Љиљана Смајловић: И коње убијају, зар не

“Он нам је непријатна муштерија. Брине више за самог себе него како да реши кризу. Али пошто је то сада једно те исто, сарађиваћемо са њим. И у његовом је интересу да не крене са зла на горе”.

Тако се у “Њујорк тајмсу” јуче изразио анонимни високи службеник ЕУ из Брисела, који, гле чуда, није говорио ни о Томиславу Николићу ни о Ивици Дачићу. Говорио је о новом грчком премијеру Антонису Самарасу, лидеру грчких конзервативаца чијем се изборном успеху Брисел у недељу обрадовао као да га је ненадано огрејало варљиво белгијско сунце. А пре само неколико месеци, Самарас је у европској престоници био при врху топ листе најомраженијих грчких политичара. Зашто? Рушио је бриселског мезимца Јоргоса Папандреуа, оног који је зимус пристао на све немачке (пардон, европске) услове, а Самарас му није хтео помоћи да те услове некако прогутају и грчки бирачи.

Самарас је данас, на огромно задовољство Брисела, у коалицији са Папандреуовим наследницима.  За самог златног европског дечка Папандреуа је касно: он ових дана објашњава како му је ономад врат заправо сломила Француска, чији председник Саркози није хтео да подржи референдум на којем би Грци прихватили услове под којим их је Брисел “спасао” од банкрота, али то сада мало кога занима. У међувремену је, наиме, пала и Саркозијева политичка глава, а да се мало ко за њом осврнуо.

Сећа ли се још ко улоге Папандреуа на српским изборима 2008. године када је Ивици Дачићу обећавао улазак СПС-а у Социјалистичку интернационалу ако се придружи влади његовог доброг пријатеља Бориса Тадића, још једног златног бриселског дечка? Сви су ти златни момци, како се показало, стајали на глиненим ногама. Више не могу да помогну ни самима себи, а камоли народу.

У Србији је то сваким даном све јасније. Влада неко чудно затишје после буре, а обичном свету као да тек сада ноге почињу да клецају од страха јер им људи на политичкој сцени уливају још мање поверења него пре избора. Ово се звало лидерство, пита се, у неверици, просечан грађанин. Овоме сам поверио да ме вади из кризе?

Има, доиста, нешто неприлично, недостојанствено, готово гротескно у политичару који наједном остане без власти. До пре само месец или два био је чудотворац, додељивао почасти, делио намештења, уступао положаје и плацеве, обезбеђивао кредите и повластице, нудио извесност и сигурност читавој једној сада као обезглављеној политичкој класи. Та ће се класа по свој прилици ускоро вратити у седло, али је у овом часу свима белодано да је са њега збачена и да изгледа неприродно и смешно док, по навици, још хода раскречених ногу. Незадовољни грађани у међувремену страхују да су “по други пут купили истог коња”, како Американци кажу када им неко два пута утрапи исту политички робу. (У духу Дивљег запада, наиме, страначко ценкање, блефирање и уопште међусобно варање, какво се практикује у Србији зарад прављења коалиционе власти, у тамошњем се политичком жаргону зове “хорсетрадинг”, односно трговина коњима.)

На српској “коњској пијаци” све је теже разликовати оне који су добили, од оних који су изгубили изборе. Тој забуни доприносе и медији, који све што се дешава представљају у старом кључу, ослањајући се на окушане анализе опробаних тумача. Резултати су, неретко, ненамерно комични. Тако је дугогодишњи председник државе на свечаној инаугурацији новог председника одбио да да изјаву “Блицу” јер му је, наводно, тај лист четири године “ломио ноге”. Замислите изненађење редовних читалаца тих новина, који знају боље него ико други колико је “Блиц” из све снаге навијао за дојучерашњег председника и његову странку, пре, после и за време изборне кампање. Али само неколико дана након одбијања да говори за “Блиц”, Борис Тадић ће у својству кандидата за новог премијера дати интервју овом листу, у којем ће објаснити како је реченица да му је “Блиц” последње четири године “ломио ноге” била “фигуративна реченица изречена у неформалном разговору којом сам пробао да осликам сва неразумевања са којима сам се сусретао у обављању председничке дужности”.

Хм. Неће бити. Пре ће бити да се бивши председник одвикао од нецензурисане комуникације са новинарима. У нормалној комуникацији новинара и политичара, неформални су само они разговори у којим политичар, или који други саговорник, унапред јасно затражи од новинара да се његове речи не цитирају. Бивши председник  је изгледа превише дуго боравио у проређеној атмосфери власти, где је одлуку о томе шта је у комуникацији са новинарима било формално, а шта “неформално”, могао по вољи доносити и пре и после и за време разговора. А лични доживљај да му је “Блиц” “ломио ноге” једино је објашњив као илустрација отуђења у које дуг боравак на власти каткад одведе практичне и по свему сналажљиве и веште људе, односно осећања озлојеђености која прати силазак са власти.

Од кога онда грађани Србије да очекују спасење? Борис Тадић је са подршком својих европских и америчких пријатеља дуго деловао свемоћно и нерањиво, као неко ко има решење свих проблема. Онда се показало да је најуспешнији био у освајању власти, а мање успешан у решавању проблема, да би се на крају испоставило да Брисел ни њему више не може да помогне да остане на власти, а камоли да му омогући да он помогне нама. Брисел ће сада пригрлити Тому, као што ће пригрлити и Антониса Самараса, којег је недавно проклињао због минирања грчког дужничког уговора. Али Брисел је легендаран по својој незахвалности. Њему је заправо свеједно за које се грло ми, или Грци, определимо, под условом да је то грло спремно да на себе преузме исти терет, састављен од сличних услова са којим се и Борис носио.

Извор: http://www.nezavisne.com