Почетна / Регион / Метеорски успон деснице

Метеорски успон деснице

Пише Светлана Васовић-Мекина

У кризно време све више људи, нажалост, тражи излаз – у ауторитаризму. Отуда је и јачање десничарских партија видљиво свуда по Европи, али и очекивано. Јер привредна криза никада није помогла левици. Напротив…

 

У Грчкој је све популарнији вођа „Златне зоре“ Никос Мицхалолиакос, који се отворено диви Адолфу Хитлеру и тврди да је немачки фирер „једна од великих историјских личности“

Успон крајње десних партија у Шведској, Финској, Холандији, Грчкој, Аустрији, Норвешкој, Мађарској и многим другим земљама широм Европе опомиње да је професор Давид Стивенсон, аутор књиге „Историја Првог светског рата“, у праву када упозорава да светска привредна криза неће помоћи левици, напротив. То се није десило ни тридесетих, ни седамдесетих, ни осамдесетих година прошлог века. У кризно време све више људи, нажалост, тражи излаз – у ауторитаризму. Опасан је и пораст броја младих који се окрећу ауторитарним уверењима. То је било видљиво у Аустрији још 2008. године, када је крајња десница добила највише гласова.
Аустријски синдром више није усамљен, па је јачање десничарских партија видљиво свуда по Европи. У Грчкој је све популарнији вођа „Златне зоре“ Никос Мицхалолиакос, који се отворено диви Адолфу Хитлеру и тврди да је немачки фирер „једна од великих историјских личности“. Његова партија приврженост Хитлеру демонстрира и на симболичкој равни, одабиром амблема који је сличан нацистичкој свастици.

[restrictedarea]

ГРЧКА ЗОРА
„Златна зора“ је од партије, за коју је у прошлости гласало неколико промила грчких бирача, на последњим парламентарним изборима израсла у странку која је освојила поверење преко седам одсто гласача, чиме је стекла чак 21 посланичко место у Парламенту Грчке. У Холандији, десници већ неко време сви подухвати иду изузетно добро, па је десничарској партији Герта Вилдерса успело да сруши и владу. Ни у Шведској нема места оптимизму – десничарски Шведски демократи освојили су 5,7 одсто гласова, односно 20 седишта у Парламенту. У Француској је Национални фронт на последњим изборима достигао чак 17,9 процената гласова, док је у Великој Британији партија УКИП, коју по речима премијера те земље чине „будале и клозетски расисти“, освојила 14 одсто гласова. У Финској су десничарски „Прави Финци“ за свега четири године напредовали са четири на 19 одсто гласова домаћег бирачког тела.
Све то, можда, на први поглед, и не изгледа тако опасно – али не би требало  заборавити да је и Адолф Хитлер са својом НСДАП дошао на власт „демократским путем“, вешто искористивши грешке и учмалост својих политичких противника.
„Изгледа да је Хитлер већ потрошио све своје резерве. Прогутао је мале грађанске партије са деснице и средине, али ништа не наговештава да би му успео продор у Центар или у комунистичку, или социјалистичку партију“, записао је 1932. године британски амбасадор у Немачкој. Љуто се преварио. Убрзо је син малог аустријског чиновника, курир Листовог пука и некадашњи бескућник, тада чак корисник „хитног смештаја“, постао канцелар немачког Рајха. И то после изборног пораза у којем је изгубио чак два милиона гласова.
Хитлер је касније признао да је у то време рејтинг нациста био „лош, као никада раније“, иако су на изборима освојили 37,3 одсто гласова. Да се 63 одсто „преосталих“ грађана удружило и устало против Хитлера, нацисти никада не би успели да се дочепају власти. Морали би да бирају између насилног преузимања власти или неиспуњених очекивања. Хитлера су од избора између те две крајње непријатне одлуке спасиле, како пише Ален Булок (Алан Буллоцк) у Хитлеровој биографији, две ствари: „Нејединство и неспособност његових противника, као и спремност немачке деснице да га прихвати као партнера у влади.“
Да ли је све то само далека прошлост?
У Немачкој неки и данас мисле да се та историја – може поновити. У Хамбургу је недавно дошло до насилних сукоба између антифашиста и око 700 неонациста, који су организовали свој марш по улицама тог немачког града. Полицији ни сузавац, ни водени топови нису помогли да спречи сукоб између неонациста и њихових противника. Ни то није све – немачки полицијски стручњаци упозоравају да се број неонацистичких напада у Немачкој из године у годину повећава. То важи, пре свега, за западни део Немачке, нарочито за Нирнберг и Баварску. Само од прошлог новембра, па до априла ове године је у Нирнбергу, у којем су после Другог светског рата осуђени нацистички злочинци (а пре тога су одржаване масовне параде нациста), регистровано преко 50 неонацистичких напада.
Михаел Хелштет (Michael Helmstedt) из Савезништва против десног екстремизма упозорава да напади неонациста постају „све гори, све бруталнији и све више јавни“. Десничарске групе су, на пример, у баварском Визенбургу (Weissenburg) само током једног инцидента прво парадирале улицама града, потом бацале камење у прозоре локалних демократских партија, да би свој пир окончале класично – нападима, ножевима, на странце који су се затекли на погрешном месту, у наопако време. Један бакалин је дивљање неонациста касније прокоментарисао речима да странци у Немачкој данас више нису грађани другог реда, јер се странци у Немачкој све више осећају као људи трећег реда.
Неонацисти уз то могу да рачунају и на заштиту државе, јер је недавно Савезни суд у Карлсруеу пресудио да енглески превод пароле Хитлерове омладине „Blut und Ehre“ (крв и част), који гласи „Blood&Honour“ – није незаконит.

РЕВИЗИЈА ИСТОРИЈЕ
Истовремено, у неким земљама је све мање законито истицање било каквих левичарских симбола. Узмимо пример Словеније: у јесен прошле године је словеначки Уставни суд одлучио да је неуставна одлука Градске општине Љубљана да једну од прилазних улица на периферији словеначке престонице назове „Титова цеста“, према некадашњем председнику СФРЈ. Словеначке уставне судије су донеле соломонско решење да се таква одлука љубљанских власти коси са „уставним начелом поштовања људског достојанства“, што су била мала врата која сада омогућавају десници на власти да уздуж и попреко жигоше симболе партизанства и левице – као забрањене. Тако је у Словенији од прошле године забрањено именовање улица и других објеката по Јосипу Брозу Титу, који је у Љубљани чак и умро; и све то упркос претходној одлуци градских оца Љубљане да поново, после 20 година (јер је до 1991. године главна улица у Љубљани носила Титово име, а онда прекрштена у „Бечку улицу“) једну споредну уличицу назову по Титу.
Одлука словеначког Уставног суда да Брозово име као „симбол тоталитаризма“ гази, тачније „непосредно поништава уставне слободе“, ескалирала је ове године, приликом обележавања Дана државности 25. јуна.
Владајућа СДС премијера Јанеза Јанше искористила је прославу поводом 21. годишњице „осамостаљења“ Словеније да на државну светковину не позове представнике Савеза бораца. Према речима организатора (из Јаншине партије СДС), борци су „избрисани“ јер би са својим симболима – заставама са црвеном петокраком звездом, која је сада проглашена „симболом агресора“ (СФРЈ, односно Милошевићеве ЈНА) – вређали „успомену на борце за осамостаљење Словеније“. Ово је најсвежији пример ревизије историје коју спроводе политичке снаге, које не само да претачу из речи у дела потирање историјског значаја победе партизана (на овим просторима) током Другог светског рата, већ уједно из све снаге величају словеначке домобране, који су се усред Љубљане заклели на верност Адолфу Хитлеру.
Ревизија историје је на делу и у Мађарској; тамо је недавно откривена биста Миклоша Хортија (Миклóс Хортхy), савезника Адолфа Хитлера, који је учествовао у окупацији делова Краљевине Југославије. Биста је постављена у селу Чикак (Csókakő). Хорти је био регент Мађарске до 1944. године, у периоду када је Мађарска била окупатор и савезник нацистичке Немачке и фашистичке Италије. У Хортијево време су у Мађарској усвојени антисемитски закони, а у немачке концентрационе логоре су Хортијеве трупе послале преко 400.000 Јевреја. Хортијева Мађарска је учествовала и у агресији на Словачку, Румунију и Совјетски Савез. Упркос томе, америчке власти су по окончању рата омогућиле Хортију да се склони у Португалију, где је у миру поживео (уз финансијску помоћ некадашњег америчког амбасадора у Мађарској), све до своје смрти 1957. године; и све то под изговором да је 1944. године покушао (неуспешно) да склопи сепаратни мир са савезницима.
Хорти је у Југославији био проглашен ратним злочинцем, пре свега због хиљада страдалих цивила српске и других националности, које су убиле трупе под његовом командом у Новом Саду и Војводини, уопште. Без обзира на чињеницу да му је на души лежало на хиљаде невиних жртава, Хортију је подигнута спомен-плоча, коју је благословио мађарски надбискуп. Приликом церемоније откривања споменика Хортију у селу Чикак, председник општине је истакао да је „Хорти показао прави пут држави, која је била сувише разједињена“ и све то у тренутку „када је јединство било приоритет“. Други говорник Лáсзлó Тороцзкаи, нагласио је да није довољно само постављати споменике Хортију, већ је потребно наставити и његову политику и тражити ревизију Тријанонског уговора, односно „Тријанонског диктата“, како га је назвао. Иста општина је, без икакве повике из мађарске престонице, чак и без икаквих пацки из Брисела, претходно већ прекрстила некадашњи трг „Bánya“ у „Нагy-Магyарорсзáг“, односно трг Велике Мађарске.
Географске карте „велике Мађарске“, која „захвата“ и добар део територије Србије – могу се видети и на друмовима, на многим мађарским аутомобилима.

ПОНАВЉАЧИ
Слично је и у Италији. На улицама Рима, у најужем центру града, у пешачкој зони недалеко од Пантеона, као и у забавишном парку „Гардаланд“, уз туристима омиљено језеро Гарда или у суседној државици Сан Марино (поносној, јер је у време фашизма давала азил италијанским Јеврејима), свуда се може уочити исти призор – весели лик италијанског „Дучеа“ Бенита Мусолинија. Календари, привесци са Дучеовим ликом, новчаници, разгледнице, па чак и флаше вина најразличитијих сорти, све са Мусолинијевим портретом, најчешће торзо, у фашистичкој униформи. Од продавца у винотеци у Сан Марину сазнајемо да се вино продаје „као алва“ баш због Дучеовог лика. У Мусолинијевом родном Предапију (Предаппио), смештена је и дан-данас његова биста, а надалеко су познате и светковине које се одржавају о годишњици Дучеовог рођења, комеморације поводом његове ликвидације, као и славља на дан „марша на Рим“, када је Мусолини дошао на власт.
Џулијо Там (Гиулио Там), католички поп који води верски део светковина, недавно је објаснио новинару „Њујорк тајмса“ да се поштоваоци Мусолинија окупљају зато да би се „захвалили том човеку за његове најевропскије, најмедитеранскије и најоргиналније идеје“. А да ли та захвалност обухвата и Мусолинијеве концентрационе логоре, нападе на суседне државе и расистичке законе?
Власнику музеја иде на живце само то што му је отежано рекламирање јер му разни „левичари“ стално мрсе конце уништавањем табли и путоказа које усмеравају путнике намернике ка Мусолинијевом музеју и гробници. Некадашњу Мусолинијеву вилу, тј. његов „Музеј успомена“, упркос лошој сигнализацији на путевима, годишње пронађе и обиђе око 3.000 туриста, док око сто хиљада посетилаца годишње посети Дучеов маузолеј. Управо онолико, колико поштовалаца годишње скрене и у Титову „Кућу цвећа“, у Београду, међу којима су, наводно, најбројнији баш они из – Словеније.
И док путоказе ка Мусолинијевом последњем почивалишту у Италији скидају левичарски „вандали“, у суседној Словенији топографске табле са Титовим именом скида Уставни суд Словеније у којем су, да иронија буде потпуна, за такву одлуку гласали чак и потомци партизана.
Није чудо да је поводом почетка кризе у Европи предавач историје на Универзитету „Кингстон“ Давид Кyнастон, иначе аутор „Горке Британије“, упозорио јавност путем британског „Гардијана“ да „несумњиво постоје паралеле између Немачке пре (Другог светског) рата и оне сада, пре свега у погледу економске кризе, која је изазвала масовну незапосленост“. Кyнастон подсећа да се „у прошлом веку слом на Волстриту десио 1929. године, а Хитлер на власт није дошао све до 1933 године“, што значи да и данас „време потребно за успон деснице – још увек није прошло“, јер упоредо са рецесијом расту популизам и криза демократских институција. Зато све већи успон десних партија није безазлен, како се можда чини. Изрека, према којој је онај „ко не учи историју – осуђен да је понавља“, могла би да се покаже, поново, сурово тачном.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *