Почетна / Други пишу / Игор ИГНАТЧЕНКО: ОСУЂЕНИ НА УНИШТЕЊЕ

Игор ИГНАТЧЕНКО: ОСУЂЕНИ НА УНИШТЕЊЕ

Над Блиским Истоком су се надвили тешки облаци. Недавно је у Триполију, другом по величини граду Либана, дошло до сукоба између сунита, који су на страни „Сиријске слободне армије“ и алавита, који подржавају председника Сирије Башара Асада. До оружаних сукоба је такође дошло и у главном граду Либана, Бејруту. 23.маја на конференцији за штампу руководилац МИП-а РФ Сергеј Лавров је изјавио да сиријски конфликт може да се пребаци на територију суседног Либана.

Северни делови Либана су одавно послали основна маршрута за испоруке оружја сиријским плаћеницима који се боре против законитог председника Сирије. Либанско-сиријску границу користе западне тајне службе и као канал за пребацивање у Сирију и јединица за специјалну намену и плаћеника. Званично – Либан је у сиријској кризи неутралан, али лидер либанске опозиције Саад ал-Харири отворено подржава противнике председника Башара Асада и, по неким изворима, помаже да се сиријским побуњеницима пребацује оружје. Према подацима француског листа Le Figaro постоји добро постављен систем за финансирање тероризма на територији Сирије, са центром у либанском Триполију. Та мрежа, којој новац не може да недостаје, постоји захваљујући „добротворним“ удружењима земаља Персијског залива, конкретно Charity Aid коју контролишу Сафр ал-Хуали из Саудијске Арабије, Валид Табатабај из Кувајта и Катарац Абдел Рахман Нуајми.

Операција уништења Сирије се води из све снаге и већ је прешла у завршну фазу. Према саопштењу телевизијског канала CNN амерички војни инструктори припремају јединице специјалне намене из Јордана и других земаља за освајање владиних зграда и свргавање сиријске владе. Од средине маја у Јордану су почеле војне вежбе „Нестрпљиви лав – 2012“ у којима учествује око 11.000 специјалаца из 19 арапских и европских земаља. Тим маневрима руководи Централна команда за специјалне операције САД. Осим њих, на јорданској територији су делови америчке армије, који су изведени из Ирака, као и плаћеници који су се вратили из Либије, а који су прошли још и посебну обуку под командом јорданских, саудијских и пакистанских инструктора.

Заоштравање ситуације у Сирији и Либану, до кога је дошло од 2011. године, представља део пројекта „Нови Блиски Исток“ који су центри – „мозгови“ САД одавно припремили. Тај пројекат који је предвидео прекрајање граница Блиског и Средњег Истока први пут је детаљно изложен још у време администрације Била Клинтона, у монографији америчких научника Џ.Кемпа и Р.Харкавија „Стратешка географија и Блиски Исток који се мења“ (1997). У Вашингтону су о „перестројки“ Блиског Истока почели да размишљају одмах после догађаја 11.09.2001. Амерички репортер Гарет Портер је саопштио да је три недеље после терористичких напада 11.септембра 2001. тадашњи министар одбране САД Доналд Рамсфелд одредио нову војну стратегију, која је укључивала свргавање Садама Хусеина у Ираку, као и свргавање режима у Сирији, Ирану и четири друге земље Блиског Истока. У вези са тим питањем њега је врло јасно подржао Пол Вулфовиц, који спада у признате неоконзервативце.

У својим оценама Г.Портер се ослонио на извештај који је објавио Даглас Фејт, Рамсфелдов сарадник. У њему је речено да Рамсфелдову иницијативу о прекрајању карте Блиског Истока војним путем подржавају сви представници војног естаблишмента САД. У Фејтовој књизи „Рат и одлучност“ могу да се нађу и одломци из извештаја који је Рамсфелд послао председнику Џорџу Бушу-млађем 30.09.2001, позивајући председникову администрацију да акценат стави на формирање „нових режима“ у читавом низу земаља Арапског Истока.

Докази Фејта се подупиру исказима америчког генерала Веслија Кларка. У књизи „Како да се победи у савременом рату“ Кларк пише да му је пријатељ из Пентагона у септембру 2001. рекао да се у списку земаља-претендената за смену режима, који је припремило његово надлештво, налазе и Ирак, Иран, Сирија, Либан, Либија и Сомалија.Списак земаља које помиње Кларк, и списак земаља из Рамсфелдовог извештаја од 30.09.2001. (које наводи Фејт) се поклапају.

Званично, план пројекта „Велики блиски Исток“ (the Greater Middle East) први пут је објавио председник САД Џорџ Буш–млађи 6.11.2003 год. у Националном фонду за демократију (National Endowment for Demokracy). Према њему окупација Ирака је требало да буде само прва етапа дуготрајне борбе САД за „победу демократије“ на Блиском Истоку. Аутори концепције „Велики Блиски Исток“ су Х.Кисинџер, Д.Рамсфелд, Д.Чејни, К.Рајс, Р.Перл и П.Вулфовиц.

Пред самит „велике осморице“ у Си-ајленду (држава Џорџија) у јуну 2004. Вашингтон је издао радни документ „Партнерство Г-8 и Великог Блиског Истока“. Тада Вашингтон није успео да добије подршку за идеје „демократизације“ Блиског Истока „а-ла Америка“, али се америчка политичка врхушка није одрекла својих планова, те је већ у јулу 2006. државни секретар Кондолиза Рајс поново проговорила о плану за „престројавање“ регије Блиског Истока.

Пројекат „Новог Блиског Истока“, на чију су разраду главни амерички „мозгови“ потрошили неколико година, своди се на хаотизацију региона, те тако и на формирање лука нестабилности од Либана, Палестине, до Сирије, Ирака, земаља Персијског залива, Ирана, па све до граница Авганистана. Осим тога, англосаксонска војна „путна карта“, изгледа да захвата и сву постсовјетску Централну Азију, преко које нестабилни Блиски Исток треба да се споји са још нестабилнијим Авганистаном и Пакистаном.

Релативно мало позната карта Блиског Истока, Авганистана и Пакистана почела је да кружи у владиним и војним круговима Америке још од средине 2006.године. Њу је направио потпуковник Ралф Петерс који је радио у Националној војној академији САД. Последња дужност потпуковника Петерса је – сарадник у канцеларији заменика Начелника штаба за извиђање у Департману одбране САД. Он је један од најпознатијих пентагонских аутора за питања стратегије. Карту „Новог Блиског Истока“ он је објавио у јуну 2006, са својим коментарима, у журналу Оружаних снага САД Armed Forces Journal, односно уочи гласних изјава Кондолизе Рајс. Чланак је носио назив „Крваве границе. Како да Блиски Исток изгледа боље“. Та карта је постала база Петерсове књиге „Никада не прекидајте битку“, која је објављена у јулу 2006.године. Како су саопштавали амерички масмедији „четири претходне Петерсове књиге су биле врло популарне у влади и америчким војним круговима“.

Према Петерсовим плановима требало је да се у корист „Слободног Курдистана“ и сунитског Ирака одузме део територије од Сирије, а приморске територије Сирије да се дају Либану. Требало би да Сирија као држава престане да постоји.

Као алтернатива Петерсовој карти постоји једна друга карта коју је направио амерички професор Мајкл Деви, сарадник Пентагона, који ради на француском универзитету „Франсуа Рабле“. У раду „Реконструкција Блиског Истока“ Деви је указао на „осу зла“ која је у САД званично призната, а на којој су Судан, Ирак и Сирија. И на карти Мајкла Девија се види да Сирија као држава у њеним данашњим границама не постоји: на обалама Сирије формирана је мала држава алавита, а Сирија је са ирачким сунитима стопљена у једну „нову целину“. Као резултат ликвидирања Сирије као суверене државе Голанска висораван ће, по Девијевом мишљењу, припасти Израелу. Осим тога, на територији данашњег Јордана ће, због одбијања Израела да одустане од Источног Јерусалима, бити формирана Палестинска држава. Што се тиче Либана, он ће бити подељен на две државе – на државу шиита и државу маронита.

У америчком журналу Vanity Fair може да се види још једна карта поделе Блиског и Средњег Истока. Заједничка позиција четири експерта које је журнал анкетирао: дипломате Дениса Роса, који је на служби на Блиском Истоку, историчара Дејвида Фромкина и политиколога Кенета Полака и Даниела Бајмана се свела на следеће: прво – обавезна подела Саудијске Арабије и Ирака. Друго – подела Египта на две државе: на градски регион у делти Нила и на западну – племенску област. Треће – укључење Кувајта и Катара у Уједињене Арапске Емирате како би се на тој територији формирала нова либерална држава. Најзад, четврто – област Леванта у Источном делу Средоземља би постала денационална зона.

Арапски канали из земаља Персијског залива, који су према Сирији непријатељски настројени, праве своју карту „Сирије после Асада“. На тој карти је раздвојена и Сирија: на северу је већ формирана држава Курда, на југу – држава Друза, а у центру земље је сунитска држава. Осим тога, приликом обилажења штабова радикалних групација које су позивале на нову револуцију у Египту, откривене су и нове, „преправљене“ карте Блиског Истока, које су затим Al-Ahram и остали египатски масмедији прештампавали.

Значај Сирије у плановима САД је огроман. Од 20 земаља регије Средоземља само три нису у НАТО-у и нису програмима „партнерства“ везани за алијансу. То су Либија, Либан и Сирија. Либија је већ пала под ударима НАТО-а, на реду су Сирија и Либан. Није тек тако Роберт Гејтс, док је био министар одбране САД, изјављивао да на Блиском Истоку постоје три репресивна режима: Либија, Сирија и Ирак. У зборнику докумената који је, под називом „Сценарији за даље продоре САД. Званични документи Пентагона.“ објавио Стивен Елиот, међу вероватним циљевима за амерички даљи продор између осталих помињу се и Сирија и Иран.

И тако, НАТО и његови арапски савезници су Сирију већ осудили на разбијање. „Арапско пролеће“ је дало нови импулс америчким плановима прекрајања граница на Блиском Истоку и вођења политике „организованог хаоса“, који је осмишљен у америчком Институту Санта-Фе. Претпоставља се да ће пад Сирије ослабити Иран и да ће одвући пажњу осталог света од репресија Саудијске Арабије у Бахреину (обе земље су врло битни савезници САД у свом региону). Симптоматично је да се већ разговара о гутању Бахреина од стране Саудијске Арабије и исељавању свих шиита са те мале острвске државе. Управо је то питање било главно на последњем заседању земаља-чланица Савета за сарадњу арапских држава Персијског залива. А у овом тренутку се од стране саудијске војске наставља окупација Бахреина – већ је година дана како је та војска на територији Бахреина и, по свој прилици, нема намеру да се одатле склони.

Извор: „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Један коментар

  1. NIje potrebna nikakva mudrost da bi se zaključilo da je scenario gotov i da je sada na redu realizacija. Već sam komentarisao da je sudbina Sirije u rukama ruskog oružja. Ukoliko Majka Rusija može sebi da dozvoli, da je jenki logistika i njen sunitski pešadijski šljam isteraju sa Mediterana, biće potvrđene sve teorije dežurnih „nevernih Toma“, da je Rusija prosto nesposobna da dugoročno razmišlja i odlučuje. Da je neophodno da bude oružano napadnuta, da bi se osvestila, probudila iz medveđeg sna i reagovala. Prosto ne želim da verujem da je taj debilni mentalni sindrom još uvek preovlađujući u mozgovima onih Rusa koji se pitaju. Siguran sam da sve ove scenarije „Zbornaja Komanda“ detaljno proučava i sprema odlučan odgovor. I dalje tvrdim da jenki koljači neće direktno krenuti u napad, već će za to da angažuju islamski ološ, oličen u saudijskoj arabiji, kataru i svojim marionetama u iraku i libanu. Turska će se u prvo vreme držati malo sa strane, iščekujući šta će Rusija da preduzme na invazionu oružanu provokaciju. Ako Rusi „podviju rep“, dotrčaće kao „keruša u teranju“ da zgrabe svoj deo „slave“ i naplate to jenkiju. Ali ako Rusija rasturi provokatore, ako treba i nuklearnim oružjem po sedištima tih jenkijevih uvlakača, turska će zatvoriti svoj vazdušni prostor, kao i granicu i proglasiće se neutralnom. Oni nisu budale da krvare za jenkija. Dakle, da zaključim… Sudbina alavita i Sirije je u rukama ruskog oružja i odlučnosti Rusije da ne dozvoli kokošarima da nasrću na njene interesne sfere. Mislim da će Predsednik Putin biti nepokolebljiv i neće dozvoliti da se to desi.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *