Ного о Дамјановићем разговору са Ћопићем

Пише Рајко Петров Ного

На крсну славу Дамјановића, на Ђурин рођендан, на Ђурђевдан, у порти цркве – где је Пантелија своме брату Ђури подигао леп споменик – после опела, уручују ми награду „Ђуро Дамјановић“. Како је све то чудно. Како ме једна мисао обузима. Да су сви наши крајеви велика стратишта. Да ли је и Ђуро Дамјановић био рођен да буде живи гроб онима који су остали несахрањени?

 

Причао је неко, можда Љубо Јандрић, о Андрићевом дипломатском боравку у Букурешту. Зна Андрић многе језике, али не зна румунски. А и Румуни, додаје неко, не знају баш засигурно ко су. Шта ће, куд ће, оде Андрић до турске амбасаде. Са ефендијом који има педесетак година, скоро као са својим човеком, прича француски. Али ефендија пије. Пије оштра пића, богме. После неколико месеци, учтиви и уздржани Андрић ће: „Ви сте ме спасли усамљености. Добар сте и паметан човек. Пријају ми наши разговори. Али зар не видите да вас пиће узима под своје…“ „Мој господине, то је сложена ствар. Ја сваки пут попијем једно пиће, мислећи да ће бити и једино. И одмах будем други човек. Онда онај други каже: дај и мени. А ја сам, као што рекосте, добар човек, не могу да га одбијем…“
Слично је било и са мојим генерацијским другом Ђуром Дамјановићем (1945-2009). И са мном. Оштра пића на гладан стомак, док се у нама не промени десетина људи. Док се не убијемо. А свако такво пиће једна је мала смрт. Нисам сигуран да би се долажење из такве смрти, тешки мамурлук, смео звати, макар и малим васкрсењем. Ракијо, мајко…

ГРОБ СЛАТКЕ ДУШЕ
Осетљивог, веома даровитог, и таквом пићу склоног Ђуру Дамјановића, док је, контузован, на неместу, на београдском голимјесту прелазио улицу, колима је прегазио онај глумац. У амнезији, Ђуро је погубио речи. Неке му се никад нису вратиле.
Сећам се, када сам болеснога Ђуру у болници посећивао, са којим је напором, и из каквих даљина, дозивао моје име. Не бих се сетио, чини ми се, да није било оног са Змијања Рајка.
Причао ми је човек који је својим очима гледао како се у  Бањој Луци, у коју се из Београда вратио – а ко се поврати, повратка му нема, опомињао је Душко Трифуновић – Ђуро Дамјановић носио са укопацијом: тако тај који прича у по бијела дана види Ђуру како мокри на  кворовскосфоровски транспортер. – Шта ћеш ти овде? Буди мене миран! Свашта су снимили, али тај узвишени чин отпора нису.
Тамо где сам се ја родио, на Ђурђевдан, крсну славу Сарића (и Дамјановића) децу причешћују ракијом. Да им се образи зарумене. У планинама о Ђурђевдану понекад трепне снег. Метар снега за ноћ завали. На један такав Ђурђевдан, причешћено ракијом, на путу од Сарића до куће, у снегу, дете је заспало. Анђели су ми певали. Мајка ме је из снега откопала. Био сам за снег прирастао. Ето, још као дете имао сам извесно, скоро радосно, искуство смрти.
По неку такву смрт, причају ми, Ђуро Дамјановић је у своје Голеше пошао. И  у снегу уснуо. Заувек.
На крсну славу Дамјановића, на Ђурин рођендан, на Ђурђевдан, у порти цркве – где је Пантелија своме брату Ђури подигао леп споменик – после опела, уручују ми награду „Ђуро Дамјановић“. Како је све то чудно. Како ме једна мисао обузима. Да су сви наши крајеви велика стратишта. По овим благо заталасаним, скоро питомим, али злокобним пределима, свуда унаоколо светле се гробови. Овај Ђурин гроб, да ли је то гроб слатке душе? Да ли је и Ђуро Дамјановић био рођен да буде живи гроб онима који су остали несахрањени?
Овај нерођени унук и син Петра Кочића и Бранка Ћопића, који су – сва тројица – носили тешку, примордијалну тугу, а смехом кроз сузе ту тугу прекривали, живели су да би у њима живели толики побијени.
Идеш ли, роде!
„Гласови мртвих нису мртви гласови“, певао је Иван В. Лалић.

ГЛАСОВИ ПРЕДАКА
Послушајмо како у овој антологијској песми Ђуре Дамјановића живе ти гласови преплетени са гласовима песникових предака:

Разговор са Ћопићем

У кафани Лондон седели смо скупа
Бранко Ћопић и ја, после дође супа.

Седели смо дуго у кафани, тамо,
Пијућ после кафу, ал са соком само.

Као што је лишће увек слатко кози,
Причали смо опет највише о прози.

И помало већ нам почиње да смета
Што смо се нашли на нишану света.

Седели смо, тамо, тог сусрета током,
Пијућ црну кафу са још црњим соком.

Лишћежута јесен, мора да је фино
Онима што сада пију наше вино.

Усред разговора (упрозили: ко ће…)
Столу крочи дама – аутограм хоће.

Погледасмо даму, и у томе часу
Разговор о прози некуда се расу.

И ту, на столу, сред празних тањира,
Треба  Бранков потпис, ал нема папира!

Дама тужно рече, гледајућ салвету,
„Зар баш сад да нема папира на свету?“

Сналажљивост људска завладала свуда,
Донесоше папир зачас, однекуда.

И, преко тањира, на чистини листа
Помало дрхтаво потписа се биста.

Подне се у сату већ одавно клати,
Ручали смо, ето, јесен ручак плати.

Октобар, 1983.

Најпре што пада у очи јесте да ова песма не пати од сажетости. Напротив, она је чаробно распричана. Распричана, јер јој се тако хоће. Зато што ова два субјекта имају времена, нарочито кад седе скупа и када „после дође супа“. Тек да се зна шта после чега долази. Учено и теоријски уопштено могло би се рећи – уместо сажетог, релевантног, како модерне поетике налажу – овде пева редундантно. Пева извесна развученост у излагању, јер се седи дуго, у кафани, тамо, „пијућ после кафу, ал са соком само“. Очигледно је да седе два апстинента који се тешком муком уздржавају од пића. Здраво је пити кафу и сок, али та пића „не ватају“. Не чине време згуснутим. А и што би било згуснуто, ако ове две причалице највише причају о прози. И као што је поступак ретардације (успоравања) поглавито прозни поступак, погледајте како и у поезији, кад затреба, може да се успорено пева и рефренски поентира – „Седели смо, тамо, тог сусрета током, / Пијућ црну кафу са још црњим соком“ – и како је, из апстинентских разлога, сок и од кафе црњи. И како Бранкова (Бранка Радичевића) „лишћежута јесен“ призива оне „што сада пију наше вино“. Јер песници су, говорио је Блок, ти који могу да кажу in vino veritas; други су обични пијанци! И кад је, најзад, дошло време да се ручак плати – „упрозили: ко ће“, ко ће да плати – као да је у питању какав миракул, „столу крочи дама – аутограм хоће“. Једна таква свакодневна обичност, драматски је очуђена, а то што нема папира, и што се папир, као каква скупоцена реткост, ипак однекуда нађе, опевано је као врхунска сналажљивост људска. У идућем дистиху – „И, преко папира, на чистини листа / Помало дрхтаво потписа се биста“ – није само реч о славном, па зато већ за живота у попрсје изливеном Ћопићу, већ нас све то помало дрхтаво упућује и ка страхотном Ћопићевом крају када ће се, непуну годину дана после времена ове песме (октобар 1983), 26. марта 1984. године, са Бранковог моста на бетон сасути ова у песми још жива биста. Као што ће се двадесет и четири године касније, 2008. године, раздешена Ђурина глава у голешком леду и снегу, у белој смрти, стегнути  најзад  и одморити.
Јесен је ручак платила.

ГРАНИЧАРИ НА НИШАНУ СВЕТА
Препричавајмо и даље овај неми разговор са Ћопићем. Откуда још потреба за успоравањем? Тридесет и пет је година старосна разлика између ова два писца и земљака. Знали смо да је понекад наш несмиреник Ђуро Дамјановић бивао под Ћопићевим кишобраном. Зато, и када би ћутали, они би се сити напричали оним што подразумевају. А подразумевали су, између осталог, и то да у њима, писцима Крајине, која је дежурна „крвава хаљина“, толики побијени живе. У топлоту рођачке блискости потопљени, довољно им је, изгледа, било и то што седе скупа и што, као коза лишће, брсте миле завичајне речи. А можда се и она двосмислица (раичковићевски интонирана), како им почиње да смета „што су се нашли на нишану света“, односи колико на пролазнике у кафани који славнога Ћопића препознају, толико и на политичке афере са Ћопићевом „Јеретичком причом“ и Дамјановићевим „Голимјестом“, као са аутохтоном Кочићевом баштином.
Догађај са дамом и аутограмом – „Дама тужно рече, гледајућ салвету, / Зар баш сад да нема папира на свету“ – испричан је као да га је Душко Радовић стилизовао.
Зашто, да се учености вратимо, уз релевантно, овде пева редундантно? Зашто око ових обичности песнички субјекат обиграва као мачак око вруће каше? Зашто ова скоро детиња песма рођачку и завичајну блискост, хумором преливену, куша да закочи, да заустави време, и све оно што ће, слути се, са протоком времена неумитно доћи? Можда, између осталог, и зато што у овом разговору два апстинента меланхолично прибављају један другом уверење да, иако потиштени, ипак постоје. И да са њима, и кроз њих и њихове приче, постоје и они други граничари, апсолутни Крајишници – и са ове и са оне стране – о којима се истина не говори, али се све време подразумевају. Јер у њиховим књигама причају.
Јесмо ли зато, Ђурашине, да се разбрбљамо, и удвојимо, пили прво оштро пиће као да ће нам сваки пут бити и једино? Јесмо ли се одмах, после тог пића, у другог човека обртали? Да ли нам је тај други, незнавени, тражио да наручимо и њему? Јесмо ли му – јер бејасмо добри – наручивали, наручивали… Наточи-де, Мићане, крс’ јој љубим…
Ракијо, мајко!

Говор Рајка Петрова Нога на додели награде „Ђуро Дамјановић“ за књигу „Запиши и напиши“
Голеши, о Ђурђевдану, 2012. unshaven girls экспрес займсрочный займ через систему контактвзять займ на карту срочно