Почетна / Други пишу / Петар Искендеров: САД И ФРАНЦУСКА ПРИПРЕМАЈУ СИРИЈИ ЛИБИЈСКИ СЦЕНАРИО

Петар Искендеров: САД И ФРАНЦУСКА ПРИПРЕМАЈУ СИРИЈИ ЛИБИЈСКИ СЦЕНАРИО

Развој ситуације у вези са Сиријом све очигледније иде према сценарију, кориштеном у Либији. Без обзира на све, управо такав правац покушавају догађајима да дају западне земље и њихови савезници из Лиге арапских држава. Авангарду оваквих покушаја представља Француска која је и у војној операцији НАТО-а против Либије 2011.године одиграла кључну улогу. Француски председник Франсуа Оланд је после састанка са италијанским премијером Мариом Монтијем изјавио да сматра да је неопходно да се санкције против сиријских власти максимално појачају – све до коришћења војне силе (наравно!) „у оквиру Статута ОУН“. Председник Француске је такође саопштио да намерава да наведено питање размотри са Русијом у току самита земаља Г-20 који ће бити одржан у Мексику, у периоду 18 – 19. јуна1. А шеф француског МИП-а, Лоран Фабиус, је отишао још даље. Политички метузалем (бесмртник) – он је био премијер још средином 1980-их година – позвао је да се над Сиријом установи зона забрањена за летове (по узору на либијску), режим Башара Асада је назвао „кликом убица“ и одмах за државном секретарком САД Хилари Клинтон – окривио Русију да властима Дамаска испоручује оружје2.

Појачавање реторике Париза у односу на Сирију и Русију треба сматрати за значајну појаву који сведочи о јачању врло опасних тенденција. Само се треба присетити да се управо Француска појавила као главни извршилац у операцији НАТО-а против Либије – мада су у идејној разради плана активну улогу одиграле Сједињене Државе. Ради се о томе, да администрација Џорџа Буша млађег води врло „прецизну“ спољну политику. Представници Беле куће сваки пут када је то могуће, подвлаче да после извођења основних армијских снага Сједињених Држава из Ирака као предмет главне бриге Вашингтона остаје Авганистан. Што се тиче других „врућих тачака“ какве су Либија, Сирија или Иран – Американци тамо више воле да делују рукама својих савезника. При том геополитички циљеви САД остају као и до тада. Кенет Полак, експерт за Блиски исток из Бруклинског института, у вези са тим подвлачи изјаву Барака Обаме која се чула на Универзитету за националну одбрану у Вашингтону3. У Обаминој изјави је истакнута неопходност „да се заштити наш народ, наша отаџбина, наши савезници и наши сакривени интереси“4. У вези са тим, нова америчка национална антитерористичка стратегија, која је обелодањена 2011.године, предвиђа одбијање вођења великих операција у иностранству и прелазак на „тачкасте ударе“5Такво тумачење Вашингтону омогућује да делује у конфликтним регионима преко својих савезника, а то су пре свих, Француска и Енглеска, али да при том политичко руковођење остаје њихово.

У Либији је оваква тактика успела тако што је Бараку Обами дозвољено да уштеди средства и да тадашњем председнику Француске Николи Саркозију дозволи да проба како му стоји ловоров венац „ослободиоца либијаца од Гадафијеве тираније“. А сада, ето, нови домаћин Јелисејске палате, који је онако запаљиво критиковао свог претходника због авантуризма у унутрашњим и спољним пословима, рекло би се да је себи пронашао сопствени мали победоносни рат. Акцентација Париза је упозоравајуће слична оној уочи упада у Либију: исто констатовање пропасти политичког процеса, исте изјаве о нелегитимности власти у Дамаску и исте оптужбе на рачун Москве. При том, ако је у случају Либије Запад оптуживао Москву зато што је политички подржавала Триполи и тежила да сачува корисне уговоре, сада се чују много озбиљније оптужбе на рачун руског руководства. САД и Француска једногласно говоре о испорукама оружја Сирији из Русије. Истина, званични представник америчког Стејт департмента Викторија Ниланд никако није могла јасно да објасни новинарима о каквим је конкретно испорукама то говорила њена шефица – да ли о новим хеликоптерима Ми-25, да ли о ремонтованим узорцима који су по тадашњим уговорима били испоручени још у време СССР-а6. Руски МИП је реаговао оперативно: „Нове испоруке Сирији војних хеликоптера руске производње не постоје. Комплетна војно-техничка сарадња са Сиријом ограничава се на предају одбрамбеног наоружања. Што се тиче хеликоптера, још раније је по плану ремонтована техника која је јако давно била испоручена Сирији“7 . Чак је и коментатор америчких новина The Washington Times Сизен Кретбри била принуђена да призна да је Русија „подржала пројект регулисања ситуације уопште, на основу пројекта који је направио специјални представник међународне заједнице Кофи Анан“, а који решавање сиријског проблема предвиђа преко дијалога, одбацујући оружану интервенцију споља8.

Очигледно је да оптужбе, изнете на рачун Москве, имају за циљ да за САД и њихове савезнике створе пропагандну основу како би и сами имали разлога да се умешају у сиријски конфликт. Уосталом, и позивања француских званичних лица на Статут САД су демагошка. Јер и његов „најборбенији“ члан 42 дозвољава Савету безбедности ОУН да „предузима кораке ваздушних, поморских или копнених снага, за које се испостави да су неопходне како би се одржали или обновили међународни мир или бебедност“9.

Јасно је да војни конфликт у Сирији, уз сву његову драматичност, никако не спада у „претњу за међународни мир и безбедност“, о којима говори Статут.Наравно, под условом да саме западне државе не увуку у његову орбиту суседне земље – пре свих Иран и Турску.

Међутим, у многоме је скоро потпуно иста ситуација била 1999.године, када је одлуке ОУН које су дозвољавале да се прекине војна операција НАТО-а против Југославије , Запад протумачио само у свом интересу како би могао да образложи претварање Косова фактички у протекторат Северноатланске алијансе. Ту мисао су најјасније изразиле новине „Њујорк тајмс“ које су подвукле да , како су то показали догађаји у вези са Југославијом, „бомбардовања могу да закажу“10. Само неколико дана доцније, одмах после прихватања резолуције Савета безбедности 1244, донете 10.06.1999. то исто издање је, свесно померајући акценте у документу ОУН-а, саопштило да резолуција 1244 „мировни план и војне операције на Косову које предводи НАТО, чини легитимним са гледишта Организације Уједињених Нација11. О томе да се у кризама, каква је на Косову, „само уз помоћ ваздушних снага може одржати победа“ , писале су и друге утицајне америчке новине „Бостон глоб“, мада су признавале да је због бомбардовања са Косова побегло више од милион Албанаца12Врло поштовани енглески војни историчар и експерт Џон Киган је у вези са тим потпуно разумно констатовао да „победа коју су на Балкану извојевале војно-ваздушне снаге, не представља једноставно победу НАТО-а или победу из „моралних разлога“, због којих се рат и води. То је победа због новог светског поретка, који је прогласио Буш после завршетка рата у Персијском заливу 1991.године. „Од сада више на свету не постоји место, – наставио је експерт, – чији би становници могли да се подвргну тако суровим мучењима, каква су последњих шест недеља осетили Срби“13.

На то, да се сада и Сирија налази на прагу стране војне интервенције, јасно алудира и шеф британског МИП-а Вилијам Хејг. По његовом сопственом признању, ситуација у Сирији га „сада више подсећа на Босну деведесетих, него на Либију прошле године“, – када се свет на исти начин „борио да би дао ефикасан одговор на масовну кланицу“14. Међутим, добро се зна да су управо Босна и Херцеговина постале први пример оружаног мешања НАТО-а у регионални конфликт како би подржали само једну страну у њему – тада су то били босански муслимани. Радило се о дотеривању оног истог геополитичког сценарија на „преформатирању“ области које су стратешки важне за Запад, и то онако, како је доцније реализовано не само на Косову, већ и у Авганистану, Ираку и Либији.

Развој догађаја наговештава прерастање унутарсиријског конфликта у потпуни регионални конфликт, у правцу који је потребан Сједињеним Државама и њеним савезницима. И нехотице пада на памет изјава Џорџа Кенана, утицајног америчког дипломате из времена „хладног рата“. Он је, вршећи инструктажу америчког дипломатског кора у земљама Јужне Америке, говорио о „потреби да се делује у складу са прагматичним расуђивањем“, између осталог тако што ће се „чувати резерве руда, које су на располагању САД“15.

„Преформатирање“ читавог простора Северне Африке и Блиског Истока ће управо и омогућити САД-у и његовим савезницима да ликвидирају незгодне режиме, да преузму контролу стратешки важних региона и да у своје руке узму полуге утицаја на светску политику – између осталог у петрохемији. А неопходан пропагандни повод у потпуном складу са напред наведеним критеријумом Вилијама Хејга биће – саопштења о новој „масовној кланици“ у Сирији, слична кадровима од пре неколико дана из Хуле. Околности те трагедије до данас нису разјашњене, што Западу не смета да за ту трагедију окриви искључиво власти из Дамаска.

Ништа од тога није ново у историји такозваних „хуманитарних операција“ Запада и НАТО-а – све се то десило конкретно 15.јануара 1999.године и у косовском селу Рачак. У селу је, прикривен цивилима, позиције заузео велики одред албанских сепаратиста. Када су одбили да предају оружје омање јединице српске милиције су почеле операцију неутралисања терориста, позвавши бригаду америчке агенције АР да сними дешавања и пошто су прво отворили коридор да прођу цивили. Амерички репортери не само да су снимили читаву операцију, већ су саопштили да је ликвидирано неколико десетина плаћеника, преобучених у америчку униформу и наоружаних савременим оружјем западне производње. Међу погинулима су били и три ратна команданта – амерички држављани, који су на Косово доспели по линији невладине организације „Лекари без граница“. Жртава међу цивилима није било.

Међутим, вође терористичке Армије за ослобођење Косова су изјавиле да су Југословенска армија и српска полиција у том селу направили масован покољ цивила. То исто је Вашингтону и Бриселу саопштио ветеран операција ЦИА у Латинској Америци, Вилијам Уокер, који је хитно допутовао на лице места. Извештај Уокера је постао база у Северноатланској алијанси за захтевање коришћења силе против Југославије. „Оно, што се дешавало пред мојим очима, дозвољава ми да без премишљања оно што сам видео назовем кланицом, злочином против човечности“ – изјавио је Уокер, мада уопште није био непосредни сведок догађаја, па чак није сматрао за потребно ни да сачека детаљну истрагу догађаја16.

Уокерова верзија и верзија Армије за ослобођење Косова је предата највећим западним масмедијима, док су репортаже које су направили амерички репортери на лицу места, а који су изразили сумњу у тумачење Уокера и АОК, одмах скинуте са програма. Доцније су српски и независни међународни експерти – патолози и анатоми извршили своју истрагу, која је показала да је 40 лешева који су пронађени у околини Рачка имало трагове барута, а карактер рањавања је доказивао да су они убијени у борби. Та информација је пренета преко канала ВВС увече 19.01.1999. под називом „На Косову није било кланице“17. Међутим, замајац „хуманитарне интервенције“ је дотле већ почео да ради. Три дана пошто се појавио Уокеров извештај тадашња државна секретарка САД Мадлен Олбрајт је изјавила да је, због „клања цивила“ у Рачку, донета одлука да против Југославије мора хитно да се спроведе одлучна војна акција.

Према информацији коју поседујемо, управо овако је требало да се развија ситуација у Сирији после саопштења о трагедији у Хули. Међутим, сплело се неколико фактора – од несугласица у редовима западне коалиције и сиријске опозиције до одбијања посматрача ОУН који су се налазили у Сирији да објаве саопштења о ономе што се десило у Хули онако, како је то одговарало Вашингтону и Бриселу. У новонасталој ситуацији може да се очекује или откривање „сензационалних новости“ већ пошто истрага у Хули буде завршена, или шокантна саопштења о још једној трагедији, за коју ће Сједињене Државе, Француска, Велика Британија и њихови савезници одмах да окриве Дамаск и да затраже од Савета безбедности ОУН да санкционише војну операцију по узору на либијску, а уколико Русија или Кина ставе вето – да предузму те исте кораке снагама НАТО-а и Лиге арапских држава.

Примедбе: 

1 ИТАР-ТАСС 15.06.2012 07:23

2 Коммерсантъ, 15.06.2012

3 REUTERS 0058 290311 GMT

8The Washington Times,13.06.2012

10 The New York Times, 05.06.1999.

11 Ibid, 11.06.1999.

12 The Boston Globe, 08.06..1999.

13 The Daily Telegraph, 04.06.1999.

14 REUTERS 1228 080612 GMT

15 Хомский Н. Гегемония или борьба за выживание: стремление США к мировому господству. М., 2007. С.77-78. (Хомски Н.: «Хегемонија или борба за опстанак: тежње САД да загосподаре светом», Москва. 2007, стр. 77-78)16 Цит.по: Хомский Н. Новый военный гуманизм: Уроки Косова. М., 2002. С.72 (Цитат по: Хомски Н.: «Нови војни хуманизам: лекције Косова», Москва, 2002, стр.72)

17 http://news.bbc.co.uk/1/hi/world/europe/258529.stm

Извор: „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Један коментар

  1. Na zapadu ništa novo! Ko o čemu, zapadni ološ sprema nove okupacije i genocide! Sve ovo je posledica kukavičke ruske politike, koja će ih na kraju dovesti do toga da će ili podviti rep i pobeći zauvek osramoćeni i prezreni od svih ili do toga da će morati da poobaraju te agresorske avione i svojim oružjem spreče genocid nad alavitima. Treći scenario ne postoji! Neko bi rekao da Rusija ne treba da spasava „siriskog diktatora“, ali je to presna laž! Ovde se brani ruski saveznik i jedan narod od istrebljenja! Ne postoji sirijski narod, u Siriji postoje samo Alaviti, suniti i Kurdi. Kurdi su zaslužili sve što im turska radi u zadnja 2 veka, apsolutno sve! Njih ne treba žaliti, njih treba prezirati, zbog svog sramnog svrstavanja na stranu onih koji su izvršili genocid nad njima. Reći ćete da ni Bašar nije postupao sa njima u rukavicama, ali da li je vršio genocid nad njima? Pa, nije! Siguran sam da bi im najbolje bilo da naprave sporazum sa Alavitima i udruže se protiv svojih krvnih neprijatelja, jenkija, turaka i alkaidinih sunita! Ali šta to vredi, oni i jesu vekovima u tom položaju upravo zato što su obična turska rajetina… što me podseti na nas.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *