашили… Вероватно су се тако смејали и они из авиона који су, пола века касније, бомбардовали Србију… Кад смо бродом стигли у Сплит, у штаб Морнарице, кренули смо ка Задру и затекли тај прелепи далматински град у рушевинама после америчког бомбардовања. Задар је био лепши од Дубровника, а они су га до темеља разорили иако у њему више није било Немаца… Огорчен сам кад помислим колико је жртава тих Југословена пало за ослобађање Далмације, и да је без учешћа српских партизана Хрватска никад не би добила; и кад помислим на тај диван слободарски Сплит, у шта се претворио… Несхватљиво! Једном усташи сам рекао: видите ли шта сте направили од Југославије – кокошињац. Сад свако има свој кокошињац и може на миру да кукуриче. А Вела Лука је постала интернационална због нас сликара из целе Југославије.

Како сте се прилагодили послератном периоду у ослобођеној земљи?
Кад сам се вратио из Морнарице убацили су ме у СКОЈ. Стално смо имали састанке, и водили неке разговоре, а мени је из комодитета тамо било досадно – одузимали су ми време ти састанци у зору, а дошло пролеће… Наше колеге су водиле СКОЈ, и масирали су нас и прозивали стављајући разноразне примедбе… Мене нису дирали због угледа моје породице, али су другима загорчавали живот. Једног дана, на састанку у 6 сати ујутру, устао сам и објавио да више нећу долазити. Настао је хаос и запрепашћење, али сам остао при одлуци и на партијски састанак више никад нисам отишао. Замном су пошли још неки одважни скојевци. То је био мој први послератни „ексцес“.

А за њим је дошла „задарска авантура“. Шта вас је нагнало да 1947. напустите Академију?
Па ето, тај мој бунтовнички карактер је и том приликом дошао до изражаја. Био сам патриота, али нисам волео никакву организацију, а свака образовна установа има своје прописе и ограничења… Академија ликовних уметности се тада налазила у поткровљу Коларчевог народног универзитета, а ја сам био у класи Ивана Табаковића. На Коларац су у то време долазила велика имена светске музичке сцене. Ту је и Цибе започео свој циклус слика са мотивима музичара… Цибе је био наша генерација, веома духовит и необичан. Састајали смо се код Боре Грујића да слушамо музику, он је имао грамофон и плоче. У то време сам насликао музичара Хајека (оца Јаре Рибникар). Иако је било време опште оскудице, ми смо зарађивали сликајући велике портрете револуционара и актуелних политичара, који су били качени на Палату Албанија као сценографија за параде и митинге. То, наравно, није могло бити инспиративно, поготово не за ратну генерацију жељну свега и почели смо да планирамо где бисмо с тим новцем могли да отпутујемо.

И тако сте ушли у историју.
Тада нисмо знали да улазимо у историју, ми смо напросто били жељни сликања у природи, тог колорита и мириса мора… Хтели смо напросто да се „проветримо“. Знате ли да многи моји другови са класе до тада никада нису били на мору. И тако смо некако, младалачки храбри и – како се нашем професору Табаковићу чинило – непромишљени, одлучили да кренемо из сивог разрушеног Београда на југ, у сусрет светлости и бојама. Табаковић нас је неко време узалуд задржавао, уз обећања да ћемо ускоро добити „сјајне нове моделе“, али је одлука била неопозива. И тако смо Коса Бокшан (моја будућа супруга), Бата Михајловић, Милета Андрејевић, Бора Грујић, Мића Поповић, Љубинка Јовановић, Вера Божичковић и ја кренули у Далмацију. Касније нам се придружио Михиз, који је као бунтовник по природи био привучен и фасциниран нашом идејом, и пошао за нама да од нас нешто научи. Тада нисмо били свесни до које мере смо узбуркали духове, нити смо могли да предвидимо колики ће утицај имати наш, у суштини авантуристички подухват, на генерацију сликара који су управо стасали. А у „егзилу“ смо били само шест месеци. Касније су то многи теоретичари стављали у политички контекст, а ми нисмо били никакви „борци против“, ми смо се борили „за“ наш концепт и стил живота. То вам нико не може поклонити. Уметници су се у сваком времену сусретали са изазовима, а реперкусије су кроз историју биле различите. Што се нас тиче добили смо „помиловање“, и сви сем Миће Поповића били смо поново примљени на Академију… „Искупили“ смо се већ следећег лета одласком на Омладинску радну акцију. Градили смо пругу Шамац – Сарајево. Било је то узбудљиво време, и инспиративно – стално се нешто градило, стварало… А догодило се да последње две деценије присуствујем „инспиративним“ призорима разарања свега што смо створили.

Да ли је и одлазак у Париз  био чин побуне?
Париз је сан сваког младог човека, а поготово уметника. У раној младости сам видео све што се могло видети у београдским музејима, па је наша потреба да идемо даље, да се докопамо музеја и учествујемо у ликовном животу Париза била сасвим природна. То није била никаква побуна, ми смо само желели да идемо даље и учимо од великих мајстора… У Француску нисмо отишли као дисиденти, већ са легално добијеним пасошима, и дозволом за размену новца која је била важнија и од пасоша. Није свако могао да је добије – ми уметници смо у то време били привилеговани. У то време амбасадор је био Срђан Прица. Пристојан човек из пристојне земље – Југославија је тада имала велики углед. Прица је правио велике пријеме на које смо често били позивани. Тада сам први и последњи пут ставио кравату. Макавејев ми каже: изгледаш као племић… а руке радничке.
У почетку је било тешко: смештај у сиротињском хотелу „Стари голубарник“, соба 3/3, напоран рад (молерај и развођење струје), и свакодневни обилазак музеја. Много смо се дружили, делили проблеме… Ми смо, знате, били борбена генерација, живели смо са проблемима који су везивале људе, а ови уметници данас само јуре за успехом. Та прва генерација није била калкулантска, волела је то што ради, дошли смо у Париз необрађени што се тиче галеријских марифетлука, то нас није занимало. Ми смо само јурили около и гутали… Сваки дан у Лувру. Више не идем у Лувр, препун је тог несрећног света који само блеји около – агенције их трпају у те пакете и само сметају онима који заиста желе да нешто виде.
Понекад бисмо отишли у култну кафану код Даре боксерке. Налазила се у центру Париза, и у њој су се сакупљали четници дисиденти, али је долазила и отмена клијентела – ресторан је био на гласу. Дара је волела све Југословене, а кад су четници једном приликом напали неког младог комунисту, Дара га је узела у одбрану: „Оставите га на миру, и он је наше дете“. Изгреднике је за казну послала у кухињу да перу судове.

С којим сте уметницима сарађивали у Паризу?
Кад ме питају с којим сам великим уметницима сарађивао у то време, кажем: с великим вајарем Ландовским… А сарађивао сам тако што сам као сиромашан уметник зарађивао за живот позирајући. У то време је Ландовски радио на споменику у славу Француске, који се налази на тргу Трокадеро. Допала му се грађа мог тела и предложио је да позирам за фигуру ратника и рањеног ратника. И тако сам ушао у вечност на мала врата… У шали кажем да сам био и на париској Академији лепих уметности – као модел… Временом смо почели да привлачимо пажњу галериста, пристигла су и нека званична признања, а томе је највише допринео Жан Касу, велики комуниста и титоиста, који је у то време био директор Музеја савремене уметности. Он је помагао талентоване Југословене, били смо „у моди“.

Најчешћи мотив на вашим сликама и скулптурама је берберница. Шта за вас значи тај стари изгубљени ритуал?
Бербернице су некад биле институције. Оне су имале улогу склоништа, захваљујући њима се одржала прастара традиција састајања на месту на којем се размењују информације и мисли – својеврсна Агора. И Универзитет. Без тог мисаоног и практичног контакта се не може… Настојим да одем код берберина кад год сам у прилици, да осетим тај прастари остатак живота… Не волим машинице без душе. За разлику од бербернице, моје слике „утакмица“ нису инспирисане афинитетом према том спорту, већ сам сликао играче због естетике и динамике покрета. А што се вајарства тиче, рекао бих да вајам успут, кад имам неке сликарске проблеме и тражим одговор, а не знам шта у ствари тражим…

Кад су критичари у питању, Стево Жигон је говорио да добар редитељ не може бити неко ко није био и добар глумац, а донекле је проблематична и улога позоришног критичара, с обзиром на то да никад није био на сцени. Из слике „Критичари“ може се закључити да према овој професији имате сличан однос.
Слажем се са Жигоном – ликовни критичари нису никад држали кичицу.

Недавно сте постали дописни члан Академије науке и уметности. Истовремено сте у београдско „склониште“ пренели све ваше слике и отворили галерију на Дорћолу. Основали сте и Фондацију „Петар и Коса Омчикус“. Да ли је Београд ваше коначно „склониште“?
Београд је једна од три тачке троугла Корчула-Београд-Париз, које доживљавам као „склониште“ и за које сам емотивно везан. На Корчули сам провео детињство, напојен бојама које и данас извиру из мојих слика. У Београду сам провео младост и сачекао крај рата, а данас у њему откривам дах светске метрополе, какав је Париз некад био. У њему се стекла невероватна енергија староседелаца и оних који су дошли из целе Југославије… Потресла ме је судбина људи који су са „Олујом“ прогнани са својих огњишта, а у Београд су се истовремено слили и невољници из целе Југославије, свих нација и вероисповести, којима је срушена кућа и отета будућност. Па ипак у њему ври од живота… Моји пријатељи, који су недавно први пут дошли у овај град, одмах су се у њега заљубили. А живели су у такозваним метрополама које су се данас претвориле у провинције, искварене провинцијалним духом глобализма. То је та тромеђа која ме чини комплетним уметником и људским бићем. Слике смо пренели у Београд да бисмо им обезбедили кров над главом. Наше место није у Француској, они ни својима не дају кров над главом.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *