Почетна / Други пишу / МИЛЕ МИЛОШЕВИЋ: ПОСТОЈИ ЛИ ИЗЛАЗНА ЈЕДНАЧИНА ЗА СТВАРАЊЕ СРПСКЕ ВЛАДЕ?

МИЛЕ МИЛОШЕВИЋ: ПОСТОЈИ ЛИ ИЗЛАЗНА ЈЕДНАЧИНА ЗА СТВАРАЊЕ СРПСКЕ ВЛАДЕ?

Шта нас све не буни ових дана кад свака комбинација странака за владу у основи јесте немогућа једначина, било да је то по концепту, било по људима или политичкој историји. А нама треба, ни мање ни више, него излазна једначина. Да ли је таква једначини минимум, максимум, оптимум – не види се од странака које су се ушепртљиле око поделе слатког плена власти. (Сладак? У свему другом људи сносе неки ризик кад зграбе плен, осим у политици, где је то ретко и меко – и то је пре поново политичко него правно питање).

Међу питањима је и каква је и коме одговара та једначина – да ли новооткривеној мудрости Фискалног савета и ММФ, да ли развоју Србије, или све ширем слоју губитника, од транзиционих до садашњих кризних? Да ли одговара елити, да ли штити територијални интегритет Србије, или ради немогуће „и Косово и ЕУ“, или су све то поново само дискурзивне медијске конфете, на којима и јесте још једино могуће на шизофрен начин супротног у истом тренутку на све то још и критиковати све оне који се опиру шизофреном гледању на стварност. Зато не треба сумњати да ће, ако се буду превише опирали, уследити и параноидна пројекција њихових активности. Рећи ће им да шире говор мржње, стиће их клетва да су клерофашисти, кога је брига што смисао те констатације никад није искорачио из своје примењивости на искључиво католички свет. (1)

Хајде да видимо шта је одлучиво за формирање политичке једначине? Шта је обједињује? Предложио сам да то буде нова друштвена идеја јер једино такав приступ способан је да заштити људе, институције и ресурсе иако та идеја баш и није била предмет избора, него је предмет била расподела моћи између концепата и људи. (2) Тако би, међутим, и било да су се избори окончали уредним раскидом са неким и афирмацијом других концепата – да није дошло до слома елита, који је започео пријавом крађе избора а завршио се тесном и за њих шокантном Николићевом победом.

ЗАШТО НЕ МОЖЕ ТАДИЋ Управо зато што је тако завршено, немогуће је да Тадићева ДС учествује у власти. И то је већ толико пута поновљено последњих недеља, додуше, једнако као што су други, више него очекивано, тврдили супротно, сводећи на минимум садржај значења изборне формуле – до формализма сваке друштвене једначине. Али процес друштвене промене је започео, а ДС је искључена јер само она припада сржи оног што треба променити. Ту формулу прошле епохе – која је почивала на „међународној заједници“, унутрашњем статус qуо интереса и стабилности по сваку цену, па и делегализацији (као у познатој преписци Хомен-Ћирић) и делегитимизацији целокупног политичког сиситема (од уназађене парламентарне праксе и закона, попут онога о медијима или Статута Војводине и његове авантуре на Уставном суду, преко декларације о Сребреници, до опште неодговорности, и тога што сада на нашим телевизијама бесни хајка против Србије, по никад нижим критријумима).

Друга је ствар што је, и без уплитања ДС, веома тешко остварити излазну једначину зато што су се грађани опредељивали за најразличитије концепте и људе, који су са собом у стварање једначине, посебно после 2008. године, убацили превише скривених одлучилаца за формирање владе. Али, чак и ако ДС у потпуности апстрахујемо, очевидно је колики је проблем формирати власт нове епохе од концепата и људи прошле. Проблеми су ту, од њиховог капацитета до наслеђа претходника и обавеза које су се наталожиле, при чему сами ти концепти и људи нису ушли у процес промене, ни идејно, ни персонално, ни организацијски, ни пројектно у духу нове епохе.

Народ више не слуша елиту, и нема више говора ни да ће је следити ни да ће делати у складу са постављеном статус qуоситуацијом и наметнутом стабилношћу. Са друге, шта би требало да очекујемо од политичара? Ерупцију ефеката њихове накнадне памети, сад, кад су на то принуђени? Да ли ће се данас тако лако усудити да игноришу захтеве грађана и, насупрот њима, да штите своје пулене, па и своје колеге? Атеље 212 управо би могао да буде показатељ персоналног и, не мање важног, симболичног урушавања прошле епохе на месту на коме је извршена права ритуалија поништавања српства. (Ту се не бих сложио да се нико озбиљан није ухватио ове теме – јесте Брдар, али мало је још остало озбиљних људи.)

ШТА ОЧЕКУЈЕМО Иако ће можда влада бити јавно или тајно формирана и пре објављивања овог текста, резимирајмо како ствари стоје и шта можемо очекивати, а шта не, а и чему се можемо надати и под којим условима:

1. Председник Николић је добио ове изборе на свом програму. Више од тога не треба ни очекивати, осим обавеза везаних за његов уговор у три тачке са Војиславом Коштуницом. Нас – који нисмо гласали за њега због ЕУ интеграција – свакако да узнемирава кад он испољава ЕУфилију, понекад чак и ЕУеуфорију. Али тада треба да се сетимо да смо гласали због себе или због позива Коштунице и три тачке, а они који су остали код куће већ су добили шта су хтели. У сваком случају, ако испуни више од поменуте три тачке, то је добродошло и потврдиће се као српски председник, мада не и обавезно. То што је померао регионално и дискурзивно границе ка „објективнијој нормализацији“ места Србије и односа на Балкану и у Европи у почетном интергнуму, за све нас јесте добро, чак и оне који се ужасавају или плаше таквих гестова. Јасно, ако се буде одржало.

2. Николић сам је повод, али не и узрок нове епохе, и зато с њим не треба мешати аутентичну вољу грађана да оспоре оквире које им је наметнула елита, да је више не слушају и не узимају здраво за готово. Али, као што сам већ поменуо, о новој епохи мора се разговарати да би је уопште било. Речју, између досадашње и нове епохе морају остати само вратанца која, кад се отворе, има се у шта прећи, а не ДОСистички срљати према испразности и путевима политичког богаћења, оног без стварања и рада, начина који народ препознаје као пут гоља кроз политику, којим се стиже у рај плаћен ценом разједања националне моћи.

3. У том погледу следећа власт може имати или потенцијал преласка, односно проласка кроз та врата, или потенцијал пропадања ако се буде ослањала искључиво на своје концепте и своје људе, без свести о новој епохи. Ту сам близак већ поменутом мишљењу да би неки облик владе који би окупио већину – обавезно без ДС, ЛДП и ЛСВ, чиме би одмах биле пресечене значајне негативне тенденције – уз детаљно дефинисан и орочен програм, могао да спречи екцес те накнадне памети, све према новој друштвеној идеји о којој би се широко разговарало. Можда би се досегла граница природне друштвене равнотеже и могућег развоја, а не путем медија октроисаних репресије и социјалне сегрегације економски искључених Срба.

4. Што се фактора ЕУ тиче, не треба да нам госпођа Ештон демонстрира своју површност, па да знамо да бриселски „брифинг Србија“ вероватно да једва заузима половину стране, да је сав из пресека и да нигде нема целине. Уосталом, још нам је Вили Вимер јасно поручио где нам је место – на самој периферији, без икаквих других обележја права, културе и квалитета живота. У тим условима следи нам пропадање и перспектива неуралгичне тачке у мозаику. Али, без разлике ко какве планове има за Србе, много тога зависи и од нас, пре свега како и колико можемо саборно одлучивати и стварати своју садашњост и будућност свога завичаја. (Сетимо се: јесте Јакоб Ротшилд обишао Црну Гору три дана по референдуму, чисто да се покаже и нешто о томе одобравајуће каже, али и код нас је приврженост грађана опстанку заједничке државе биле једва на неколико процената.) (3)

МОЋ ЗДРАВОГ РАЗУМА Србија сама, као друштво, мора да се бори против покварености свог сиситема, а не само и тек против високе корупције. Мора да пази да своје ресурсе не уступа као Хрватска, која је дала Немачкој своју телефонску компанију, у којој је муњенвито потом оборен број запослених, смањен квалитет услуге и подигнуте цене. Ипак је најважније да се заведе владавина права и да се бирају могућности, а не начини за онемогућавање Србије.

Не треба простодушно и у вери слушати све те лобисте власничких иницијатива (срећа од таквих продаваца стаклених перли тешко да се може доживети), као да је стварно реч о аксиому, а не о и то врло сложеном комплексу фактора који највише зависе од друштвене идеје. Бука никад није била неки аргумент, а претње да ће нас моћни свести на периферно и нискоразвијено технолошко друштво зависи и од нас, осносно од тога колико ћемо да рационализујемо сопствену комуникацију.

Отуда и јесте најважније да индуковану апатију и послушност надвлада здрав разум, који неће прихватати даље срљање из личне и породичне пропасти и немаштине у националну, већ ће се све чешће организовати у својим срединама против трпљења и националне елите, чију појаву највише фоматира патолошки, лудачки формат медија. Који кажу да је просечна плата у Србији 40.000 динара, али да више од 70 одсто људи или не прима ништа или прима далеко мање; који не коментаришу немоћ Уставног суда да донесе одлуку о Статуту Војводине, али се зато јури са Образом и забрањује га; који нас уверавају да је на Косову и Метохији тако нормално пуцати на Србе, па шта. Само да наше прве премисе не буду толико дубоко промашене, као објашњење око правописа, које је започело реченицом: „… ако питате неписменог човека“. Само што се на том испиту ништа не пита неписмени човек, него свршени ученик.

__________

Напомене:

(1) Зато не треба да нас чуди што нам се истовремено јављају неразумевање и тупи бол утиска да нас неко увлачи у непознату промену индентитета, коју једино препознајемо као неприродну. Као што нас заговорници тога агресивно салећу, као милосрдни анђео, или ко зна како фине госпе, попут сестара Кеслер са „Пешчаника“, већ самим тим извесније је да је пре реч о нечему неприродном и лудачком него политичком. Тај трансфер између уметности и лудачког, који искључује политички дијалог у класичном смислу, објашњиво њихово небулозно режање на сваку разлику према њиховом суштински престабилизованом свету.

(2) Ми Срби смо пре случаја „Југославија“ успевали да сами изведемо своје усаглашавање са стварношћу, ма колико то не било лепо на око. Управо нас је Пекић подсећао колико смо наивно склони страном намештању, као што су нам у његовој визији Цинцари подметнули избор конзула. Уосталом, Срби су први на Балкану формирали своју модерну државу. Српско друштво се итекако бавило уставним уређењем, једини смо имали своју „сељачку“ краљевску лозу, а не наметнуту. Ако су нам о нама извори Википедија, одакле нам преко „Шпигла“ кроз текст о Шиптарки најбољем ђаку у свом разреду која се љути кад је питају одакле је, то неће бити тако. Али, ако отворимо озбиљнију немачку литературу, чињенице ће о нама Србима поново постати јавне: на пример Фенске, Ханс, Дас Модерне Верфассунгсстаат, Фердинанд Сцхонингх, Падерборн. То значи да нама нису ово нове муке, као ни другима, али су се Срби досад успевали показати, и то без премца на Балкану. Али морамо сад очувати националну супстанцу јер нам је стопа губитака висока. И то често због површности и немара.

(3) Иако је Керол Квигли отворено писао о пројекту „светске владе“, ту је нарастајући утицај БРИКС, а ми смо мали да би неко поново – и то сад у све нарастајућим условима за много веће и важније сукобе – расипао своје ресурсе на нас. зато бисмо могли, и то значајно, да побољшамо своје прилике пре свега јачајући свој квалитет и културу живота и самим тим способност одговора на изазове. Јер шта је то направљено у последњих 12 година да није могло много боље? Није могуће да је баш све зависило од иностране воље. зависило је и од наше?

Извор: http://www.standard.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *