Почетна / Колумне / Мој Париз (део први)

Мој Париз (део први)

Пише Милован Данојлић

Мој Париз остаде у оној малој, стрмој, кривовратој улици у којој бих, да се није појавила босанска вила, вероватно и данас животарио. Лепо нам је у њој било… Житељи улице су се одреда познавали, ако не друкчије оно из виђења, и у мимоходу поздрављали. У приземном станчићу, који некако купих, доградих купатило. Две собице, кухиња неправилног облика, остава, подрум: шта је више од тога човеку потребно? Радни сто ми је био уз сам прозор, пролазници су ме поздрављали махањем руку, младе мајке су дизале децу на раме, да виде писца који пише

 

Првих дана маја 1961, после двадесет седам сати клацкања „Оријент-експресом“, приспех једне вечери на Gare de Lyon. Као да у Париз с неба падох: двадесет три године претходног живота се замаглише и некуда урушише. И како сам се, онда, непознат, у непознатом граду, приземљио, тако, до средине лета, из града нисам носа помолио. Загризао сам у ону тамну, митску грдосију, сачињену од камена, музеја, катедрала, позоришта, књижара, тријумфалних капија и балкона са оградама од кованог гвожђа, као у залогај који се не оставља док се не прогута и не свари. Нисам штедео ни време, ни ноге. Дешавало се да са Монпарнаса пешице стигнем на Монмартр, не приметивши кад сам и где прешао Сену. А кад сам се, у јулу, отргао и кренуо у скитњу по Француској, пшеница је увелико дозревала… Зачудих се да житна поља, ливаде, шумарци, језера и травне падине и даље постоје. Готово три месеца сам провео у ванземном, пијаном заробљеништву. Обичног живота, изван њега, као да није било.

[restrictedarea]

*
Између 1961. и 1993, кад се све сабере, у француској престоници сам проборавио тринаест година. Једном бих саставио три недеље, други пут три месеца, а понекад и три године… Сваки долазак је био мала свечаност испуњена прекомерном, безразложном радошћу. Опијао ме је и онај тешки, слаткасто-загушљиви мирис који је, из утробе метроа, овде-онде, кроз металне решетке, избијао на тротоар. Дивоту боравака је појачавала сласт бежаније. Било је пријатно искрасти се из нашег  заморног и самоувереног идеолошког кавеза, осетити укус друкчијег мишљења и живљења. То, друкчије уређено устројство дотицао сам споља, у пролазу, без упуштања у унутрашњи склоп, без увида у погодбе на којима се  склоп држао. Ликовао сам што сам жив у тако подстицајном окружењу. Недавно наиђох на једно Дучићево сведочење о утиску што га је, у последњој години 19. века, на њ оставио средишњи град европске културе. Каже Дучић: „Само тај осећај да живимо у Паризу чини нас човеком срећне звезде.“ Ово постиђујуће искрено признање, крик из понора наше варварске инфериорности, и ја сам, средином прошлог века, могао потписати. Биће ми потребно  много времена да ту блиставу слику почнем сенчити, при чему ће завичајни предели добијати светлије и живље боје. До обухватног и одмереног сагледавања пробијао сам се по цену замршених компаративних прерачунавања…

*
Дуго, дуго, град је за мене имао моћ преображавања стварности. Свакидашњица би се, одједном, узбуркала, ситнице добијале животодајну важност, односи освајали  здраву напетост. Напори за преживљавање су срећно допуњавали духовну пустоловину. Голи живот ми, никад и нигде, није био обезбеђен, ни лагодан. Искуства, стечена у раној младости у Београду, нису ми била од велике користи, али сам знао: кад је човек гладан увек, на крају, некако дође до коре хлеба. У савлађивању материјалних тешкоћа има и својеврсног усхита. Дух и тело воде јединствену битку и међусобно се подупиру. Бивало је да нађем какав успутни послић, колико да предахнем од хроничне оскудице, или да искамчим једномесечну стипендију, коју бих користио трипут дуже него што је давалац предвидео. Једно време сам радио у фабрици телекомуникационих уређаја; средином седамдесетих сам, годину и по дана, путовао у Поатје, где сам предавао наш језик, и са шефом Катедре, покојним Жан-Марк Бордијеом, започео превођење наше поезије.(Замисао је, пре десетак година, поништила његова прерана смрт). Крајем 1984. и почетком 1985. неколико месеци сам разносио узорке једне кројачке радионице чији ме је власник, наш човек, запослио једино зато да би ми, као писцу, олакшао живот. Једанпут, чекајући код „Пако Рабана“ да ми врате модел, извадих из торбе књигу, да убијем време. Секретарица је, свакако, смотрила наслов, па је, касније, телефонирала  мом послодавцу да га упита какав му је то курир који чита Платона. Две-три године сам писао хронике за париски радио; повремено сам и спикерисао. Од 1993. до краја столећа радио сам као лектор на Универзитету у Поатјеу. Ускоро ће се напунити двадесет година како живим у том мирном и пријатном граду.

*
Током тринаест париских година боравио сам, дуже или краће време, у десетак од двадесет престоничких арондисмана. Пребивао сам у поткровним гнездима са умиваоником и клозетом у дну ходника, али и у старим господским кућама из 18. и 19. века; уживао у хладном комфору фабрика за становање, као и у пријатним породичним кућама из првих деценија 20. века, у јевтиним преноћиштима и скупим хотелима, и где год бих законачио, будио сам се са осећањем да ме на улици чека нешто узбудљиво и невиђено, нешто због чега живот вреди да се живи. У Четрнаестом арондисману сам завршио „Драги мој Петровићу“ и препеве Клоделове поезије, у Деветнаестом две збирке стихова, за децу и за одрасле; у Седмом арондисману, на Кеју Волтер, написах   „Муку с речима“ и „Добрислава“. Онде сам, у једном пространом апартману, пуну годину дана радио на Јејтсу. Сазнавши чиме се бавим моја домаћица, госпођа Мерл д’ Обиње рече: „Невероватно! Мој станар, песник, усред Париза, преводи, са енглеског на српски, неког ирског песника!“ Дан-два касније спазих, у салону, један избор Јејтсове поезије, на енглеском. Стара госпођа је набавила књигу да види шта ме је то, код неког тамо Ирца, привукло.

*
Слатке ране јесени, у Латинском кварту, заносиле су ме као танка бела вина која више опијају очињи вид него главу: поглед од њих светлуца и свет трепери… Најпре бих, код „Жибера“, купио дебелу свеску густо извучених линија – Умберто Еко је у таквој свесци започео „Име руже“ – и кренуо по факултетским аулама. Похађао сам сва могућа предавања, ишао од учионице до учионице, заузимао место у клупи не знајући ко ће и о чему говорити. Све је, бар у почетку, заслуживало двочасовну пажњу. Бацао сам се на учење, хватао белешке које ми низашта под богом нису могле служити, кружио између „Сорбоне“, здања у улици Улм и Високе школе практичних студија у улици Суфло, учествовао, понекад, у расправама, и никоме од професора, међу којима је било светски познатих имена, не поверих правац и разлог мојих изучавања. Мој циљ је био врховни, универзални, онај по којем су универзитети добили име, и задатак: да шире универзална знања читавом универзуму, па и мени, као његовом делићу. Дипломирао сам накнадно, реда ради, у Београду, а они главни, у индекс неуписани семестри остадоше расути по вежбаоницама Латинског кварта. Одлазио сам у Националну библиотеку, у улици Ришеље, и наручивао брда књига, због писања огледа о Арагону, што је био пуки изговор. Био сам поносан што ми је дано да седим у прослављеном храму књиге.

*
Крајем осамдесетих, на неком предавању у нашем Културном центру, сретох своју садашњу жену, професорку књижевности, избеглу из Босне. (Одонда мислим да тај Културни центар, ипак, нечему служи). И тако, у педесет петој години, добих прву децу.
Разбуктавала се антисрпска кампања, и ја се, у једном од светских центара те кампање, нађох у необраном грожђу: са женом и двоје деце, без сталног запослења. И тада ми притече у помоћ мој добри друг Жан-Марк, Бог му дао рајско насеље. Шеф Славистичке катедре у Поатјеу, заменик градоначелника задужен за културу, русиста и социјалиста, понуди ми предавачко место на факултету. Дошао је у Париз са изнајмљеним камионетом, да ме пресели. „Хајде, прошетај мало по граду, нервозан си, па ћеш ми сметати у паковању“, рече ми… Пуна два сата је брижно пунио возило књигама, постељином, шерпама и комадима намештаја. На крају се, са женом и двоје мале деце, утрпах у кабину, да увече стигнемо у Поатје, триста четрдесет километара југозападно од Париза. Тамо ми је, као општински званичник, већ био обезбедио простран стан, пазећи да нам самопослуга, пијаца и школа буду у близини. Онда  још нисмо били моторизовани.

*
Мој Париз остаде у оној малој, стрмој, кривовратој улици у којој бих, да се није појавила босанска вила, вероватно и данас животарио. Лепо нам је у њој било… Житељи улице су се одреда познавали, ако не друкчије оно из виђења, и у мимоходу поздрављали. У приземном станчићу, који некако купих, доградих купатило. Две собице, кухиња неправилног облика, остава, подрум: шта је више од тога човеку потребно? Радни сто ми је био уз сам прозор, пролазници су ме поздрављали махањем руку, младе мајке су дизале децу на раме, да виде писца који пише. Комшија Жорж би, полазећи на посао, добацивао: „Бедни слуга светског капитала поздравља писца, слободног човека!“ Био сам слободан, о да… Испод прозора засадих чокот винове лозе, лежај му обзидах циглама и испуних разнобојним цвећем. Лоза се убрзо разгранала преко целе фасаде, у јесен је било и гроздова. Групе недељних излетника су застајале пред кућом, водичи су показивали моју лозу као париску реткост и локалну занимљивост. Једног лета, после преласка у Поатје, радници општинске службе раскопаше калдрму да би асфалтирали улицу, и уништише, успут, моју лозу. Тако се прекиде једна од живљих и лепших веза са градом Свете Геновеве.

Наставиће се

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *