Почетна / Друштво / Медијски мејнстрим: између сјаја и беде

Медијски мејнстрим: између сјаја и беде

Пише Љиљана  Богдановић

Европски парламент је забринут због покушаја надзора и уплитања у медије у Србији, и тражи од српских власти да зајамче независност средстава информисања од политичких притисака и других уплива. Затворен систем политичке класе и овако организовани и уређивани медији објашњавају стварност земље Србије. Систем не би био могућ без оваквих медија, овакви медији – без тог затвореног система

 

„Мало је рећи да је хистерија са ‘нападом на Тадићеву жену’ брука и срамота српског новинарства. Та хистерија је у систему спојених посуда са повременим фантомским ‘терористичким претњама’ самом Тадићу и утеривањем целог медијског мејнстрима у режимско-тајкунску бразду.“
Oвим речима je редакцијa овдашњег популарног интернет портала (руско-српски иначе) оценила и  пропратила причу која је данима „тутњала“ насловним странама већине београдских дневних листова. Оцену је пратила напомена како „нема сумње да је неком изван самих медија био потребан ‘напад на Тадићеву жену’ и да су то режимски медији послушно одрадили“.
Када се узбуђење стишало, испоставило се – као што је познато – да јесте била реч о произведеној хистерији, односно спину, незнано од кога нарученом, али свакако послушно, мада траљаво изведеном. Питање: коме је у овом случају „брука и срамота“ била тако потребна,  сакрило је друго, чини се непријатније и озбиљније питање – за кога и у чијем интересу српски медији раде данас? Одговор може бити транспарентан у мери у којој је транспарентна и укупна, друштвена и политичка стварност савремене Србије. Речју, одговор је сложен и забрињавајући!

ДИСЦИПЛИНОВАЊЕ ПРЕДСЕДНИКА

[restrictedarea]

„Послушнички медији“, „лажљиви медији“ – синтагме су које се и у окриљу новинарског еснафа употребљавају као обавезна „бојева муниција“ сада све чешћег узајамног ружења и песничења истакнутијих, па наравно и за укупне прилике у овој професији мало више одговорних протагониста медијског дискурса наше земље. За јавност, тврдње о лажљивости и корумпираности националних медија нису, чини се, нимало упитне, одавно су постале опште место разговора о димензијама драматичног урушавања читавог српског друштва. Медијска стварност земље недавно прецизно дијагностикована опаском социолога Милета Милошевића: „Стална производња замора, најразличитији вишкови догађаја, чак и кад их нема, прављење атракција од самих животних баналности – то је главни метод управљања јавношћу“ – бива појашњена и потпуна тек указивањем на свеприсутне лажи и манипулације. Стварни циљ медијског ударништва, дакако, није испуњавање дневне агенде тзв. малог човека, већ је усмерен на остваривање моћи, утицаја и владања – слажу се студиозни посматрачи медијских прилика. Медији, дакле – лажу, замарају, обмањују, манипулишу и од тривијалности праве хоризонт општег трајања, а упражњавањем ових „техника“ они теже ка једном циљу: управљању јавношћу, односно нашим животом. Посвећеност и чврстина који служе овим „високим“ циљевима, оголили су се током протеклих месеци заморне изборне кампање, малигног медијског разбуктавања страсти између два изборна круга, а још више у времену и „штимунгу“ насталом непосредно по председничким изборима. Дисциплиновање демократски изабраног председника ове земље – игра чији смо сведоци показује како ангажман може да изгледа када су улози стварно значајни. Унакрсна медијска паљба, распиривана  из света – ЕУ, па чак и Америке, уз џарање пламена из „братског“ комшилука, па дување ватрице код куће, у топлини и присности домаћих медија, чини се да је без преседана у пракси не само земаља у региону, већ без сумње и у Европи.
„Кроћење“, сачињено од мешавине подсмеха, оштре критике, хотимичног збуњивања и слуђивања (јавности) коментарима о председниковом несналажању и гафовима – политичким, државничким, друштвеним, управо гледамо… После злурадог и тобож брижног и ангажованог проблематизовања изјава о Вуковару, о геноциду и Сребреници, о Томином „четничком педигреу“, можемо само да нагађамо шта ће бити следеће. А да ће „следећег и новог“ бити – сумње нема. Засад, читамо како су изјаве новог председника Србије о Вуковару и Сребреници изазвале огорчење, како у региону, тако и у Бриселу, одакле поручују: Николићеве тврдње су апсурдне, опасне и угрожавају амбиције Србије о учлањењу у ЕУ. Ту је и маштовити наслов „Председник и провокатор“ који је немачки „Зидојче цајтунг“ објавио о председнику Србије Томиславу Николићу, а домаћи листови, ликујући и сеирећи, пренели. Или, на исти начин интерпретиран глас из Стразбура: Негирањем сребреничког геноцида, новоизабрани председник Србије Томислав Николић бацио је сенку на функцију председника. „Николић је неурачунљив човек који наноси штету својој земљи“, поентирао је један од истакнутих другосрбијанских идеолога.
Како је ово могуће? Како је могуће да се српски медији, баш као и значајан део владајуће друштвене и страначке елите, понашају као да заправо није реч о председнику наше државе? Да ли је невидљива рука и сила „изван самих медија“ која је захтевала поменуту „бруку српског новинарства“ у случају Тадићеве жене, иста рука и сила која одлучује о неуморном приређивању „топлог зеца“ новоизабраном председнику Србије?
„У Србији данас имамо посла са једним затвореним системом политичке класе. Њега чине сви лидери странака и њихови сарадници који су удружени са тајкунима… Политика је овде схваћена као бизнис. У односу на то требало би тумачити шта значи избор Томислава Николића за председника или пораз Бориса Тадића на изборима“, рекао је, у жару дискусије о актуелној ситуацији у земљи („Утисак недеље“, „Б92“) Владимир Павићевић, асистент на ФПН. Управо тако, затворен систем политичке класе и овако организовани и уређивани медији објашњавају стварност земље Србије. Систем не би био могућ без оваквих медија, овакви медији – без тог затвореног система!

МЕДИЈИ КОНТРОЛИСАНИ! ОД КОГА ЗАПРАВО?
У жестокој полемици о стању у „зони седме и осме силе“, односно у домену штампаних и електронских медија, која се на страницама „Политике“ водила протеклих дана, исцртани су актуелни, не и стварно нови обриси кризе домаћих медија. Полемичари – Бошко Јакшић, водећи коментатор овог листа, Небојша Крстић, бивши саветник за медије бившег председника Тадића, разменили су  беспоштедну ватру у којој су „опрљени сви“, па чак и контроверзна и донедавно јавно недодирљива екипа око Тадићевог Кабинета, којој се у грехе бележи режирање насловних страна, као и кројење уређивачке воље и концепта свих мејнстрим гласила. Двогласје у овој полемици убрзо је постало вишегласје, јер су се укључили Драгољуб Жарковић, глодур „Времена“, као и председница УНС-а Љиљана Смајловић. Иницијални подстицај дискусије у којој је речено много критичких (али нејасно и за кога стварно обавезујућих) опаски о стању српских медија, били су, наравно, председнички избори.
Полемика која је, с обзиром на интонацију, обрте, луцидна запажања, а пре свега професионални педигре учесника, добрано изненадила, и – без обзира на озбиљну тему и тешке речи – готово увеселила и иронијом те цинизмом надахнула домаћу јавност, остаје упамћени регистар новијих лутања, конфузије, етичког, идејног и организационог посртања једне професије. (Без разлике, учесници су, себе изузели из списка оних које ваља извести пред пороту која би пропитала виновнике професионалног и етичког урушавања домаћих медија у времену транзиције). Предлажемо пажљиво ишчитавање ове преписке која је из штампе потом умножена у интернет простору, а са раскошне трпезе ових полемичких пикантерија, заправо и пописа „брука и срамота“ нашег новинарства, најпре издвајамо, као парадигматично, питање коментатора „Политике“: „Али, зашто би контролисани медији били бољи од својих ментора?“ Стварно – зашто?
Из низа побројаних конкретних, а од света испостављених „минуса“ недораслом српском новинарству, које Јакшић сада педантно наводи, издвајамо два:
„У Србији се у области медија потпуно остварују само четири од укупно 27 европских стандарда, већина стандарда је у ‘сивој зони’, док у неколико области постоје драстична одступања. Та одступања се, пре свега, односе на тржишно пословање медија, заштиту медија од политичких утицаја, радно-социјална права и безбедност новинара“, речено је 18. маја на представљању извештаја о медијским слободама који је припремљен на основу листе индикатора Савета Европе („EurActiv.rs“ и „Бета“, 18. мај 2012).
„Европски парламент је забринут због покушаја надзора и уплитања у медије у Србији, и тражи од српских власти да зајамче ‘независност средстава информисања од политичких притисака и других уплива’“, наводи се у том документу који је 1. марта усвојио Спољнополитички одбор Европског парламента („Бета“, 1. март 2012).
У страстима ускиптелом разговору поменутих полемичара не само да је остало недоречено, већ није ни поменуто ко су прави „ментори“ српских медија, они од којих „контролисани медији“, како Јакшић закључује, не могу бити бољи. Да ли је те газде назначио гласовити (Влади упућен, а од исте никада разматран) „Извештај“ Савета за борбу против корупције (сачинио га је тим недавно преминуле Верице Бараћ) у којем је записано дословно:
„Савет је прикупио податке на основу којих се може закључити да се над медијима у Србији врши снажан политички притисак и да је над њима успостављена потпуна контрола. Више не постоје медији из којих грађани могу да добију потпуне и објективне информације, јер под снажним притиском политичких кругова медији прећуткују догађаје или о њима извештавају селективно и непотпуно“.
Према налазу реченог Савета (на Извештај су поједини главни уредници, разумљиво, алергични), домаћи медији су суочени са три кључна проблема: „нетранспарентност власништва, економски утицај државних институција на рад медија (кроз различите типове буџетских давања), и најзад: проблем ‘РТС’-а који уместо улоге Јавног сервиса, има улогу сервиса политичких странака и владајућих елита“.
Може ли се закључити да су у Савету били на трагу „менторима“ српске информативне силе? Конкретно, када је указано на политичке странке, тајкуне и наравно – елите, да ли је „главни инспиратор“ пронађен или поштеђен? Виновници неслобода наших новина и телевизија, сигурно не могу бити само „саветнички преторијанци“, „медиопазитељи“, „извесна Џесмин и двојац маљчика“ (имена која је до недеље 20. маја са више дискреције и уважавања помињао и сам, сада ликујући, полемичар и новинар „Политике“), као чимбеници са задатком да испуњавају функцију „лорда чувара печата демократских слобода српских медија“.
Поменути нису недужни. Још мање су то они које уредници притешњени понекад и невидљивим налозима, морају да слушају. И није, наравно, само о фамозном оглашавању реч. У Извештају Антикорупцијског савета, у критичким разматрањима професионалних вукова, стварни управљачи српског информативног неба, ма колико били трагалачки ловљени – измичу! Није погрешно рећи – као што то чини поменути Извештај или изборним резултатом председничких избора осокољена критичка мисао у редовима новинарских професионалца – да су политичари, странке, тајкуни, и уопште сви чиниоци „затвореног система“ домаће режимске елите они који утичу на медије. Непријатно питање међутим гласи: Ко влада српском режимском и тајкунском елитом? Ко и због чега неће и не жели да грађани Србије „о стварима важним за њихов живот, о проблемима који траже критичко промишљање и подизање свести о њиховом значају“ никако не добијају правовремену и ваљану информацију? Како су истраживачко новинарство и критичко мишљење постали непотребни баласт у медијима, замењен концептом и системом вредности у којем се глобална срећа, зајемчена апсолутним уважавањем људских права и демократијом подразумевају? Овим владарима из сенке ваља испоставити рачун, но недодирљиви су и (буквално) далеко, а воље за тај „дијалог“ тешко да ће бити. Можда би, у циљу разрешења „медијског стања нације и земље“ – истина више у равни досетке него програмског решења – председнику Србије, тако већ прикљештеном између сјаја и беде медија, могло да се предочи једно скорашње иступање председника Еквадора Рафаела Корее. (Непосредно по именовању Николића блогосфером  је протутњао превод обраћања председника Корее грађанима Еквадора). Брутално је праћено председниковим цепањем примерака водећих дневних листова пред ТВ камерама, и ево како гласи:
„Престаните да купујете то смеће од новина, престаните да гледате ТВ канале који се баве политиканством, а не информисањем, бојкотујте медије који служе само интересима елитних група и који су под надзором крупних банкара и капиталиста!“

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. pozdravljam clanak… valjalo bi – evrospkim standardima protiv oni toboznjih ( al’ laznih) ‘evropejaca’ ?! I da se prate – spinovi i objavljuju i prijavljuju ‘regulatornim’ telima ?!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *