Крвави мост према Европској унији

Пише Никола Врзић

Управитељи Србије из Брисела и Вашингтона протеклих дана су нам, атацима на Србе у Звечану и на председника Србије Томислава Николића, где год су стигли показали каква би требало да нам буде земља да би њима била по мери; скраћена за Косово и Метохију, погнута у извињењу свима који су Србе у протеклих 20 година убијали, протеривали и обесправљивали. Каквој Влади, онда, уопште и можемо да се надамо?

 

Ако у крви, поред крвних зрнаца, има и симболике, онда је крвава локва на мосту у Рудару, у општини Звечан на северу Космета, била много, много симболична. Зато што нам је показала да они, који су 1999. почели да пуцају по Србима, настављају то да чине и данас, иако су нас у међувремену убедили да су нам велики пријатељи; толико велики да су једини које смемо да имамо јер толико пријатељство нема алтернативу. Показала нам је и да нас пут ка Европској унији не води преко европске реформе правосуђа, европске слободе медија и успостављања слободног тржишта какво је оно у ЕУ, већ нас води баш преко те крваве баре. И показала нам је да нас, када се отресемо те крви као непожељног подсетника на оно што смо изгубили да бисмо постали ЕУропљани, на крају тог пута не чекају Жозе Мануел Барозо и баронеса Кетрин Ештон са коферима пуним евра из претприступних фондова, већ наоружани војник немачког Бундесвера, с прстом на окидачу и пушком упереном у сваког Србина који (још) мрда… Док су нам српски медији – којима крвави мост у Рудару није био инспирација за серијал извештаја о животу и смрти косметских Срба под окупацијом – показали и праву меру окупације остатка Србије.
Али се зато ти исти медији, избегавајући да поставе питање зашто је НАТО прошлог петка пуцао по Србима у Рудару јер је јасно да то није учинио у самоодбрани, истичу у откривању састава владе коју Србија има да добије. Као да су те ствари одвојене. При чему нам медијски третман председника Томислава Николића показује каква би Србија требало да буде, с том владом која јој је већ додељена иако су јој бирачи 20. маја рекли „не“. Србија, дакле, скраћена и понижена.

СИНХРОНИЗОВАНИ НАПАД НА КОСМЕТ
Напад НАТО-а, који се зове КФОР још само на обезвређеној хартији на којој је исписана Резолуција 1244, није био неочекиван. Уосталом, три дана пре крвавог петка, прошлог уторка, наоружани миротворци су већ одржали генералну пробу напада, дошавши до бетонске барикаде код Рудара како би тестирали реакцију становништва. Становници су одреаговали како једино и могу, масовним окупљањем и протестима, из чега су немачки и амерички планери десанта на барикаду само извукли закључак да би и њихови војници требало да буду бројни, а уз то и немилосрдни. А ове недеље су, на сличан начин, почели да испитују барикаду на главном мосту у Косовској Митровици…
Али све је то само део шире приче. У којој се на српски Космет синхронизовано удара и преко Београда, и на мостовима у Рудару и Косовској Митровици, и из Приштине, Брисела и Вашингтона истовремено. Како смо писали прошле недеље („Три заповести Мирослава Лајчака“), од наредне српске владе пријатељи са Запада траже да успостави дипломатске односе са Косовом, да се будући премијер Србије састане са премијером Косова Хашимом Тачијем, да Србија под хитно престане да финансира своје државне институције на Космету, а онда и да их формално укине. Истовремено, косовска влада, коју подржавају Међународна цивилна канцеларија, КФОР и ЕУЛЕКС (сви су они, заправо, једно исто), избацује УНМИК са севера Косова и припрема отварање канцеларије по Ахтисаријевом плану; а да би заживела општина Северна Митровица, којом ће се управљати из Приштине, а не из Београда, потребно је скршити отпор Срба северног Косова. Дудин крш и Рударе, симбол српског отпора независном Косову, изабрани су баш да би њихова симболика била преокренута у корист киднапера српског Космета. Који су, како је „Печат“ у више наврата упозорио, одлучили да 2012. буде година коначног решења за Косово.

[restrictedarea]

Прошли петак, 1. јун као дан када су ступили у оружану акцију, поклопио се с почетком примене споразума о слободи кретања који је у Бриселу прошле године склопио Борко Стефановић, то јест оног његовог дела који се претворио у оно што се и очекивало; у отворени лов на аутомобиле са српским таблицама косметских градова. Борковим споразумом је, подсећамо, предвиђено да косметски Срби одбаце српске таблице и узму статусно неутралне КС или, ако баш тако хоће, РКС таблице „независног Косова“. Српски преговарач, при том, не само што у споразум није убацио одредбу којом се дозвољава и трећа алтернатива (задржавање српских таблица, пошто се и он, ваљда, слаже да је Космет Србија. Ех, та симболика), већ је Приштини на вољу оставио и да – ако хоће, а хоће – слободно прогања оне који покушају да не примене бриселски договор, тј. покушају да задрже српске таблице. Штавише, тим истим договором – баш зато што се договор тиме и не бави – Приштини је препустио и суверено право да утврди процедуру издавања и КС и РКС таблица. Што је, наравно, Приштина и искористила, и одредила да је за вађење статусно неутралних КС таблица претходно потребно извадити статусно сасвим одређена документа „независног Косова“. И тако је Борко Стефановић гурнуо косметске Србе у раље „независног Косова“ Хашима Тачија.
Стефановић сад тврди да је „у Бриселу постигнут усмени договор да се договор о таблицама не примењује на северу Косова, мада то није формално унето у споразум. Приштина сад крши тај договор“. Да ли је поцрвенео кад је то изговорио, не знамо, мада слутимо да није. Тек, Маја Коцијанчич, портпарол шефа ЕУ дипломатије Кетрин Ештон, рекла је оно што смо и сами помислили. Да Борко Стефановић лаже: „Договор о таблицама део је Споразума о слободи кретања (…) Споразум о таблицама спроводи се у складу са договореним.“
Подсетила је Маја Коцијанчич и да је примена овог споразума већ била одлагана (учињено је то барем у два наврата, крајем прошле године, па у марту ове), што нас доводи и до питања зашто је одлагана примена онога што је договорено? Другим речима, какви су то закулисни дилови склапани? Како је историја учитељица живота, вратимо се четири године уназад, у 2008. Тада су, како су нам показале депеше америчке дипломатије, Борис Тадић, Борко Стефановић и њихови саучесници молили Сједињене Америчке Државе (тај „светионик слободе“, како им је у лице сасуо Б. Стефановић) да одложе проглашење независности Косова само док се не заврше председнички избори у Србији, јер би Тадић, по супротном сценарију, изборе могао и да изгуби. А заузврат су Американцима обећали да ће после избора бити кооперативни у вези с Косовом, тако што ће прекинути српске везе с Косовом. Постоји ли ишта што нам гарантује да Тадић и његова клика и сада нису учинили слично? Да су опет обећали своју кооперативност, обећали да неће учинити ништа када и последњи остаци Србије буду протеривани с Космета, само ако  Србија с Космета буде протерана после избора? Па је због таквог договора, зато што се Американцима жури да заврше с Косовом више него што могу да чекају крај Тадићевог мандата, бивши председник и пожурио да скрати свој мандат. Да уграби прилику и изађе на председничке изборе док још има неке шансе, пре него што се покаже да је једини добитник његове косовске политике, заправо, Тачијево „независно Косово“.

ПРЕДСЕДНИКОВА ЗАКЛЕТВА И ПОСЛЕДИЦЕ
Атак немачке и америчке војске на косовске Србе поклопио се и са ступањем на дужност новог председника Србије. У четвртак се Томислав Николић заклео да ће „све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део“, у петак му је на терену НАТО рафалима демонстрирано колико је тог суверенитета на Космету (пре)остало. Тако да су пуцњи на Србе у Рудару, на известан начин, били и пуцњи у председника Србије Томислава Николића. И нема сумње да су планери крвавог петка и то имали у виду када су га планирали.
С тим што је Николић доспео под рафале и са других страна. А то се, однекуд, поклопило с ониме што изгледа као његов покушај да у здање на Андрићевом венцу унесе оно чудо невиђено. Политику борбе за српске националне интересе.
Већ смо, с радошћу, упозорили да је у залагању за српски Космет председник Томислав Николић постао јаснији и чвршћи од председничког кандидата Томислава Николића; оно што је рекао у интервјуу за руски сателитски канал РТ – да се никада неће одрећи од српског суверенитета над Косметом – поновио је и када је, у Скупштини Србије, полагао председничку заклетву. Изговорио је, у међувремену, и још макар две јереси. Да „страни интереси никада неће бити доминантни у Србији којој сам ја председник“, и да му је „ЕУ веома важна, али је Србија увек најважнија“. Кад је НАТО запуцао на Србе сазвао је хитну седницу Савета за националну безбедност, који је констатовао да је „озбиљно угрожена безбедност грађана покрајине“. И не само што се тиме директно супротставио НАТО-у – који је „дубоко огорчен због насилних чинова уперених против наших војника“ – већ је председник Србије, поводом одузимања српских таблица, рекао и да „не можемо да седимо мирни, нити можемо да ћутимо пред оним што се догађа“. Па се, у интервјуу црногорској државној телевизији, осврнуо и по региону, рекавши да упућује „замерке Хрватској због односа према српској мањини“, те да критикује „руководство Црне Горе због односа према Србима“, али и да не сматра да се у Сребреници догодио геноцид већ „велики злочин“.
Управо је ова констатација искоришћена као повод за баражну ватру којој је током последњих неколико дана изложен Томислав Николић. Замера му се што се усудио да релативизује злочин, да ревидира историју, замера му се одједном и на његовој националистичкој историји четничког војводе. „Блиц“, тај доследни заступник туђих интереса, пита се „која је од две Николићеве заклетве била од срца?’“ (четничког војводе или председника Србије), адвокат Срђа Поповић говори да је Николић „јако превртљив и неозбиљан човек“, „неурачунљиви човек који само наноси штету својој земљи“, ређају се разни високи представници, портпароли, шефови делегација и амбасадори који изражавају жаљење због такве „контрапродуктивне изјаве“ (Марк Тонер, порпарол Стејт департмента), која је, ни мање, ни више, него угрозила „јачање стабилности и помирење у региону“.
Али да се не лажемо. Није Томислав Николић рекао или урадио ништа тако опасно, или радикално и запаљиво да би заслужио онолику пажњу заступника евроатлантских интереса на Балкану. Осим што је, изгледа, учинио једино што је неопростиво; што нам је дао наду да би српска држава могла да почне да ради у корист Србије и Срба. (Да ли ће нови председник Србије истрајати у борби за ту наду знаћемо када се, за десетак дана, врати из Брисела. Тада ћемо знати и колико је, заиста, вредео избор који је Србија начинила 20. маја). Тако да сви ови напади на Томислава Николића, заправо, морају да се схвате као напади на покушај Србије да устане. Да устане са покајничких колена искључивог кривца, на која ју је бацила Тадићева политика борбе за туђе интересе преко наших леђа. Србија, поручили су јој Запад и пријатељи, остаће на коленима или ће се по њој пуцати.

МАТЕМАТИКА И ИНТЕРЕСИ
И то је, нажалост, можда и једини исправан угао из којег вреди предвиђати састав будуће Владе Србије. Као што наши западни пријатељи не дозвољавају Томиславу Николићу да постане српски председник Србије (уместо да и даље имамо просрпског, како год се звао), још теже ће себи дозволити да добијемо српску Владу Србије. Коалиција СНС-а, СПС-а и ДСС-а, отуд, могућа је само ако је Србија слободна земља. Или ако Руси наговоре Ивицу Дачића (који је ове среде изненада отпутовао у Москву) да се окрене против оних који су га 2008. довели на власт, против Американаца и њихових жеља, међу којима ДСС свакако није. Савез СНС-а, СПС-а и УРС-а Млађана Динкића могућ је, пак, математички и у мери у којој је СНС спреман да се одрекне ДСС-а и онога што партија Војислава Коштунице представља; не толико због самог СНС-а колико због дозволе Дачићу, његовим коалиционим партнерима и Динкићу да уђу у такав савез. Америчка амбасадорка Мери Ворлик овог понедељка је са Јованом Кркобабићем, председником ПУПС-а, разговарала о састављању будуће владе, и сигурно га није охрабривала да се од Вашингтона окрене ка Москви…
Што ће рећи да нам преостају или поновљени избори, који би одговарали само странкама које су стале иза председничке кандидатуре Томислава Николића – дакле, СНС-у и ДСС-у – па су зато  мало вероватни, или нека од варијанти коалиције ДС-а и СПС-а. И то је, како сада ствари стоје, једина непознаница. Ко ће још, уз Тадића и Дачића, учествовати у испуњавању три Лајчакова услова? Чедомир Јовановић или Млађан Динкић? Да будемо начисто: обојица су сасвим ради да то учине.
Елем, усред смо помало парадоксалне ситуације. Тадић се договорио са Дачићем да формирају скупштинску већину, и Тадић се договорио са Ч. Јовановићем да формирају скупштинску већину. И уместо да је ове среде, на састанку код Томислава Николића, лидер ДС-а известио председника да је већина договорена, известио га је да је већина близу, али да још није договорена. Зашто? Зато што Дачић, изгледа, баш и не би са Јовановићем, свестан ваљда да чак ни његови бирачи на следећим изборима неће бити толико кратке памети и памћења колико су били на овим. Поготово што би наредни избори могли да им се догоде много пре истека четворогодишњег мандата наследника Мирка Цветковића. И тако у игру ускаче председник Републике Српске Милорад Додик. С Дачићем уз свој бок, из Бањалуке овог викенда поручује да не пристаје на Владу Србије у којој ће бити лидер ЛДП-а. На Јовановићеве помирљиве тонове – јер је шеф „Преокрета“ Додику одговорио свашта, али се није усудио да понови да је Република Српска геноцидна творевина, што је, тако кажу, основ њиховог сукоба – први човек РС реагује још оштрије; поручује да не прихвата чак ни Јовановићево извињење, и да му је он у сваком облику неприхватљив. Није неважно, слутимо, ни то што се Додик са овом поруком јавности и заинтересованим странама обраћа преко новина за које се основано сумња да су подложне утицају извесних кругова из врха ДС-а. Који су у латентном сукобу са другим круговима у врху ДС-а, којима је новчаник у ДС-у, а срце у ЛДП-у. Па је под њиховим притиском шеф ДС-а у недељу увече договорио савез са човеком кога је из ДС-а истерао, са Чедомиром Јовановићем. Да би му сада, преко Дачића и уз помоћ Додика, та горка пилула застала у грлу, и већ договорено учинила неизвесним.
А који је циљ овог истеривања Чедомира Јовановића из владе са Дачићем и Тадићем, осим да се Тадић још једном безобзирно насуче? Циљ је да се у владу са ДС-ом и СПС-ом утера већ отписани, а Дачићу прихватљивији Млађан Динкић. Изјаве љубави, с Динкићеве стране, већ стижу: „Једини ко даје озбиљне изјаве у овом периоду је Ивица Дачић. Све остало је фолклор.“ УРС је при том, нагласио је, баш као и СПС „апсолутно против“ замрзавања плата и пензија, као што предлаже Фискални савет и медији наклоњени савезу са ЛДП-ом.
Или ће Дачић ипак, на крају, пристати на ЛДП, наравно пошто свој пристанак додатно, скупо наплати? Знајући с ким имамо посла, ништа нас неће изненадити.
Њихове договоре ће, нажалост, најскупље платити они чија је крв најјефтинија. Видели смо је већ, проливена је на мосту у Рудару, на Косову и Метохији. Шта ли ће, тек, бити на мосту у Косовској Митровици? Нека им је Бог у помоћи, кад им већ Београд од помоћи бити неће. Осим ако Николићева председничка победа не превазиђе и самог Николића, и покаже се већом него што се било ко усудио да помисли.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Krvavi mostvi u Zapadnoj Slavoniji prvog maja1995 god, i ovi
    sada na Kosmetu. Pucaju li pucaju po Srbima a Srbija NEMA. SLEPA.
    UKOČENA,GLADNA,a novog predsednika napadaju oni koji su Srbiju
    dove u ovo stanje jer je rekao posle zakletve u Skupštini da će
    reći istinu o politici koju je vodio Tadić i koalicija.Šumadinac
    izdrža prvi udar vetra sa Zapadne strane.Vladu prave sa ukradenim glasovima 6 maja a 20 dobiše kroše udarac od koga se
    još ljuljaju.Onaj što se poljulja 20 maja reče da neće biti
    predsednik vlade.Dobro ima razloga da bira gde će okajati pogrešnu politiku prema državi Srbiji i njenim građanima na
    Kosmetu su prazni Manastiri posle odlaska vladike Artemija a može
    i kod MONAHA ARTEMIJA U LJILJCIMA ILI U BARAJEVU POKRAJ BEOGRADA.
    Isto tako ima vele lepno mesto sagrađeno nedaleko a u BANATU.

  2. Можда је становиште које ћу ниже изнети негде већ од неког дато, претресано, и оцењено као погрешно, али ја тих дана нисам због заузетости имао могућности да се упознам с тим. Ако је и тако, чудно ми је да нигде још нисам наишао на следећу процену дешавања.

    Питање је: да ли су се странци баш толико “невољко” сложили са избором Т. Николића за председника Србије, и то “суочени са могућношћу народне побуне после првог круга”? Кроз све анализе разних посматрача провлачи се теза да Западу нереди у Србији никако не одговарају, па су зато, мимо своје воље, ипак прихватили “народни избор”.

    После свега што се догодило након првог изборног круга ја сам, пак, данас још уверенији у исправност своје тадашње процене: ЗАПАДУ СУ ИТЕКАКО ПОТРЕБНИ НЕРЕДИ У СРБИЈИ, али НЕРЕДИ СА САСВИМ ОДРЕЂЕНИМ ИСХОДОМ. После другог изборног круга тамо су могли само задовољно да трљају руке. Ево зашто.

    Када су већ током послеизборне ноћи Двери дигле глас против изборне крађе (а према ономе што смо видели очито је да је почињена изборна крађа епских размера), њиховом протесту убрзо су се придружиле ДСС, напредњаци, па и вечити сарадници демократа из СВМ. Температура у српском друштву почела је нагло расти. Појавила се реална опасност да се (не само) опозиција поводом изборне крађе обједини и, на крилима народног незадовољства просто збрише жуту екипу и њене сателите са политичке сцене Србије: људи су једноставно ухваћени са рукама у врећи. А руке у врећи не захтевају никаква даља објашњења. Власти су, дакле, или могле прихватити независну проверу изборног материјала, или да се суоче са народним гневом. Суочени са народним гневом од војске и полиције би имали користи колико и Милошевић 5. октобра 2000. Такав исход би омогућило рашчишћавање ситуације, расписивање нових избора и образовање једне стабилне власти у којој цела та екипа која је узјахала Србију после 2000-те не би имала шта да тражи. Е видите, НЕРЕДИ СА ТАКВИМ ИСХОДОМ НИПОШТО НИСУ ОДГОВАРАЛИ ЗАПАДУ!

    И шта је учињено?

    Тадићев “партнер” Пастор је смирен, напредњаци подстакнути да уђу у други круг, ДСС је подржао напредњаке, Двери остадоше усамљене, и цела прича о изборној крађи оде у други план. Из Европе Николићу стиже подршка у виду “честитке” због победе читава три сата пре затварања биралишта, а затим “извињење” због “техничке грешке”. Објашњење о “погрешној честитци” у Србији је од свих прихваћено здраво за готово, што представља невероватну наивност, ако није у питању зла намера. Зар неко заиста може да поверује да на Западу себи допуштају такве грешке?!

    Па шта је онда Европа добила Николићевим избором?
    Напредњаци на крилима свог “успеха” сместа заборављају на изборну крађу. Грогиране демократе и њихови сателити добијају могућност да се дигну из блата, утврде положаје (које пре тога нико сем њих не би ни смео бранити) и, ослобођени сваке одговорности, са новом снагом крену у обрачун са својим неистомишљеницима. Тако долазимо до свега овог о чему Цвијановић овде пише.

    Дакле, РАСПОЛУЋЕНОСТ СРПСКОГ ДРУШТВА ЈЕ ОЧУВАНА, а Николићева победа је Пирова победа. Урушавање државе се наставља, гнев ојађеног народа, коме на врата све чешће долазе са судским решењима о пленидби покућства због неплаћених рачуна и даље расте, док тече најбесрамнија и најогољенија трговина око образовања владе која је икад виђена (због те трговине још увек није образована ни локална власт у многим местима широм Србије).

    Неиспуњавањем обећања о покретању преиспитивања изборних резултата Николић је и себи и Србији ископао јаму. Наместо разбистравања ситуације (па макар и после нереда на улицама који, међутим, сигурно не би дуго трајали) добили смо затишје пред ураган, тј. додали уље за разбуктавање пожара који више нико неће моћи да контролише. А Европи управо то и треба: зашто би се гњавила с Николићем, Тадићем или којим год политичарем, кад су се већ стекли услови да ми сами раскомадамо ово што је преостало од Србије и изнесемо јој спремљено на тацни?

  3. Показала нам је и да нас пут ка Европској унији не води преко европске реформе правосуђа, европске слободе медија и успостављања слободног тржишта какво је оно у ЕУ, већ нас води баш преко те крваве баре. Е ово су ваше речи и оне сугестирају ту унију у коју многи у Србији тако и виде како је ви у вашем опису и описаште, неко ће то тако и прочитати и тако схватити! Али то је само вањска опна те ЕУ она је фашистоидна ,расистичка,клерокатоличка и антиСрпска у 100 проценту. Они никада та или неке пријашње Европе нису ни биле проСрпске само смо били лагани и завођени као и данас , показали смо да смо лакомислени , глупи и непроницљиви у свему и да се уопште не сналазимо у свему томе. Рим господари и наређује и то из сенке ,они нас познају у потпуности а ми њих нимало!!!
    Е знам истина је болна а патриот бити а невидјети је још болнија .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *