Јања Гаћеша: ИМА ЛИ ЛЕКА

Готово да нема човека у Србији који се ових дана не бави формирањем будуће владе. Сви праве коалиције и све су опције у игри. Од када су коалициони партнери постали ДС и СПС, све је могуће у овој нашој Србији. Ни ми, Срби с Косова и Метохије, нисмо у томе изузетак: негде, дубоко у нама, тиња нада – она, која ‘‘умире последња’‘.

Данима слушам и гледам како се жучно расправља ко ће с киме и шта ће то за нас да значи. Не да се народ, верује да ће бити боље, да ће се променити досадашња политика према Косову и  Метохији. Наша нада је слична очекивањима болесника да ће ипак оздравити. Дотле смо дошли; дотле су нас довели.

Зато се сетих самог почетка ове наше голготе, када се на перонима нишке аутобуске станице чекао полазак чувеног конвоја за Грачаницу. Натоварени торбама, у којима је највише било хране и одеће, Срби с Косова и Метохије стизали су на станицу много пре предвиђеног поласка, што боље место да заузму на перону, за јуриш на аутобус и седиште у њему. Јер, долазак пред сами полазак значио је стајање до Грачанице, пошто су линију држала само два аутобуса, с дрвеним седиштима, предвиђена за градску вожњу. Ни људи из Ниш-експреса нису тада могли мимо времена, а возачи су били хероји. Тек, жеља ми је да читаоцима дочарам како је то изгледало.

Наиме, рано ујутро сваке среде и петка тим аутобусима се могло стићи до централног дела Покрајине. Касније их је било више и били су далеко удобнији, али то је био сам почетак успостављања релације Ниш-Грачаница. Једног таквог јутра, неки путници са суседног перона су знатижељно питали једни друге откуд толика гужва, нашта је један од њих одговорио:

‘‘Они путују у Долину губаваца’‘, главом показујући на нас.

Нико тада није реаговао, пошто већ бесмо чули да има оних који Косово и Метохију тако зову. Већа нам је брига била да на време стигнемо до Мердара, где нас је чекала пратња, и да што безболније прођемо традиционално каменовање аутобуса код Подујева, него да се расправљамо са непознатима.

Но, ево тринаест година потом, пратећи шта се дешава после избора у Србији, један ми пријатељ рече:

‘‘Ко нас је назвао Долином губаваца, имао је право.’‘

Јер, на памет му беше пало што и мени дан раније. Подсетио ме је на тај перон нишке аутобуске станице, када смо сањиви и уморни ишли у неизвесност – а ипак само својој кући – и натерао да се запитам у чему је разлика између тих несрећних, болесних људи који су морали да живе изоловано од остатка света, и нас, Срба са Косова и Метохије? Јест да смо, Богу хвала, здрави и да се извињавам због поређења – уз дубоко саосећање за сваког ко и данас болује од те болести – али не могу а да не упоредим њихов живот у изолацији, и наш.

Прво и основно, наиме, јесте да ни тадашње власти нису знале шта ће са њима, као што ни ове досадашње, ‘‘наше’‘ – а по свему судећи, и будуће – не знају шта би с нама.

Тако, Борис Тадић, кандидат за премијера, вели да његов  предлог за решавање проблема Косова и Метохије није добио подршку на изборима, и да од новоизабраног председника очекује да изнесе свој план за Косово. Томислав Николић пак очекује да влада изађе са планом за Косово, и обећава да ће тек уколико она то не учини обелоданити свој предлог за решавање Косовског проблема.

Али, зар после толиких година неодложне, животне потребе да сачинимо планове за све евентуалности, тек сада да их правимо? Јер, за нас Србе с Косова и Метохије, ‘‘план’‘ је, изгледа, што и за оболеле од лепре чекање да се пронађе лек.

Даље, и губавцима и нама заједничка је слобода кретања: и на њихово појављивање поштеђени од проказе негативно су реаговали – њих каменујући као болеснике и носиоце заразне болести, нас шиканирајући јер смо Срби… Њихове су куће палили да би уништили сваки траг да су они у њима живели, а пале их и нама. У Метохији, у селу Дреновац, недавно су изгореле две куће Срба повратника; за све ове године изгорело их је на стотине.

И ми, као лепрозни некада, живимо у малим заједницама, тачно знајући и када ће ко да наиђе – толико је све исто и непромењиво да се, буквално, по кретању неких људи може слободно навити сат.

Губавцима су доносили храну или их је, у неким случајевима (у Грчкој на пример) држава финансирала па су сами могли располагати новцем – опет као ми.

Нама још шаљу помоћ у храни и одећи – зар и њима нису, у њихове колоније?

Живимо, умиремо, патимо се и надамо, исто као они.

Они су чекали лек, ми ‘‘план’‘.

Зато нас је и најновија вест да ће се основати привремена већа по општинама на Косову и Метохији прилично уздрмала. По најавама, састав тих већа биће сличан саставу републичке коалиције. Како тренутно изгледа, при образовању републичког парламента гласови Срба са Косова и Метохије неће одсликавати скупштинску већину јер су код нас највише гласова добили СПС, СНС и ДСС.

Ни наш глас, значи, више не важи!

Уз то, сам назив тих већа најављује да већ за годину могу бити укинута. Још, наиме, нисам чула да нешто ‘‘привремено’‘ може трајати у недоглед.

Другим речима, прво укидамо локалне самоуправе па здравство и просвету. У болницама већ месецима нема лекова, санитетског материјала, пацијент мора све сам да купи – од завоја, инфузије, па тако редом – ако би да се лечи у грачаничкој болници. А у Приштини су већ одштампани уџбеници на српском – по плану и програму ‘‘Републике Косово’‘.

Ако је поменути, договорени ‘‘план’‘ пропао на изборима, какав ли ће бити план нашег новог  Председника? Шта нас, још, чека?

Све се ово неизбежно питамо, пошто ће ‘‘нова’‘ влада ‘‘план без подршке на изборима’‘ наставити да спроводи већ увођењем привремених већа.

Да ли ће ‘‘нови’‘ ‘‘план’‘ бити заиста нови, или ће се само наставити на стари?

Ако се, наиме, настави, бар нама на Косову и Метохији лека нема.

Пита ли се, ико, шта ће се догодити ако се ова наша ‘‘Долина’‘ прошири на друге делове Србије?

Први симптоми се већ одавно јављају, подсећајући нас на оне наше – из шездесетих  и седамдесетих година прошлога века.

Izvor: http://www.srpskilist.net