Ново „Распакивање“: Широм незатворени Шербеџија

Пише Миодраг Зарковић

Мада ни изблиза безгрешна, емисија о најпознатијем хрватском глумцу показала је како би могло да изгледа телевизијско новинарство када би се ослободило политичке коректности

Фотокопирајте Марка Благојевића. Затим оба примерка удвостручите још по једном. Онда их сву четворицу пустите да наредних десет година изучавају теорију и праксу политичких избора. Нека имају сва могућа учила на располагању, нека их обучавају најстручнији предавачи са свих страна света, нека им и свакодневна исхрана буде посебно обогаћена шаргарепом и рибом како би брже читали и боље памтили… И, када прође тих десет година, четири примерка Марка Благојевића ће, чак и ако им удружите снаге, мање знати о изборима него што Коста Чавошки данас зна о праву.
Ето, толики је ауторитет Марка Благојевића у делатности коју покрива његов ЦеСИД, у односу на ауторитет Косте Чавошког у својој стручној области. Па ипак, када се професор Чавошки позвао на Устав да би показао да је Борис Тадић противзаконито поднео оставку на место председника, ниједна ТВ станица није га ни цитирала, а камоли угостила и испитала о правним аспектима и последицама фарсе назване „скраћивање мандата“. На другој страни, избори су и били и прошли, али је Благојевић и даље свеприсутан на овдашњим екранима. Ено, пре неколико дана је разглабао о послеизборној проблематици у „Хоћу да знам“.
Драге телевизије, ако бога знате, уведите за Благојевића неку врсту ванизборне тишине. Хајде де, ако не можете да га ућуткате уочи и непосредно после гласања, али заиста нисмо дужни да га трпимо и као политичког аналитичара.

***
Узимајући у обзир Благојевићеву учесталост, као и многе друге показатеље, лако је доћи до закључка да је јавна сцена у данашњој Србији неразумна. Самим тим да је, уопштено гледано, прилично неразумна и цела данашња Србија. Оно што је, међутим, Чедомир Јовановић изговорио у „Између две ватре“ на „Б92“ у среду, 23. маја, само наизглед личи на наведени став:
„Србија никада није била разумно друштво, а у тој Србији најмање је била разумна политика. Избори су судар политике и те неразумне Србије. Због тога не би требало бити затечен чињеницом да је Србија 20. маја реаговала тако како је реаговала“, просиктао је Јовановић, нормално, непрекидан од стране водитеља Југослава Ћосића.
Ова Јовановићева изјава представља типично другосрбијанску дрскост, насталу укрштањем наученог безобразлука, личне бесловесности и геополитичког кукавичлука. За то што је Србија данас неразумна првенствено су одговорни малограђани уверени или набеђени да „Србија никада није била разумно друштво“, како проповеда човек извештен у томе да лаже, крије и клевеће. Јадан је разум за који се тај човек залаже.

***
На први поглед, неразумно може да делује и одлука Горислава Папића, новог водитеља „Препакивања“ на Јавном сервису, да прву емисију новог циклуса посвети Радету Шербеџији, глумцу добровољно отуђеном од српског културног простора, а у последње време и непосредно супротстављеном српству и Србији. Чак ни као противник, Шербеџија није ни по чему актуелан у овом историјском тренутку, а све што је до сада радио, егоцентрик какав јесте, увелико је поделио са  јавношћу, тако да ни иза њега нема нечег посебно тајанственог што би захтевало какав свеж поглед.
Емисија, међутим, није била промашај. Утолико пре што је више не води Антонела политички коректна Риха, тренутно распоређена на положај портира за дочекивање председничких кандидата  уочи ТВ дуела. Папић је, наиме, о Шербеџији направио темељнију и поткованију емисију него што је Риха направила и о једном од јунака из првог циклуса.
Није то, да не буде забуне, била савршена, па ни сјајна емисија. За то је ипак био потребан компетентнији филмски критичар од Димитрија Војнова, али и храбрији тумач друштвених и политичких прилика од Шербеџијиног колеге Миодрага Кривокапића. Нажалост, убедљиво најкориснији од Папићевих саговорника био је загребачки театролог Вјеран Зупа, искрен и директан у критикама, а ипак у границама пристојности – Београд има и оштријих и занимљивијих културних посленика, чије би мишљење неминовно било значајније него Зупино за овдашњу публику.
Свеједно, емисија је имала један све ређи квалитет: није била бљутаво снисходљива према свом јунаку. Јесте била благонаклонија према Шербеџији него што је овај то заслужио, али није му баш за све прогледала кроз прсте. Дотакао се Папић Шербеџијине улоге у Анђелинином „филму“, те приказао врло неповољне изјаве о истој, као и о свеукупном политичком ангажману Радета Шербеџије.
Да је Папић био нешто храбрији и продорнији, можда бисмо имали прилике да видимо и одговор на још неке Шербеџијине простачке неистине, попут оне да је почетком деведесетих морао да се пресели у Љубљану јер је био „проказан у свим осталим срединама“, што је поновио и овог пута. Али, јасним квалитативним искораком у односу на претходницу, па и многе друге ауторе са „РТС“-а, Папић је макар подсетио на одговорно телевизијско новинарство.