Почетна / Култура / Леонид Шејка: Маг београдске школе мишљења

Леонид Шејка: Маг београдске школе мишљења

Пише Дејан Ђорић

Никада раније, а ни данас у историји српске уметности није се догодио Шејкин „случај“: личност и дело једног рано преминулог ствараоца покрећу толике генерације, уметнички трају и у новом веку, уз  поштовање и без оспоравања

 

Овај чланак је потврдан одговор на питање да ли је Леонид Шејка најзначајнији српски уметник друге половине двадесетог века. Шејка се, на само њему својствен, јединствен начин, уметнички остварио и постао препознатљив и незаменљив на мапи наше културе, али и шире, о чему сведочи и монографија објављена у Немачкој. Дајући одговоре на постављено питање требало би обухватити целину Шејкиног стваралаштва, а не само одређене домене деловања ове јединствене појаве у европској култури двадесетог века. Његова аутентична уметност и теоријска мисао на најбољи начин препоручују вертикализам духовне културе Београда или београдски поглед на свет. Виталност, својства и интензитет тог стваралаштва одавно су формирали уже и шире кругове сликара, архитеката, песника, теолога, мислилаца, синеаста, ликовних критичара и историчара уметности надахнутих Шејкиним делом. У питању је традиција, како Оља Ивањицки каже, „магова београдске школе мишљења“. Драгош Калајић каже да је „први пут јавно испољена стваралаштвом Милене Павловић-Барили и од тада карактерише духовну независност или сувереност спрам мена и промена модерне уметности“.

ДЕМОНОЛОГ И АРХИСЛИКАР

[restrictedarea]

Афирмација Шејкине самобитности подразумева и неке естетске вредносне судове. Самим тим што је био ренесансни тип човека, uomo integrale, сликар визионар, филозоф, естетичар, фотограф, архитекта, песник, надасве езотерик, Шејка је  јединствена појава не само на домаћој сцени, већ и у „интернационали“ модерне уметности. Она је сложенија самим тим што својим истраживањима и експериментима претходи неким постигнућима неоавангарде. Због тога би се уметничка и животна биографија овог космополите могла приказати и у сасвим другачијем светлу, и да не изгуби на тачности. Зато о Шејки говоримо као о уметнику, а не као сликару и цртачу, јер је био више од сликара. Многи су истакли да је волшебник и харизмата, пророк и верник, демонолог и архисликар, онај који размишља о мисији уметника и уметности.
Пишући о једној од Шејкиних постхумних изложби, Љиљана Ћинкул је приметила да се „у неједнаким временским амплитудама појачава пажња и интересовање за феномен Леонида Шејке“, те да „сваки поновни сусрет са Шејкиним стваралаштвом за савременике постаје обавезујући“. Говорећи о потреби „нових читања његовог дела“, поставила је питање да ли се његов опус уопште може сагледати у целини. Разуђеност и сложеност тог дела, његова филозофско-естетска утемељеност, надилазе уобичајену „традиционалну лексику и изражено историјско осећање“ (Љ. Ћинкул) које му се обично приписују. Готово да је немогуће урадити синтетизовану критику свих особености Шејкиног живота и стварања, па то овде и није намера. Кажемо „стварања“ јер је Шејкино дело као никад до краја сазидана кула која се огледа у дубоким водама историје (метафору дугујемо Живојину Туринском). Утицао је на генерацију сликара и графичара тако разнородну да су на једном полу Драгош Калајић, Михајло Ђоковић Тикало и Бранко Миљуш, а на другом Радомир Рељић, Радован Хиршл и Титко Чаће, али и на стваралаштво млађих уметника као што је  неоавангардни и ништа мање мистични наследник Стеван Новаковић. Слике и објекти водећих фигуралиста Милана Туцовића, Васе Доловачког и Владимира Дуњића често су инспирисани Шејком. Никада се у историји српске уметности није догодило да личност и дело једног рано преминулог ствараоца покрећу толике генерације, да уметнички трају и у новом веку, уз  поштовање и без оспоравања.
Генијалност Леонида Шејке се спознаје заједно са свешћу о коначној кризи (пост)модерне културе и цивилизације Запада, „у знаку владавине сила нихилизма“ (Драгош Калајић). Шејка је систематски и утемељено одговарао на изазове свог времена, доба interregnuma које у филозофији историје означава безвлашће, лошу власт, хаотичност или власт жена. Схвативши да модерни свет пропада, Шејка је покренуо велики противпокрет успостављања вредносне алтернативе и постао попут Рене Генона и Јулијуса Еволе пророк неформалне катедре, симбол уметничке слободе и стожер нових идеја. Суочен са силама деструкције различитог порекла, дисциплиновао је сва своја прегнућа и, као човек обдарен вољом и љубављу за Бога и свет, пружио нова упоришта обнове европске културе. Зато су његове изложбе у иностранству од 1967. године  поздравили критичари Минхена, Берна, Цириха и Базела. Мерет Опенхајм је у Цириху, одушевљена његовим цртежима складишта и агломерација модерне уметности, затражила да га одмах упозна. Шејкино свеукупно прегнуће најбоље се може разумети у контексту сликарске групе Медиала, чији је био предводник, а требало би је вредновати као покрет јер је окупила најшири круг уметника, мислилаца и поклоника. Концепцију и идеје Медиале изнео је Драгош Калајић у уводу књиге „Београдски поглед на свет“. Он пише: „Идеални производи (Медиале – прим. Д. Ђ.) поседују својства ‘затворености’ философских система и ‘отворености’ поетских доживљаја. У тој спрези, философски елемент онемогућава губитак аутономије и суверенитета субјекта доживљаја света, под теретом материјала ствари и појава. Истовремено, поетски елемент онемогућава субјекту спознаје да се изгуби у апстракцијама и илузијама сопствених промишљања, која – у крајњој перспективи аутархичног философирања – остају сама са собом као јединим предметом, у празнини своје отуђености од света ствари и појава. Сила те спреге изискује одређене жртве од философије и од поезије, те намеће индуктивни пут спознаје и пројекције алтернативе, дакле једини пут где се могу срести философија и поезија, уједињујући концептуално поимање и поетско доживљавање света. Дисциплина о којој је овде реч изискује и велику интелектуалну смелост, те ванредно развијену душевну осећајност. Зато су аутори (Медиале – прим. Д. Ђ.), скоро по правилу, апартне и самобитне личности, способне да усамљено опстају на критичким или чак изгубљеним местима, једнако удаљене од званичних катедра философије и популарних трибина поезије.“

И ЖРТВА И ХЕРОЈ
Калајићеву антиномију филозофија или поезија, концептуално или поетско, код Шејке би требало  поимати и метафорички и дословно. Неке друге Калајићеве мисли сежу још дубље у суштину Шејкиног и медиалног творења. Та апостолска група, чији се број чланова, на челу са Шејком, образовао око броја дванаест, била је касних педесетих и шездесетих година прошлог века једина алтернатива владајућој номенклатури. После социјалистичког реализма важио је диктат умереног или високог модернизма академика и професора са црвеним партијским књижицама. Медиала је била нешто друго: вид одступања, мешавина демократије, традиције  и конзервативизма вишег реда, прави ликовни underground. Начин живота, облачење и понашање медиалиста из њихових херојских година би и данас били радикални. Удаљена од центара моћи, Медиала се тешко пробијала, а свака њена изложба била је у неку руку скандал. Калајићево помињање „жртве“ такође погађа суштину медиалног. Двојица претеча Медиале, сликари Игор Васиљев и Милан Поповић, трагично су настрадали, први у раној младости, прогањан као противник маршала Тита, а други је умро на дан своје прве самосталне изложбе. Од свих медиалиста Шејка се највише злопатио, најчешће потпуно без средстава за живот, а данашњи млађи уметници вероватно с правом помишљају и на презир који је трпео од професора са академија и од сликара свог времена. У првом покушају демократизације власти био је у притвору месец дана, а живео је само тридесет осам година. Шејку су многи сматрали жртвом, али би се он боље могао одредити ако кажемо да је био јунак, културни херој, харизматски стваралац који буди интуицију и надахнуће, визионар чије идеје са протоком времена не губе на вредности. Шејка није венчао само поезију и филозофију, мистику и сликарство, метафору и предмет. Био је велики протагониста уметности модерног доба који се не уклапа у опште покрете, јер припада демијурзима обнове традиције од Каспара Давида Фридриха, Арнолда Беклина, преко Ђорђа де Кирика, Салвадора Далија, Ренеа Магрита, Ешера, до Ернста Фукса и Рудолфа Хаузнера. Његова уметност и теоријско завештање су ванвремени, окренути вечности и драгоцени за европску баштину.

ТРАГОМ ГЕНИЈАЛНЕ МЕТАФОРЕ
Поводом осамдесетогодишњице уметниковог рођења у београдској Галерији „Хаос“, током протекла два месеца (од 13. марта до 12. маја), први пут је била приређена ретроспектива уметникових цртежа која је превазишла оквире самосталне изложбе. Као култни догађај у домаћој галеристици може се и накнадно разматрати. Власница Галерије Борка Божовић успела је да из тридесет приватних и јавних колекција сакупи стотинак репрезентативних радова из свих периода. Изложбу је пратило вече на којем су о животу и делу говорили уметникови пријатељи Ирина Суботић, Слободан Машић, Пеђа Ристић, Душан Макавејев и Слободан Шијан. Цртеже је професионално снимио Жељко Радовић, као своју донацију Галерији која има намеру да публикује монографију. Ретко се која изложба у приватним галеријама одржава на оваквом нивоу, о чему најбоље сведочи велико интересовање публике због које је била продужена месец дана. Цртежи Шејку представљају као комплетног уметника, аутора генијалне метафоре и ликовне праксе Града – Ђубришта – Замка, пута који је прешао као стваралац и као мислилац. Фасцинантне згуснуте структуре, агломерације, нагомилавања, складишта и ђубришта, никад виђене у новијем цртежу чине га по неким мишљењима бољим цртачем него сликарем. На цртежима је дошло до још спонтанијег и непосреднијег излива његових идеја, праћених манијакалном прецизношћу диреровског, северњачког типа рада, чему је веома помогло његово архитектонско образовање. Најбоље је ту замисао дефинисао Драган Лубарда, други велики цртач, са којим је Шејка заједно излагао. Он је уочио да се Шејка не сналази најбоље на часовима цртања акта, уместо да као други црта фигуру у природној величини он ју је решавао у углу формата. То је навело Лубарду да закључи да Шејка има свој начин цртања, да је освојио студију на нов начин, поставши ванредан цртач захваљујући својим истраживањима. Као што је био особен и непоновљив у свему што је радио, он је и цртао другачије од других, испуњавајући свеске и галеријске формате хамер папира пажљиво простудираним формама, постављајући предмете у центар космичке или есхатолошке драме које смо све више сведоци. Поново откривен млађим генерацијама Леонид Шејка је захваљујући овој озбиљној изложби постао занимљив и онима који га досад нису ценили. У питању је уметник кога ће свако време откривати изнова и на свој начин.

_____________

Последњи запис

Ђубриште је за мене имало
значај прелазног искушавања
модерне уметности; с тиме је
модерна уметност  за мене завршена.

Када бих се вратио животу
(животној снази) сликао бих
онако како сликање пружа
највише радости.

По узору на старе мајсторе
по цену тога да не будем
оригиналан.

Мислим на слике са значењем.
сада одлазећи поручујем свима
који ово следе да наставе не
бојећи се ризика.

Сликање је облик молитве.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *