Миломир Марић: Смрт у знаку политичког скандала (део други)

Разговарала Наташа Јовановић

Да нису били интимуси, касније претња највећим именима политичког и друштвеног крема Париза тог доба, смрт Милоша Милошевића и Стевице Марковића била би забележена са два реда у црној хроници

 

Крајем јануара 1966. године, Мишка Милошевића проналазе мртвог на поду купатила породичне виле Рунијевих у Холивуду. Званична истрага каже да је прво из пиштоља убио Барбару, супругу Мики Рунија, па себе. Ален Делон је тражио да га балзамују, пребацио га је америчким авионом из Холивуда у Београд, где је и сахрањен на Новом гробљу. Делон је годинама чувао Милошево крваво одело да би га поклонио његовој сестри Зорици Милошевић, каже у разговору за „Печат“ Миломир Марић, аутор филма „Лепи и мртви“.

После Мишкове смрти у токове светске револуције улази Стевица Марковић…
Две године после Мишкове смрти Ален Делон је позвао Стевицу Марковића да сакупи све наше мангаше из Београда. У својој вили Делон држи политички говор: „Ви сте побегли од комунизма, а комунизам је стигао у Париз. Као што сте се борили у Београду против комунизма, сада морате да се борите и овде“. Стевица је сакупио све типове, било их је на хиљаде избеглица, бивших четника, бивших љотићеваца и младих момака, и направио ударне батинашке групе, најактивније у рушењу студентске побуне 1968. године. Тако је Стевица Марковић ушао у светску револуцију, поверовавши да је и он неки државни фактор. И не само то. Породици Помпиду Стевица је налазио младе девојке, не само за председника, већ и за његову жену која је имала исте склоности. Учешће на оргијама забележио је на црно-белим фотографијама. Тако је означио свој крај. Потврдио га је када је помислио да би политичким уценама могао да се домогне 50.000 евра и врати у Београд. Ове фотографије никада нису показане на суђењу. Нашао сам двадесетак фотографија на којима су младе лепе девојке, потпуно наге, са црним повезом преко очију.

Колико је ликвидација Марковића требало да послужи за политичку ликвидацију Помпидуа?
Да није требало да послужи компромитацији Помпидуа, смрт Стевице Марковића била би забележена са два реда у рубрици црне хронике – да је пронађен леш југословенског емигранта без имена и презимена. На хиљаде је таквих нотица било у француској, немачкој и светској штампи. После Стевицине смрти славни париски адвокат Ролан Дима понудио је бесплатне услуге у заступању интереса породице Марковић на суђењу. Дима је покушавао да ствар пребаци на политиче воде, уводећи у целу причу породицу председничког кандидата Помпидуа, с тврдњом да је учествовала у овој ликвидацији какао би спречила да фотографије са оргија у којима је учествовала прва дама Француске угледају светлост дана. Вуку Благојевићу, коме је три дана пред смрт Стевица поверио своје стрепње и предао писмо за брата у којем наводи да је ако га нађу мртвог име убице Делон, све је то било сумњиво. Једног дана су га позвали и рекли да је припремљена његова изјава. Требало је да потврди да је био у вили Помпидуа.
Вук никада није видео ни Помпидуа, ни Алена, ни Маркантонија, а да није било на телевизији. То говори да је све било припремљено да се направи политичка афера. Адвокат Ролан Дима био је шеф Изборног штаба код Франсоа Митерана, кандидата на председничким изборима.
То је био први излазак наших људи на Запад и немирење са правилима игре. Они су помислили да су они владари, као што су наши мангаши у једном часу мислили да владају свим европским престоницама. Екипа око Марковића је владала Паризом, Љуба Земунац прво Миланом, па Франкфуртом, браћа Церовићи Ђеновом, Јокса и Аркан Скандинавијом… Они су поверовали да владају Европом. Све њих је стигла трагична смрт. Уверен у свој шарм Јокса је шведског краља водио на оргије, тако су и остали уверени у свој шарм били сигурни да је он довољан да би цео свет бацили под ноге. Они нису схватили да су само емигранти, разбибрига и пролазна фасцинација декадентног друштва. Њима је било несхватљиво да су све француске краљице биле разуздане. И мадам Помпадур и Мариа Антоанета, која је згрожена бесом народа у Француској револуцији рекла: „Ако немају хлеба, нека једу колаче.“ Ником није пало на памет да уцењују краљеве и председнике. Али пало је на памет нашим Србима. Они су у тој игри искоришћени у политичке сврхе. Од тог тренутка  почиње наш велики неспоразум са светом и први велики српски пораз са Западом. Легенда о српским гангстерима почиње тада.

Да ли је клан Делон био криминални клан?

[restrictedarea]

У уторак 1. октобра 1968. године, око 19 часова, полиција је обавестила Алена Делона да је пронађен Стеванов леш на ђубришту. Пред Натали Делон и Урошем Милићевићем рекао је:„У грчким трагедијама увек један од троје на крају умире.“
Делон је у Француској био мит, као што је Синатра био у Америци. Како је Синатру мафија узела под своје и лансирала га до планетарних сфера, тако је и Делон био део клана, којем је омогућен успех наплаћиван рекетом. Наши момци нису могли да схвате да је њему шеф, корзикански кум Франсоа Маркантони. Маркантони је провео неколико година у затвору са оптужбом за убиство Стевице Марковића. Он је написао три тома мемоара и у сваком је контрадикторан. Док на почетку каже да никада није видео Стевицу, на пола писања присећа се да га је можда негде видео, да би у последњој књизи написао да су на вечери код Помпидуа били Стевица, мадам Помпиду, Делон и Натали. Суђење је трајало, са мањим прекидима,  од октобра 1968. када је нађено мртво тело Марковића, до 1976. године када је случај услед недостатка доказа коначно затворен. Стотине људи, и наших, и оних из француског крем друштва давали су изјаве. Делон није волео да се то отвара, и пре осам година је забранио књигу једног француског новинара који је добио податке француске тајне службе и француске полиције. То је једина књига у историји Француске која је забрањена пре него што је написана. После читања тих материјала постало ми је јасно да је сваки тренутак био регистрован, од доласка Стевице у Париз, до туча по локалима.

Ако је тадашња политичка елита у Француској била подељена на деголисте и присталице политике Помпидуа колико је вероватно да је Стевица убачен смишљено у врх те елите, са идејом да компромитује и једне и друге, и тако направи Титовим службама капитал за трговину са Русима?
После студентских демонстрација највећи генерал Француске Де Гол, уплашен од побуне у Паризу, иако ватрени критичар НАТО-а и Америке, бежи у НАТО базу у Немачку. Премијер Помпиду преузима контролу. Када се Де Гол вратио, Помпиду је већ био главни човек Француске. Почела је борба за наслеђе Де Гола, који је активирао све људе у странки да уз помоћ полиције траже доказе којима би компромитовао Помпидуа. Тако се појавила прича да је последњи убијени сведок афере Марковић, Бора Ацков, дао изјаву како је са Стевицом био у некој вили у околини Париза, у којој су у друштву мадам Помпиду и политичког крема текле оргије које је забележио фотоапаратом Марковић.
С друге стране, сан Јосипа Броза Тита, некадашњег партијског илегалца у Паризу, био је да као велики државник буде званично позван од стране Де Гола у Француску. Де Гол то никада није урадио. Спекулисало се да он Брозу није могао да опрости стрељање Драже Михајловића, пријатеља са Војне академије и првог герилца у Европи.  Иво Вејвода, бивши амбасадор Југославије у Паризу, причао ми је да је њему Тито лично дао задатак да тражи аудијенцију код Де Гола и да му понуди Титово место шефа Покрета несврстаних. Де Гол се насмејао. У време афере Марковић, убрзо пошто је Жорж Помпиду изабран за председника, Вејводи су са рецепције амбасаде најавили изненадни долазак шефа Кабинета председника Помпидуа. Вејвода је био затечен, али готово сигуран да је разлог посете позив новог председника Помпидуа да Тито посети Француску. Уместо тога шеф Кабинета Помпидуа упитао је амбасадора Југославије: „Господине, председник Француске хоће да зна да ли сте фотографије које је снимила та ваша вуцибатина већ продали Русима или можете да их продате нама?“ Помпиду  је био сигуран у то да је Стевица Марковић тајни агент Удбе, чији је задатак био да дође до компромитујућих фотографија његове породице на основу којих би Руси уцењивали Французе. Сам Вејвода није знао да ли је Стевица део шпијунске мреже. Њему је речено да није.

Може ли се рећи да је афера Марковић за тадашњег француског председника била исто што и афера Вотергејт за Ричарда Никсона?
Тешко је данас и замислити ситуацију у којој би неки Србин мазнуо Анђелину Џоли од Бред Пита или Карлу Бруни од Саркозија. Тог ранга је крајем шездесетих  била афера Марковић, која је кулминирала употребом његове смрти за компромитацију, обрачун са Жоржом Помпидуом пред председничке изборе који су били заказани за ту јесен. Марковић је страдао у борби за наслеђе Де Гола. Зато је Франсоа Маркантони у својим мемоарима рекао: „Ја сам са Корзике, али нисам Наполеон, иако сам спасао Француску Пету Републику.“
Но, за разлику од Вотергејта, упркос афери која га је пратила Помпиду је победио на председничким изборима.

Ко је наследио Стевицу Марковића на трону краља Париза?
После смрти Стевице Марковића нови краљ Париза са ових простора постао је мистериозни Радиша Јовановић, коме је у подземљу уметничко име било Новица Живковић. Он је са бившим легионаром пољског порекла Бруном Суваком остао алтерлупен новог доба – седамдесетих и осамдесетих година. Они су по Француској пљачкали јувелирнице, банке, медији су брујали о њима… За време њихових спектакуларних пљачки нико није страдао. Они су опљачкали најновију јувелирницу „Картијеа“ у Кану, неколико банака, онда су отишли у Бразил, па како им је било досадно вратили су се у Шпанију, у Марбељу, да би Бруно Сувак на граници између Шпаније и Француске био ухапшен због украденог аутомобила. Радиша, Новица или Стив је организовао његову отмицу из воза којим је транспортован. То није била једина отмица Бруне Сувака из затвора. Када се он нашао у затвору Стив је успео да сазна у које време је затворска шетња у кругу и кружио хеликоптером над затвором, бацио сајлу и мердевине… Неко је јавио. Полиција је била на крововима. Снајперисти су оборили хеликоптер којим је пилотирао Стив, а убрзо после тога и Сувак је нађен мртав. Био је широке руке и о њему су наши савременици, југовићи, причали много лепше него о Марковићу или Милошевићу. Стива нису занимала материјална добра, јер он је опљачкано делио нашим мангупима у Паризу, да би одмах кретао у нову пљачку, у изазов који га је хранио. Услед највеће потере за Стивом и Шуваком, Стив је успео да наговори Жан Пол Белмонда да у филму који је снимао и у којем је глумио великог разбојника, Стив одглуми малу епизоду полицајца који хапси разбојника.

Шта у вашим филмовима има о случају Марковић, а да јавност о томе раније није знала?
До сада су о афери Марковић говорили људи који су имали прилике да се сретну са Стевицом, Мишком или његовим друговима у неком кафићу. Хтео сам сведоке прве категорије, људе који су на суђењу сведочили и суочавали се и са Делоном и са Маркантонијем. У мом филму први пут говори Вук Благојевић, пријатељ Стевице Марковића, с којим је побегао преко границе 1958. године и који је непосредно пред смрт одлазио код Стевице, и коме је Стевица дао своја писма за брата Александра. У том писму он је рекао да ако се не јави три дана да зна да су за његову смрт одговорни Антони Делон и Франсоа Маркантоне. У филму говори и чувени београдски адвокат Лале Вујадиновић, пријатељ Мишка Милошевића, те Милошева сестра Зорица која први пут говори после деценија ћутања, одагнала је дух Маркантонија који јој је претио да ако зуцне да је чека иста смрт као и остале сведоке од Холивуда до Брисела и Копаоника, где је страдао последњи сведок афере Марковић, Бора Ацков, који је на суду сведочио да је био заједно са Стевицом у палати Помпидуових и да су заједно фотографисали оргије. Он је убијен пре неколико година под мистериозним околностима на Копаонику. Ово је мој покушај да кроз криминалну историју представим новију историју српског народа. На јесен ће бити готово 20 епизода о жестоким момцима са асфалта, почевши од првог београдског мангупа и гангстера који се звао Бошко Сонда, преко Даде Церовића, до Љубе Земунца, Ћенде, Гишке, Аркана и Пинк Пантера, који већ годинама шокирају светску јавност спектакуларним пљачкама банака и јувелирница од Беча до Лондона и читаве Европе.

[/restrictedarea]