Почетна / Интервју / Маринa Курћубић Гламочак: Српска емиграција није имала адресу

Маринa Курћубић Гламочак: Српска емиграција није имала адресу

Разговарао Светислав Тијанић

„Печатова“ саговорница живи у Паризу и већ две деценије се бави емиграцијом и транзиционим збивањима на Балкану, док је о европским интеграцијама Србије у контексту руско-српских економских, а посебно енергетских односа одржала предавање  и у Француској скупштини

 

Марина Курћубић Гламочак (1961), доктор социолошких наука и истакнути научни радник, рођена Ужичанка са сталним боравком у Паризу, магистарску тезу „Концепције велике Хрватске и велике Србије у политичкој емиграцији“ (под овим насловом штампано је и српско издање њене књиге) одбранила је на Катедри за социологију „EХEСС“ у Паризу 1994, добивши награду за наjбољи рад. У Паризу је 2000. године одбранила и докторску тезу на тему „Транзициони развој између демократизације и фашизације“. Држала је предавање и у Француској скупштини о европским интеграцијама Србије у контексту руско-српских економских, а посебно енергетских односа. Објавила је велики број стручних и научних радова, a теме су биле најчешће демократска и ратна транзиција, глобализација и европске интеграције Балкана. Тренутно се бави руском енергетском дипломатијом, тачније геоекономијом гаса, о чему припрема нову књигу.
Ово је врло сажета професионална биографија „Печатове“ саговорнице која  за наш лист, између осталог коментарише теме: Да ли је, и у којој мери, политичка емиграција утицала на распад бивше Југославије? Зашто је хрватска емиграција 1980. тражила од УН војну интервенцију у Југославији? Шта се о томе могло пронаћи у архивама Француског министарства иностраних послова, Француском националном архиву и архивима других европских држава које је користила.

Промене у СФРЈ крајем осамдесетих очекиване су као демократске промене. Рат на југо просторима дошао је као последица тих „демократских промена“, а то што се догодило оцењујете као „модернизовано остваривање наслеђа емиграције“?
Промене су биле реално демократске, и погрешно је мислити да смо били „колатерална штета“ демократских промена. Проблем вишенационалне државне заједнице, био је, а у данашњој Србији остаје, „читање“ демократије. Наиме, оснивање политичких партија стриктно на националном нивоу код нас је довело до етнизације политичког тела. На успостављен етнички принцип додајте породичну и личну несигурност – и рат је могао да почне. С друге стране, „модернизовано наслеђе политичке емиграције“ односи се на одступање од максималистичких територијалних захтева. Конкретно, да би та територија требало да се поклапа са новом, етницизираном националном концепцијом. Рат је, између осталог, имао за последицу да се национални корпус изједначи са етничком припадношћу и препозна, нажалост, и на религиозном плану. На тај начин смо добили једначину Хрват-католик, Србин-православац и Бошњак-муслиман.

Ваша књига објављена у Паризу 2002. године, под насловом „Југословенска ратна транзиција“, бави се управо феноменом демократске транзиције на упоредној анализи Хрватске и Србије?

[restrictedarea]

Реч је о прерађеној докторској тези. Предговор је написао професор Алан Зокс, брат бившег министра одбране Француске. Први ниво анализе бави се процесима демократизације и фашизације друштва, док други ниво анализе уводи рат као трећи елеменат транзиције, дакле мимо пожељних политичких и економских промена. Уосталом, упркос рату Србија и Хрватска су биле у процесу демократских промена и нису имале демократске режиме.

Врло критички сте се осврнули на демократске промене.
Књига је, у суштини, критички осврт на нови феномен идеолошког концепта такозваних демократских промена. Модел средњоевропских земаља, идеологизован, није одговарао стварности у којој се нашла југословенска транзиција. Инсистирам на томе да демократски процес (демократизација) као и антидемократски процес (фашизација) нису успостављено стање и не би требало поистоветити их са демократијом, уређеним демократским системом или успостављеним фашизмом. Да  ли је потребно подсетити да се фашизам, а не само демократија, изнедрио исто из демократских правила? На теоријском нивоу, промене које су се догодиле са падом комунизма увеле су значајне новине у демократске процесе. Демократија у посткомунистичким земљама не представља социјалне интересе изражене на политички начин, све чешће пред ударом олигархије демократија одступа од свог есенцијалног принципа једнаких права за све грађане, и suma summarum реч је о диригованој демократији. Француска са Саркозијем на челу била је очигледан пример да се, данас, ради о општој тенденцији. Без обзира на критике, остајем на линији Аристотеловог схватања демократије: „Међу уређењима која нису добра, најподношљивија је демократија.“

Бележите да је хрватска емиграција већ почетком осамдесетих у својим документима о домовинском воћству имала имена Владе Готовца, Марка Веселице и Туђмана?
Хрватска политичка емиграција, иако углавном потекла из преживелог усташтва, што јој је дало негативан печат за разлику од свих осталих емиграција Источне Европе, остварила је завидан ниво организованости и адаптивности. Поред тога, то је ретка емиграција која је добила политички подмладак и у кадру и у новим политичким идејама. Наиме, сарадња политичке емиграције са опозицијом у земљи добила је смисао за време „Хрватског прољећа“ 1971. године. Као круна напора да се превазиђе идеолошки оквир, који је поделио Хрвате у току рата на комунисте и усташе, и са тезом окупљања и измирења свих Хрвата, било да је реч о исељеништву, усташама, дисидентима или привременим радницима у иностранству, створено је Хрватско народно вијеће (ХНВ) 1974. године у Торонту. Почетком осамдесетих говори се о „домовинском вођству“ у којем се спомињу имена Владе Готовца, Фрање Туђмана и Марка Веселице. У исто време, српска политичка емиграција је остала подељена  и са ниским степеном адаптивности у односу на промене у земљи. Конкретно, српска емиграција остаје примарно антикомунистичка и у принципу неповерљива према дисидентима и „пасошарима“. Један од ретких примера сарадње емиграције и опозиције у земљи била је веза „Ослобођења“ са Милованом Ђиласом.

Хрватска емиграција је 1980. године тражила војну интервенцију у Југославији.
Нема ту ничега сензационалног. Све политичке емиграције траже свој легитимитет у односу на режим који желе да оборе. А да бисте тражили од УН војну интервенцију требало би да сте признати као држава или да задобијете поверење држава чланица. Дакле, то је једна од послатих порука која никога не обавезује, али доприноси општој слици ангажованости, у овом случају хрватске политичке емиграције. Елем, за време заседања, треће по реду, Скупштине Хрватског националног вијећа, која се одржавала у Лондону 20. јануара 1980. године, прихваћен је пројекат по којем се тражи страна војна интервенција и распад Југославије на националне државе. То је време Титове болести и промена које би могле да уследе после његове смрти.

За разлику од велике Хрватске, која не признаје другу националност у оквиру своје државе, велика Србија представља идеју суживота између Срба, Хрвата и осталих нација и народа?
Када се говори о хрватској политичкој емиграцији требало би имати у виду да се ради о националној концепцији заснованој на три елемента: хрватском историјском праву (хрватска државност је била укинута и Хрвати су имали своје представнике у аустроугарској монархији) и на концепцији „хрватског политичког народа“. Другачије речено, на територији Хрватске живи само један политички народ, тј. хрватски народ. Термин „политички народ“ увели су „праваши“ који су одбацили верско-националну једначину „католик-Хрват“, сматрајући да су Хрвати хетерогена нација која допушта формуле типа „Хрват-муслиман“ или „Хрват-православац“. За разлику од традиционалне хрватске политике која се приближавала Бечу или Пешти у оквиру војних територијалних политичких захтева Хабзбуршке монархије, Анте Старчевић, отац модерног хрватског национализма, увео је у хрватску политичку мисао идеју хрватске државности и самосталности и концепцију „хрватског политичког народа“. Код Срба, „целокупни српски народ“ подразумева српско становништво православне, римокатоличке, мухамеданске и мојсијевске исповести. Другачије речено, чак и кад се ради о великосрпским идејама,  национална концепција код Срба је у чврстој корелацији са територијалним, тј. државним аспирацијама које углавном нагињу југословенској концепцији. У том смислу је лакше говорити о „суживоту“. Но, и Срби, као и Хрвати, користе одредбу „политички народ“ која представља политичку доминацију народа који је носилац државности. Поред тога, индикативно је да у предратној Југославији није био изражен религијски критеријум као основа за национално диференцирање, што је, пак, случај данас.

За успостављање хрватске државе хрватска политичка емиграција је тражила ослонац и у СССР-у.
За разлику од осталог дела емиграције који се везивао за западне земље, Бранимир Јелић, један од блиских Павелићевих сарадника, окренуо се Совјетском Савезу у подршци за успостављање независне хрватске државе. СССР је, уосталом, увек показивао геополитичку заинтересованост на хрватском простору, што је и данас актуелно. Многи у емиграцији Јелићу оспоравају везивање са СССР-ом или, пак, подругљиво гледају на његову акцију. Десимир Тошић, који је написао предговор мојој књизи, упутио ми је оштре критике сматрајући да су све Јелићеве акције на овом пољу хипотетичке природе. Истина, тешко је судити само преко натписа у „Хрватској држави“ или говора Б. Јелића, али с обзиром на то да је моја анализа социолошка, а не историјска, да анализирам идеолошки контекст у кохезији социјалне групе каква је политичка емиграција и преко њега тежим конкретном разумевању хрватског националног корпуса – овај део књиге је битан. У исто време Јелићев најближи сарадник Велимир Томулић, у циљу да привуче раднике на привременом раду у Западној Немачкој и да превазиђе идеолошке разлике које су постојале између хрватских комуниста и усташа, оснива Савез комуниста Хрватске и издаје лист „Социјалистичка Хрватска“. Занимљива је коинциденција да, отприлике у исто време (децембар 1971), долази до отварања Совјетског конзулата у Загребу, под чију јурисдикцију спада и БиХ. Наде Б. Јелића биле су усмерене на „политику новог курса“ Москве у односу на Југославију, што ће рећи враћање лењинско-стаљинистичкој доктрини преузетој на Конгресу у Дрездену из 1928. године, којом се предвиђа рушење Југославије.

Подробно сте описали и другу фазу борбе хрватске емиграције за самосталну државу, такозвану борбену фазу, односно терористичке и друге акције у земљи и на дипломатска представништва.
Гледано у светлу провоцирања режима (напад на дипломатска представништва), у којем се добија релативна сатисфакција да је порука одаслата и примљена у јавном мњењу, терористички акт остаје антисоцијални покрет који не може да произведе друштвене промене. Терористички акт је симболички чин којим се преноси порука јавности о узроцима и циљевима покрета и, супротно од милитантних револуционара, циљ терористичких акција у емиграцији није преузимање власти већ „наношење ударца систему“. Примена насилних метода код хрватске политичке емиграције је, пре свега, последица њене репрезентативности. Наиме, устaшe као илегално-терористичка организација већ пре Другог светског рата имале су искуство у терористичким акцијама, а у емиграцији су представљале најмасовнији и најорганизованији део хрватске политичке емиграције. Међутим, хрватски терористи се, пре свега, регрутују из избегличког таласа после 1971. године, али и из редова хрватске економске емиграције за акције у земљи.

Српски екстремизам у политичкој емиграцији, за разлику од хрватског, скоро да не познаје диверзантско-терористичку активност.
Код српске емиграције, која је уопштено говорећи била усмерена према пропаганди против Брозовог режима, ако се изузме непосредно поратни период, није постојала озбиљнија оријентација на терористичку активност. Српски ослободилачки покрет „Отаџбина“ (СОПО) је једина организација која има терористички карактер. Са српске стране није забележен ниједан случај убиства у њиховим акцијама против југословенског режима, што може да послужи као релевантан индикатор о степену употребе тероризма. Међутим, сваки акт политичке емиграције не може да се сматра терористичким чином, како је то чинила југословенска власт. Рецимо, поменимо групу „љотићеваца“ на челу са браћом Марчетић, која је послала југословенској амбасади посмртни венац у знак саучешћа поводом прославе 29. новембра. С друге стране, у проучавању савременог тероризма не би требало пренебрегнути чињеницу да држава није само мета напада терористичких акција, већ да може да буде и протагонист тероризма иако своју ангажованост правда антитерористичким чином. У десетогодишњем периоду (1967-1977) само у Немачкој убијено је 17 хрватских избеглица и извршено осам атентата. Убиства српских политичких емиграната вршена су по принципу „националног реципроцитета“, па се није другачије могло објаснити убиство Јаше Љотића, који је тада имао осамдесет година и чија је „кривица“ била то што је био брат Димитрија Љотића.

Кажете да је српска емиграција сушта супротност хрватској емиграцији.
Поред масовности српску емиграцију из послератног периода карактерише и релативно ниска заступљеност Срба из Централне Србије и Војводине. Због тога је српска емиграција више „пречанска“ него „србијанска“, што се одразило на њену организованост. Гледано политички, тадашњи социјални састав емиграције из редова сељачко-војничког слоја није био у правом смислу речи политички елеменат. Истина, они су  били антикомунисти, али њихов антикомунизам је више емотивног него политичког карактера. Пре рата они нису имали никакав додир с комунистима, јер је КП била забрањена и као таква није учествовала у политичком животу Југославије. Поред тога, српска емиграција је била  против комунизма не због идеологије, већ првенствено због тога што је нови режим збацио краља са власти. Нова емиграција после 1945. године није променила општу атмосферу у српској емиграцији, те је као њен квалитатив остало то да је монархистичка, углавном четничка. Укратко, разједињена социјално, регионално, идеолошки, политички и чак на основу црквеног живота (раскол у цркви), српска политичка емиграција није никада добила, за разлику од Хрвата или Пољака, своје представничко тело у емиграцији. Док је постојао Југословенски одбор у Лондону и Слободан Јовановић или Слободан Драшковић у Америци, српска емиграција је макар имала адресу. С друге стране, хрватска емиграција је била ситуирана (усташе су успеле да из земље изнесу значајне вредности), уз то уживала је подршку Ватикана и Католичке цркве, није била примарно антикомунистичка, што јој је омогућавало да изврши идеолошко помирење и да искористи „Маспок“ да се регенерише. Тако компактна хрватска емиграција је могла да пружи медијску подршку домовини.
Српска емиграција је далеко разуђенија и прелази чисто емигрантски оквир. Истина, чисто партијска подељеност замењена је локалним и покрајинским идејним принципом стварања групација, што је, свакако, довело до њене нејединствености и удаљило српску емиграцију од компактне опозиционе снаге комунизму. Поред тога, Срби су остали оптерећени глорификацијом јаке државе и победоносним ратовима, тако да нису у могућности, сем изузетака у емиграцији, да сагледају колико су њихове поставке догматске и у тоталном нескладу у односу на реалност. У таквом стању је српска емиграција дочекала пад комунизма.

Да ли сте истражили сте став српске политичке емиграције према Слободану Милошевићу?
Хрватска и српска политичка емиграција, иако на различите начине, добиле су своје нове raisond’etre  са „Маспоком“ (1971) и „Либералним покретом“ (1974). Из ова два покрета регрутују се политички дисиденти који ће у процесу пада комунизма и распада Југославије да одиграју битне политичке улоге. Милошевић је једна од ретких политичких фигура која је на политичку сцену дошла касније и мимо ова два покрета. Као носиоца одређених уставних промена, којима би Србија добила статус државе, као и остале републике сада већ бивше Југославије, и национална и демократска српска политичка емиграција на почетку прихватају Милошевића. Покрет „Дешавање народа“ доживљен је у емиграцији као еманципација од комунистичког режима и могућност реформе политичког система. Али, емиграција ће дефинитивно ревидирати свој став према политици Слободана Милошевића од ванредног Конгреса СК Ј (1989). Национално питање, и у складу с обећањем да ће то питање бити третирано у демократском процесу, око чега је Милошевић окупио Србе, расплинуло се пред комунистичким методама. Овај расцеп је постао појачан после 9. марта 1991, када је Милошевић на српску опозицију извео тенкове и организовао изборе који су, из емигрантског угла, по много чему личили на Брозове изборе 1945. године. Остајући антикомунистичка, српска емиграција није могла да опрости Милошевићу што је национално питање везао уз комунизам и на тај начин онемогућио демократски процес у Србији. Емиграција га оштро критикује и за „распиривање ирационалног облика српског национализма“. Дакле, ту је још једна битна разлика између српске и хрватске емиграције која је прихватила и подржала Туђмана, за разлику од Срба који су, углавном, остали против Милошевића.

Посебно је, чини се, занимљив ваш чланак објављен 2009, на тему „Русија и њена мисија на Балкану преко енергетске дипломатије“.
Ноторна је чињеница да земље које контролишу ресурсе енергије, као и путеве дотока гаса и петрола, на својеврстан начин регулишу и геополитичку карту света. Русија је после драматичног расула Совјетског Савеза успела да се врати на интернационалну сцену захваљујући тзв. енергетској дипломатији. Украјина, преко чије се територије транспортује гас за Европу, по идеји Збигњева Бжежинског задобила је неславну улогу да као „тројански коњ“ ослаби Русију. Елем, са украјинском кризом (јануар 2006, зима 2009) енергетски однос између Русије и ЕУ, нарочито у погледу транспорта гаса и његовог обезбеђења до европских потрошача, увео је на сцену тзв. јужни енергетски коридор који прелази преко Балкана. Земље Југоисточне Европе, ангажоване на различитим степенима у европске интеграције и НАТО савез, добиле су стратешку позицију у оба пројекта гасовода („Nabucco“ и „South Stream“). Руска експанзија, у контексту енергетске дипломатије и „геополитике гасних цеви“, тренутно има предност над пројектима ЕУ и САД, јер, поред осталог, има директан приступ изворима гаса. Са руским гасоводом  Западни Балкан, а посебно Србија, добијају стратешку позицију. Друго је питање, и заиста болно питање, шта конкретно Србија заиста добија са проласком руског гасовода.

Како оцењујете скорашње притиске на Србију због поступка рехабилитације Драже Михаиловића?
Политички паганизам, на делу у Србији у последњих 20 година, јасно одсликава конфузију српског националног корпуса и недостатка јасно дефинисане државне матрице. Пример наведене рехабилитације је сам за себе довољан пример. Девалвацију Драгослава Драже Михаиловића су направили сами Срби, они који су генералу Југословенске војске у отаџбини, предлагачу федерализма пре комуниста (Конгрес у селу Ба), ставили кокарду и прогласили га четником.

Око 20 година изучавате српски национални корпус. Какви су Ваши закључци?
Срби морају да се суоче са реалним националним и државним проблемима, сада и у бурно време галопирајуће економске кризе, и да извуку закључке из онога што им се догодило у последњих 20 година. И летимично поређење српске политичке мисли у емиграцији са оним што се догађа у земљи упућује на историјску чињеницу да су Срби били велики када су друге укључивали у свој национални корпус. Уосталом, када је еуфорија етнизације националног корпуса кренула, Михиз је очајнички узвикнуо да су „Срби изгубили своју со!“, што ће рећи да су изгубили битан кохезиони фактор у оквиру свог националног и државног бића. Плашим се да у овом двадесетогодишњем паду још нисмо додирнули дно. Али, будимо макар мало оптимисти: „Само падајући, научи се ходати.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *