Јуриј Баранчик: ЗАПАД СПРЕМА БЕЛОРУСИЈИ ЛИБИЈСКИ СЦЕНАРИО

Анализирање ситуације у седишту белоруске прозападне опозиције показује да се те снаге још увек нису опоравиле од чистке опозиционе инфраструктуре коју су извршиле белоруске власти после председничких избора 2010.године. Покрет се растурио, партијске и друге структуре су ослабљене, а циљеви и задаци се формулишу неразумљиво, недостају јединствена стратегија и тактика. Исту оцену дају и многи експерти баш из опозиције. Опозициони покрет није успела да пробуди ни прошлогодишња провокација западних специјалних служби са Алесем Бељацким, у чије су рачуне као случајно, ненамерно ушле литванске власти, после чега је он, због неплаћања пореза осуђен од стране белоруског суда. Покушај да се од белоруског заштитника права направи нови Лех Валенса или Вацлав Хавел или нови добитник Нобелове награде је јавно и бучно пропао.

Без обзира на то покушаји да се нађе решење за «белоруско питање», а у корист евроатланских «демократизатора», и даље трају. Као и до сада, у западним размишљањима постоји неколико паралелних стратегија. Једна од њих је релативно мирна и рекло би се – мирољубива. Ту је реч о Источном партнерству. Друга је оштрија, има везе са ослобођењем политичких затвореника и усмерена је добијању што брже предности у процесу преговора са белоруским властима, уочи избора за белоруски парламент који су предвиђени за септембар ове године. Преговори ће почети, очигледно већ сада, у јуну. Постојали су покушаји Запада да се направи и трећа, врло оштра стратегија за преговоре, која је повезана са увлачењем Русије у конфликт око повучених европских дипломата и формирања у Белорусији нове «вруће тачке» по примеру Сирије, али је та стратегија захваљујући усаглашеним поступцима Минска и Москве пропала, а да фактички није ни почела.

Кад ево, у позадини успореног спољнополитичког дијалога на линији Република Беларус – САД – Европска унија прилично неочекивано су у мају белоруски политички емигранти, углавном бивши припадници белоруских тајних служби, који су се угњездили у Европи и који се, то је бар јасно, налазе под будним оком својих европских колега, појавила иницијатива да се формира организациони комитет «савета националног спаса», са доцнијом намером да се из његових редова формира «влада у изгнанству». То је саопштио председник организационог комитета, бивши командант 5. посебне бригаде за специјалне намене ГРУ ВС РБ пуковник Владимир Бородач. У састав савета је већ ушло двадесет осам белоруских емиграната (бивши сарадници снага моћи Белорусије, друштвених организација и политичких партија) и неколико десетина активиста опозиције који живе у Белорусији. Заменик председника организационог комитета је бивши мајор КГБ Онуфриј Романович. Циљ овог савета је да његови лидери формулишу довољно стандардно (упореди са исто таквим саветима у Либији и Сирији) – јачање борбе са «диктатуром», формирање «владе у прогонству», организовање уз помоћ наведеног Савета услова за вођење преговора – за контакте представника белоруских власти и Запада и, најзад, терање власти да под притиском испуни одређене захтеве.

Припремање нових западних «иницијатива» у вези са Белорусијом се спроводи по шеми која је добро прорађена у последњих годину и по дана – понављање сиријског или либијског сценарија. Емигранти – бивши белоруски специјалци су сада избачени на авансцену, како би испунили улогу марионета иза којих стоје много утицајније снаге.

Међу «унутрашњом» белоруском опозицијом ти покушаји за сада наилазе на мање или више прохладан одзив зато што се, са једне стране, опозиционари који су раније припремани, прибојавају поновне поделе ресурса, а са друге чвршћа линија понашања нове групе бораца са «белоруским режимом», која ће сасвим сигурно довести до чвршћег одговора белоруских власти. И обзиром да је теже пробити се до емиграната, основни удар ће бити нанет онима који су лакше достижни и који се налазе у земљи. Зато се лидери опозиције који су баш у Белорусији за сада на време дистанцирају од својих колега у иностранству. За сада нису јасне ни методе за постизање циља «савета националног спаса». Ако те методе предвиђају примену оружане силе, «спасиоци» ће аутоматски да припадну реду терориста, а одговор белоруских власти на њихове поступке ће бити уништавајући, а и подржаће га највећи део обичног народа. Ако се буде радило о политичким методама, обзиром да се ради о опозиционим активистима са оне стране границе – они неће ништа додати у касицу већ постојеће прозападне опозиције.

Ту је потпуно отворено одређено размимоилажење. Међутим, уколико другу (мирну) варијанту белоруске власти лако могу да неутрализују, прва варијанта са оружаним акцијама на територији саме Белорусије, које ће се усмеравати из иностранства (опет – по аналогији са Либијом или Сиријом) заслужује да јој се посвети наша пажња.

Ова стратегија није тако једноставна како изгледа. У ствари она има два нивоа супротстављености. За Запад је много важнији други ниво, информациони, који стоји иза отвореног коришћења силе. Његов је циљ да се, као одговор на покушаје супротстављања терористичком рату у самој републици, дискредитују белоруске власти. »Режим Лукашенка» (слично «Гадафијевом режиму», «режиму Асада») ће бити претворен у новог баука и представљен као «крвава диктатура» која омета слободно изражавање народне воље.

Демонизација белоруских власти као систем информационих мера – то је стуб за дугорочни западни пројекат у односу на Белорусију. Циљ је да се не дозволи развој сарадње на линији Русија – Европа, јер она подрива «трансатланску солидарност», односно да се заједно са белоруским демонизује и руско руководство и да се на бази тога затим одбије «режиму Путина», баш као и «режиму Лукашенка» цивилизованост и «осећање припадања Европи». Није се случајно иницијатива Бородача – Романовича појавила одмах после избора В.Путина за председника Русије и његове изјаве да приоритет представља пројекат формирања Евроазијског савеза.

План дестабилизације Белорусије представља део шире замисли торпедирања пројекта Евроазијског савеза.

У вези са тим прва званична посета В.Путина као председника Руске Федерације Минску и потписивање заједничког коминикеа који односе две земље карактеризује као «стратешке» – сагласно договору о формирању Савезне државе из 1999. године – не оставља места за наде оних који се труде да развијају кризне тенденције у белоруско-руској сарадњи.

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)