Почетна / Колумне / Има ли овде Руса?

Има ли овде Руса?

Пише Драгомир Анђелковић

Из неких руских кругова у Србији стижу непримерене изјаве које се односе на наш политички амбијент, а присутни су и гори примери по српске и руске интересе штетног понашања

 

Недавно нам је Александар Конузин, без нужног сагледавања шире слике, поручио да се највећи нововременски узлет српско-руских односа подудара са његовим мандатом (који се опет поклапа са Владом Цветковић-Дачић). Уз то је – поново наглашавајући да је свака српска Влада добар партнер за Русију – изричито похвалио део одлазећег српског естаблишмента, односно истакао велики допринос сарадњи Србије и Русије, наших владајућих структура које воде спољне послове. Колико је поменути став амбасадора Руске Федерације чињенично утемељен и да ли он – као и понашање и неких других значајних руских функционера који су код нас „на привременом боравку“ – доприноси дугорочним интересима њихове (и наравно наше) државе?

СПОЉНОПОЛИТИЧКИ ПОКЕР
ДС је доминирао српском  политичком сценом од 2001. до краја 2003. године. Тада је дошло до убрзаног удаљавања Србије од Русије, а отворено се говорило о евроатлантским интеграцијама као „нашем“ приоритету. Но, руско-српски државни односи поново су почели добро да се развијају после 2004. године. Пошто је ДСС преузео кормило власти, у почетку дискретно, а потом и све енергичније, кренуло се ка реализацији енергетског „пакта“ који Москва сада сматра највећим практичним плодом наше савремене сарадње. На мишиће, упркос жестоким отпорима неких својих коалиционих партнера (сетите се само Динкићеве партије), патриотски део Владе успео је да изгура готово целокупан посао у вези са продајом 51 одсто акција НИС-а руским партнерима, те у недељивом пакету са тим (што је за нас од суштинског економског и стратешког значаја) – договор да ће паневропски гасовод „Јужни ток“ прећи преко Србије. Пошто је у мају 2008, уз свестрану подршку Запада коју је платио асистирањем стварању косовске квазидржаве, све кључне полуге власти поново преузео ДС, он у вези са питањем енергетског партнерства са Русијом више није имао куд.
Од 2008. године до тек окончаних избора, односи између руске и српске државе (што не би требало мешати са искреним пријатељством наших народа) одвијали су се слично као у браку заснованом на голом интересу, али са много позерских елемената за јавност. Било је ту заклињања у „љубав“, хладних калкулација, покушаја варања и варница. Москва је настојала да до краја реализује оно што је договорено у вези са НИС-ом и „Јужним током“, као и да повећа простор за руско пословање у областима нашег, у најширем смислу схваћеног, економског живота, где мисли да је то за руску привреду курентно. У надигравањима и прављењу комбинација имале су удела и разни српски и руски мешетари из корпорација укључених у те послове. У том погледу, можда се најдаље отишло у НИС-у, где је успостављено право братство српске политике и руске енергетске „нове класе“, која, углавном, не зна ни за отаџбину, ни за било шта друго узвишено, а занима је само бескрупулозно извлачење профита. „Жута“ Србија и не крије да ЕУ сматра важнијом од земље коју води, а Русију, да поновим, доживљава као сметњу за интензивирање евроатлантских интеграција Србије. Опет, ДС и партнери нису гадљиви на руски новац, а осетљиви су на могуће реакције српске патриотске (и по правилу русофилске) јавности, па стога играју разне игре са Русима.
Официјелни Београд гледао је да сарађује са Русијом колико год је на разне начине могао да профитира, али ипак да се много не замери западним менторима. Јасно је да није пуштао Русе у секторе од стратешког значаја (који до 2008. године нису већ били отворени). Ипак, да би добио на другој страни оно што му је потребно, понекад се правио да ће са Русима да крене путем стратешког партнерства. Када је 2009. године запело са новим аранжманом са ММФ-ом, одједном је Русију прогласио за један од „стубова“ спољне политике. У посету Србији крајем те године дошао је и тадашњи руски председник Медведев. Играјући „покер“ са Русима, „жути“ су брзо нашли заједнички језик са ММФ-ом. Штавише, мало кретање наше клацкалице ка Истоку, резултирало је убрзаним укидањем виза за ЕУ. Што се Кремља тиче, он је, глумећи да имамо пријатељску идилу, штитећи своје интересе понекад затезао „конопац“, али је строго пазио да не угрози везе са српским званичницима, нити да се на Балкану претерано конфронтира са Вашингтоном и Бриселом.
Москви, да се не заваравамо, Балкан није приоритет, и због њега не жели да улази у веће ризике. Ипак, није да овде не препознаје своје интересе. Циљ јој је (1) да се у нашем региону што боље економско-енергетски позиционира, (2) да одржи културне и унапреди политичке везе за народима са којима Руси имају традиционално добре односе, и, коначно, (3) да отежа даље ширења НАТО-а на Исток. До 2007. године Кремљ је сматрао да није реално да Србија и друге земље региона остану ван Атлантског пакта, али од када је ДСС успео да наметне усвајање одлуке о војној неутралности, Русија је препознала шансу да увлачење Украјине и других екс-совјетских република у НАТО отежава на нашем терену. Украјинским лобистима западне алијансе постало је много теже да грађанима те Русији етнички и историјски блиске земље (колико је нама Црна Гора), објасне да би они требало да подрже оно што Срби, лоцирани знатно западније од њих, одбијају. Зато је Кремљу и те како важно да останемо ван НАТО-а.

ДИПЛОМАТСКА ПАРОДИЈА

[restrictedarea]

Интересе које Русија има у Србији, она би много лакше бранила када би овде имала делотворна средства „меке моћи“. Међутим, нема их, а евроатлантски центри моћи, који овде имају низ медија, НВО и других механизама за наметање својих ставова, преко њих могу када то пожеле да угрозе и руске интересе, а камоли да су битан фактор у нашим политичким надигравањима из којих произлазе владајуће гарнитуре (које често раде шта им у нашој „кући“ моћни странци „свирају“). А српска власт која багателише Србију, која је спремна да се одрекне Косова ради фантомских ЕУ интеграција, када јој евроатлантски центри моћи кажу да то уради, кренуће и у отворени јуриш на руске интересе код нас.  А Москва, као што смо рекли, код нас нема свој друштвено-медијски штит иза којег би заклон могле да нађу бар њене енергетске корпорације. По страну што би он требало да помогне и српску, за Русе важну, борбу против уласка у НАТО, а за очување територијалног интегритета. Уместо да Русија помогне нама, српска патриотска јавност, на основу симпатија које има према њој, волонтерски се бори и за њене интересе који су компатибилни српским.
Све то намерно превиђају и тако доводе и интересе своје државе под знак питања, они Руси који отворено шурују са врхом ДС-а. Најбољи пример је генерални директор НИС-а К. Кравченоко, који је отишао толико далеко да је пред први круг председничких избора заједно са Б. Тадићем, више не шефом државе већ само кандидатом за ту функцију, отворио ново постројење у Рафинерији „Панчево“. Тако је покушао да помогне „српском“ политичару који је више пута Американцима рекао да му је приоритет да уведе Србију у НАТО, а руско просрпско ангажовање на Косову оценио као негативно. Описано, макар посредно, антируско понашање ГАСПРОМ-овог службеника, просто је фрапантно.
Не баш тако далеко као генерални директор НИС-а, али без сумње у неприхватљивом правцу, отишао је и Конузин. Некоректно је истаћи узлет руско-српских односа за мандата Владе коју смо добили 2008. године, када је јасно да је она невољно наставила путем којим је ишла претходна власт. Можда и могу да разумем мотиве оних који желе да изгледа да се постигнути успех десио захваљујући њима, али не може да се сакрије истина да су његови темељи трасирани пре него што је, примера ради, садашњи руски амбасадор стигао у Србију. Он је заслужан што „жути“ режим није више умањио ефекат онога што је раније договорено, али ствари би требало назвати правим именом. Или, ако дипломатска пракса то налаже, о њима амбасадор РФ и не би требало да говори.

НАДА У ПУТИНА
С обзиром на државотворну политику коју води Путин, без обзира на руску намеру да у складу са реалношћу код нас воде дискретну политику, верујем да би Москва ипак нашла начине да буде медијски, НВО и на друге начине много присутнија, када би имала реалну слику о односима на српској политичкој сцени и њиховим могућим геополитичким и другим последицом по руске интересе. Русија нема потребу да се на српском терену понаша агресивно, као што то чине неки западни центри моћи, да би помогла и себи и нама. У околностима када у Срба још гори пламен русофилије, довољно је да непристрано допринесе развоју нашег демократског амбијента, па да руске дугорочне позиције овде постану много сигурније.
Само би једна објективно настројена озбиљна телевизија (што је за Русију права ситница да нам омогући) драстично променила медијску слику, а камоли када би се Москва, макар као Италија или Шпанија (а не САД) активирала у другим медијским, НВО и културним областима. Но, Москви се од њених београдских представника, НАТО-у на радост – чак и када се са Тадићевим поразом појавила пукотина на атлантској структури коју је лако проширити формирањем Владе без ДС-а – шаље неоснована порука да би свака српска власт добро сарађивала са Русијом (ваљда и Чедина), а да је, да ствари буду и горе, ова „жута“, која се љуља, али још није пала, баш „пријатељска“ према Русији.
Такви искази нису кредибилни. Као што су после похвала на рачун дела жутог естаблишмента по сумњом и речи – које су наишле на велико одобравање српске патриотске јавности – „има ли овде Срба“? Да ли су биле искоришћене само као средство притиска на режим, како би био подстакнут да испуни нешто што је обећао, а од чега зависи каријера или неки други интерес појединих овдашњих Руса? Како је могуће – ако постоји добра намера према српском народу – у септембру 2011. с правом прекорити „експертске“ пријатеље ДС-а због равнодушности према судбини КиМ-а, а онда крајем маја 2012. као партнера Русије, макар и посредно, похвалити власт која је издала интересе сопствене земље? Испразна је руска подршка држави Србији, ако њу воде они којима до ње није стало!
Крајње време је да схвате и они Руси који то још нису – само национална Србија може да буде истински пријатељ Русије! Москва има право да се љути на нашу „жуту“ власт, али судећи према понашању њених представника она то из неког разлога не чини. Опет, ако је Кремљ искрено привржен пријатељству српског и руског народа (а мислим да јесте), нема право да прихвати политику српског режима инсталираног од стране НАТО-а, која је срачуната на разарање српске државности. Сада када на основу онога што су Тадић, Стефановић и другови одрадили, окупаторска солдатеска пуца на Србе на северу Косова, став „подржаћемо српску политику у вези са питањем КиМ, каква год да је она и ко год да је води“ – да ми Путин, као и већини Срба, не улива поверење – схватио бих као дизање руку од Србије, односно као резултат глобалног „дила“ где смо ми монета за поткусуривање (уз очекивање Москве да би и „после Косова“ због беса наше јавности Србија остала ван НАТО-а). Овако, верујући у руског председника, скоро да сам сасвим уверен, ради се о последицама довођења Москве у заблуду. Као што је код нас јака анти-Србија, још је и код неких Руса жив Јељцинов дух, па им је стало до истинских интереса руског народа колико и многим „жутим“ првацима до Српства!

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. hvala na ‘pregledu’… Iako nerad onome „sta bi bilo..“ valjalo bi shvatiti, da postoji i ‘stav’ drugih ?! A Balkan i posebno Srbija, kao po ‘navici’ opstaje kao ‘laboratorija’ raznih opita (‘in vivo’ ?!)… Veoma interesantna za posmatranje ?! … Da parafrazirano Vita od „lavljeg srca“ – da neprijatelja treba drzati ‘blize’ nego prijatelje ?!




    0



    0
  2. Od smrti Slobe i prevelike brige Tadića , Čanka , Čede praška , Kandićke, Biserko i ostalih nesrba nas Srba ima sve manje u regionu . Zbog totalne nebrige vlade Srbije o Srbima u Hrvatskoj dolazi do nestajanja našeg naroda iz ove zemlje prvog suseda u kojoj smo živeli vekovima a u Srpskoj Dalmaciji , Lici , Baniji , Kordunu , Slavoniji i pre Hrvata .Točno mladi Srbi se redom u Hrvatskoj izjašnjavaju Hrvatima i ne samo to nego i katolicima , oni koji se još malo bore kažu da ne vjeruju u Boga samo da bi zaštitili sebe i da nebi morali stati na katoličku stranu . Pritisak je strašan od državnih institucija , vrtića , škola , policije preko prijatelja i prijateljica svi vrše pritisak i mladi čovjek jednostavno pukne ili popusti i počinje se sramiti svojih roditelja svojeg imena i prezimena . Pa brže bolje u katoličku crkvu na pokrštavanje a poslije toga od istih tih bivših Srba najveće pljuvanje po svojima kako bi se dodvorili prijateljima tužno i jadno a SRBIJA ŠUTI .Srbi u Hrvatskoj i Krajini žive bez vode , ceste i struje u 21 veku. U bivšoj Republici Srpskoj Krajini u kojoj je rođen svjetski naučnik Srbin sin pravoslavnog paroha, Nikola Tesla koji je struju podario čitavom svetu a zlikovci je zabraniše za njegov narod u Hrvatskoj u 21 veku .Srbi su u Hrvatskoj bili konstitutivni narod i imali su pravo na razdruživanje i proglašenje svoje države baš kao i Hrvati , sve ostalo su laži.Hrvatska je pobjedila u ratu uz pomoć Nemačke ali najviše služeći se Gebelsovom propagandom. A to je ako više puta ponavljate laž ona u svjetu postaje istina i to im je odlično uspelo. Napravili su najgori zločin posle II svetskog rata i genocid nad Srpskim narodom , što su radili pod Pavelićem i u II svetskom ratu. Uništili su Republiku Srpsku Krajinu koja je bila proglašena voljom njezinog naroda koji je bio konstitutivni narod znači imao je pravo da se osamostali baš kao i hrvatski narod. Kod nas u srpskoj politici se o tome uredno šuti i prešućuje misleći se dodvoriti Hrvatskoj i svetu ne mi tako samo padamo još niže i od stvarne žrtve ( protjerivanje 280 000 Srba i oko 150 ooo Jugoslovena od njih oko 80 % Srbi i genocid nad onima koji su ostali zabilježio kamerama UNPROFOR ) mi šutnjom postajemo agresori.Da ne govorimo da je Baranja samo dio Vojvodine koju je Josip Tito Broz oteo od Srbije za svoje Hrvate kao i Međumurje što je oteo Mađarima a Istru i Dalmaciju Italijanima .Deo Srpskog Banata poklonio Rumunjima. Sve nade polažem u Savu Štrpca i njegovo zalaganje za Krajinu. Srpski narod nikada se ne smije pomiriti s činjenicom da Krajina ne postoji. Postojala je na oko 35 % teritorije današnje Hrvatske sve su to bili srpski etnički prostori i mi se za njih moramo boriti makar čekali 900 godina kao Hrvati svoju državu ali kad tad izboriti se moramo i na naš teritorij vratiti naše stanovništvo . Danas Hrvati vode narod od oko 4 miliona stanovnika i rađaju 46.000 beba s tendencijom prema 50.000 .Hrvata se sada rađa samo 7.000 godišnje manje nego što ih umire a Srba oko 35.000 pa dobro razmislite o posljedicama .Dok naš narod s manjinama koji je skoro duplo veći daje tek oko 68.000 od toga 56.400 beba Srba s daljnjom tendencijom pada . Tako da ako ovako nastavimo izjednačit ćemo se s brojem rođenih Hrvata . A to će biti kraj mita o najvećem narodu bivše Jugoslavije . Mesto Srba koji se ne žele rađati preuzet će vitalniji narodi Hrvati ili Albanci .Našem narodu treba velika biološka obnova i jedino tako možemo mirnim putem vratiti sve Srpske krajeve Srpskom narodu. Ali taj narod mora biološki ojačati na oko 10.000.000 srba i tada će procvijetati sada uništena Republika Srpska Krajina, Republika Srpska, Srpska Crna Gora, Kosovo , i stara Južna Srbija ( Makedonija ) Nastavimo li mi Srbi sa nerađanjem neće nam trebati niti Beogradski pašaluk , nego ćemo da živimo u Velikoj Albaniji sa glavnim gradom Beogradom. Europska unija i Amerika centar sotonizma na sve načine želi uništiti srpski narod nesmemo to dozvoliti.Ući u savez sa Rusijom jedini je garant da će srpski narod preživeti. Najbolji Srbin kojeg sada imamo je Dodik drugo su sve nesrbi, petokolonaši i vazali zapada . Srpski se narod treba pokazati zrelim , ljubavlju i potomstvom osigurati našu Republiku Srpsku , Srbiju, Vojvodinu , Srpsku Crnu Goru i staru Srbiju ( Makedonija ) kao trajnu državu Srpskog naroda.Srpski narod mora naučiti lekciju od šiftara “ čije su ovce onoga je i livada “ niskim natalitetom jedincima i sa dvoje dece gubimo teritoriju za teritorijom i to će se nastaviti. U Hrvatskoj delom zbog proterivanja ali puno većim delom zbog izumiranja izgubljen je srpski teritorij i ljudstvo. Nekada su Srbi bili 35 % hrvatske. To piše u hrvatskim novinama Gospodarski list a danas ? Samo hrpa nemoćnih bakica i dekica bez potomstva. Kosovo smo isto tako izgubili kao i Makedoniju. U Crnoj Gori Srbi prizovite se pameti i svaki par minimalno petero dece i nedajte se. Republika Srpska će kao i Kosovo i Hrvatska biti izgubljena baš zbog velike površine a premalog broja Srba. BH federacija na istoj površini godišnje ima oko 25.000 beba a Srpska od 10.000 do 11.000 i sve je jasno da bi zadržali taj teritorij moramo imati minimalno beba kao i druga polovica države. U Vojvodini isto tako Srbi treba da puno više rađaju jer samo ako brojčano ojačaju Srbija može spriječiti secesiju Srpskog Vojvodstva.Ukratko Srbija mora ekonomski ojačati a najveći dio novca izdvajati za poboljšanje nataliteta , osnovati Srpski fond koji će voditi Srpska pravoslavna crkva , tražiti da u njega uplaćuje i naša dijaspora širom sveta .Pokrenuti veliku obnovu u Srbiji se godišnje treba rađati 100 000 beba u Srpskoj minimalno 20 000 . U Hrvatskoj treba tražiti povratak na plan Z-4 od međunarodne zajednice jer inače se Srbi nikad neće moći vratiti u svoje kuće i stanove .Preko crkve treba pomagati Srbe u Krajini naročito Podunavlje , Vukovar , Ilok, Beli Manastir i Osek .A u Dalmaciji na prostoru između Zadra i Šibenika pa prema granici s Bosnom . Kao i Albanci grupirati se i odrediti centar recimo Srbi iz Dalmacije ,Senja ,Zadra , Splita itd . pomalo grupirati u Šibenik .U BH federaciji uložiti sve napore i ojačati Drvar , Grahovo , Glamoč,Bosanski Petrovac i Kupres .Isto tako ojačati Brčko sa što više mladih višečlanih porodica i ne dozvoliti presecanje Srpske na dva dela . Hercegovina izumire a gradimo veliki Bogomolje to je lepo ali treba nam narod , znači još jedan bitan kraj koji treba ojačati . U Srbiji treba ojačati Suboticu , Sentu , Kanjižu itd . i Rašku oblast u užoj Srbiji .Izbjeglice treba naseljavati tamo gdje nam nedostaje stanovništva a ne u mjestima u kojima su Srbi i tako preko 85 % .Uzeti primer Hrvata koji naseljavanjem Janjevaca i Hrvata iz Bosne uspešno menjaju etničku sliku Krajine u korist Hrvata.Ako si rodoljub, Srbin, Srpkinja prihvatite se ljubavi i visokim natalitetom pobjedimo neprijatelje Srbije i Srpskog naroda .




    0



    0
  3. Treba se vratiti Rezoluciji 721 SB UN,pogotovu sad kada je nas covek u vrhu UN.Po toj Rezoluciji je formirana RSK sa svim prerogativima drzave.Cak je uspostavljen i UNPROFOR da je brani do mirnog,politickog ,resenja. Hrvatska je to prekrsila i Bljeskom i Olujom proterala najveci broj ljudi posle II Sv.rata.Hrvatska je tako ratom,uz pomoc Zapada aokruzila svoju teritoriju bez Srba ali je Rezolucija ostala.Jos vazi.Nije ponistena.Bivsi mentori ekonomski slabe a time i politicki.Zato se treba okrenuti zemljama u ekonomskom usponu da politicki pomognu Srbiji kako bi ostvarila sopstvene interese.To vazi i za KosMet.Samo se treba politicki organizovati,okrenuti pravoj strani i ostvariti sopstvene interese. To smo u istoriji vec imali.Bili u beznadeznijoj situaciji pa smo se ouprli goloj sili i ostvarili nase interese.Pogresili smo utoliko sto smo prihvatili Jugoslaviju bez definisanja granica Srbije na liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica.To je dobijno Londonskim sporazumom za ucesce u I ratu ,pa tek onda primati u savez Hrvat3e i Slovence. Danasnja situacija bi bila sasvim drugacija i za Srbiju lagodnija.




    0



    0
    • Interesantno bi bilo da neko objasni čemu služe Rezolucije UN, koliko se one primenjuju, traju i kakve su posledice po zemlje, aktere koji ih se ne pridržavaju.
      Ja bih rekao zavisi na koga-šta se one odnose jer neke zemlje mogu da čine šta hoće nekažnjeno.
      Polse malverzacija UNIMIKA na Kosovu i prikrivanja svega od UN Adminstracije na čelu s Ban Ki Munom sve je jasnije da od Rezolucija koje 100% ne odgovaraju svetskim moćnicima ostaje samo slovo na papiru.




      0



      0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *