Почетна / Документи / Јован Христић (1933-2002): Ретка мера

Јован Христић (1933-2002): Ретка мера

Пише Драган Хамовић

Духовно проистекао из свога века, подржан знањима много старијим, успео је Јован Христић да своју епоху надрасте, успео је да пише песме истинито, јасно, а дубоко, окружен збрканим светом и површним или неразговетним идејама, све безнадежније откинутим од живота

 

Навршило се десет година од смрти Јована Христића, значајног песника и једног од водећих есејиста српске књижевности, вишестраног прегаоца у позоришту, као и зналца што је као уредник и преводилац увео у нашу културу подуги низ незаобилазних теоријских и песничких дела протеклог века. Бележимо и пола века од објаве песме „Федру“, по којој свакако остаје запамћен. Христић је, у доба свакојаке пометње, пример аутора насушне мере и равнотеже.

УЗВИШЕНА МУДРОСТ
„Модернизам истиче из једне илузије и он представља једну илузију, илузију кидања са традицијом, и то га осуђује да или лебди у празном, или да буде бесмислен  пошто је кидање са традицијом у већини случајева само изговор да се пишу бесмислице“, писао је далеке 1956. године Јован Христић, чија суштинска припадност модер­ним токовима не може бити спорна. А иза описане лажне и неупитне „модернистичке“ заставе заклањају се до дан-данас толики случајни и безизгледни, који би још да буду еталон или судије за вредности, успостављене раније или скорије. Личности као што је био Христић, који „не муте воду да не би изгледала дубља“, и нама и свету данас недо­стају или су заглушени бучним и смутним гласо­вима. Сре­ћом, можемо читати напи­сано. A пре осталога, свако мало нам се навраћају у свест речи с почетка песме „Федру“ – стихови које као да изговарамо ми данашњи, о нашем актуелном „тавном часу“: „живели смо / у време­нима сасвим очајним. Од трагедије / Правили смо комедију, од комедије трагедију.“ Сасвим очајни или пак помирени, сведоци смо, па и вољни или невољни саучесници раздобља када се убрзана релативизација вредности претворила у опасну инверзију, када се обрнуло наглавце много шта на чему почивају вајкадашња духовна стремљења, појединачна и заједничка.
Јован Христић у „Федру“ наводи и кључне речи своје укупне књи­жевне и умне акције: „озбиљ­ност, мера, мудра узвишеност, узвишена мудрост“. Од часа дости­зања пуне ауторске зрелости (а то је управо почетак шездесетих година) мало ко је, у иначе толико претенциозној књи­жевности двадесетог века, делао с толиком еру­дитном подлогом и прочишћеним сен­зи­били­тетом, отворен за савре­мене појаве колико и за вредно­сти из опште и наци­оналне тради­ције. Тра­дицију је Христић, за себе и потребе свога дезори­јентиса­ног нара­штаја, наново откривао – поготово њене маргинализоване делове, усред епохе чија је матица убрзано доносила и односила невредности и вредности, насле­ђене и нове. Откриће магистрал­ног маргиналца европске модерне пое­зије, песника модерне Александрије Константина Кавафија – значило је и Хрис­тићу пот­врду да је могуће остварити жељену и прегледну синтезу.
Упо­редо са стиховима, Христић од својих почетака пише и есеје о општим и епохалним питањима пое­зије, тада младалачки амбициозно пос­тав­љене и подр­жане лектиром из оновремене англо­сак­сонске и француске књи­жевне мисли. То му омогућава брзу афирмацију у средини жедној квалитетних есејис­тичких гла­сова, али пес­нику Христићу уједно чини извесне тешкоће са којима се требало борити. Наиме, похвале Христићу есејисти, у првој деце­нији његовог ауторског прису­ства, биле су код неких критичара погодан увод у опре­зно оспо­равање или макар резерву према његовој пое­зији. Али, Христи­ћева поезија учествује у променама доминантног пое­тичког модела српске поезије, тако да није случајно што је – тада веома провока­тивна и стога оспора­вана – „Антоло­гија српског песниш­тва“ Мио­драга Павло­вића (1964) заврша­вала баш песмом „Федру“, објав­љеном непосредно пре антоло­гиј­ског погледа на цело­купну српску песни­чку тради­цију, почев од двана­естог века и Светога Саве – па до Јована Хри­стића, поетички тек дефи­нисаног аутора.

ВАРВАРИ СУ ВАРВАРИ
После „Александријске школе“ Христић је привидно напустио поезију и окре­нуо се есејистици, посебно драми и позоришту, што је могло навести на зак­ључак да су имали право тумачи који су истицали првенство његове есе­јисти­чке у односу на песни­чку вокацију. Помало неочекиван повратак Јована Христића у поезију после чет­врт века, збирком „Старе и нове песме“ (1988), нашао је далеко припремљенији терен за кона­чну валоризацију овога песника у припадајућем поетичком контек­сту, аутора још од раније сврстаног у врх српске књижевне и позоришне есејис­тике и уваженог као драм­ског писца. Повратак стиховима био је дефинити­ван и суверен, оданде где је песнички застао у „Александријској школи“, али за две и по деценије пре­сабра­ним и сталоженим, животно осенченим искуством. У садеј­ству песничког и есејистичког (про­грам­ског) рада читаве једне модернистичке генера­ције (у којој је и Христићев удео више него приметан) превладао је потпу­нији и уравнотеже­нији књи­жевни поре­дак, у савреме­но­сти као и при погледу на прошлост. Сасвим према механизму опи­саном код Томаса Стернса Елиота, чију је мисао о песништву и пес­ничкој тра­дицији Христић, од својих књи­жевних поче­така, свесрдно прихватио.
Пре него што се поезији вратио Јован Христић објављује тео­ријску књигу „Облици модерне књижевности“ (1968), интелектуално смелу, темељито дату и доследно вођену синтезу, с веома критички постављеном перспективом у односу на домете и даље путеве књижевне уметности. Он тада отво­рено поставља питање којег се многи умни савре­меници клоне, питање поузданог мерила вредно­сти. „Верујем да је херојско доба модерне књижевности, у којем нас је сваки текст што би се појавио задивљавао пре свега својом новином, углавном про­шло“ – речи су изнесене још у предговору „Облика модерне књижевности“: „У исто­рији књиже­вности наступио је час када модерна књи­жев­ност – као и књи­жев­ност било ког дру­гог раздобља – мора бити про­суђи­вана и нешто озбиљнијим мерилима, и питање више није у томе колико се она раз­ликује од књижевности коју називамо тра­дицио­налном или класичном, већ у томе колико је она у стању да заузме своје место у великом низу стилских раз­добља који почиње са Антиком.“ Овако одлу­чно, проб­лем може поста­вити само отворени, недогмат­ски ум уроњен у токове епохе којој припада, али који целину традиције упошљава за поузданије одме­ра­вање докле смо сти­гли у нашем вре­мену.
Нове песме у збирци „Старе и нове песме“, писане осамдесетих година, означавају померање тежишта са културе на домен интиме, са посредованих и слојевитих саз­нања на непосредне осете и осећања, на реалност тренутака трансцендентне лепоте коју чулно откријемо – нас­прам образаца лепоте оличених у класич­ним идеалима на које се испрва осла­њао. Пос­ледњи стихови, објављени пред крај живота и постхумно, готово задобијају израз докумен­тарног сведо­чења о суморном и сумирајућем добу, када су сва велика веро­вања и све заблуде про­шли и постали неважни, а зна­чај добијају одблесци ефемерних, најли­чнијих реа­лија, дивних „општих места“ соп­ственог прохуја­лог живота. Оно што је некада чинило „живот начињен од ситница“ и остало неизбри­сано у мемо­ријском фонду што се празни, начас бива, у визији лирског суб­јекта, убед­љиво пре­тежнија ствар­ност од оне што се догађа у старости, при виталном зала­ску, да би се напо­кон и то претворило у фикцију пред мрачним предосећањем скорог краја. И све то Хрис­тић нестилизовано, огољено бележи, и његови пред­смртни стихови носе снагу документа, сведочан­ства, у изразу који по дубини мири опозитне класичне и аван­гар­дне тежње по заједничком моменту: довођењу поезије у круг битних егзис­тен­цијалних аката, не остајући тек самодовољна делатност у језику. А све­дочењу онога што јесте пое­зија одувек тежи, али ретко успева да се тој мети при­макнe. Није био склон буци с краја века, али је ипак написао песничку реплику ироничном Кавафију да „варвари су варвари, и нису никакво решење“ у годинама када је врхунило безакоње над српским народом на Косову и Метохији у држави отуђеној, а у ратним годинама после распада такве државе записује следеће стихове: „Ствари се понављају у застрашу­јуће пра­вил­ним размацима. / Мртви устају, убијају живе, покопана царства васкрсавају, / давне мржње нису заборављене: само су чекале свој час.“ („Три ратне песме“) Написао је укратко шта је имао – али је написао.
Духовно проистекао из свога века, подржан знањима много старијим, успео је Јован Хрис­тић да своју епоху надрасте. Остварио је и необичан песнички под­виг, успео да пише песме у прис­ном дослуху са елементарним стварима света и чињеницама сопствених дана и година, истинито, јасно, а дубоко, окружен збрканим све­том и површним или неразговет­ним идејама, све безна­деж­није отки­нутим од живота.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *