Почетна / Друштво / Хроника најављеног школоубиства

Хроника најављеног школоубиства

Пише Владимир Димитријевић

Какви су резултати стратегије развоја српског образовања?

 

Претходна Влада Србије, која се крила иза фирме „За европску Србију“, и у области образовања оставила је свој пужевски траг (и што се тиче брзине, и што се тиче врсте отиска). Једино што је урађено јесте стратегија развоја образовног система, која је стављена на јавну расправу, док је накарадни Закон о основама система образовања и васпитања само делимично измењен, на захтев Синдиката, који је протестовао због разарања школске дисциплине кроз енормно повећање дозвољеног броја неоправданих часова (с тим што је сада у припреми нови, који ће, између осталог, понудити да ђаци не морају да иду у школу, него да се образују код куће) Ништа није учињено на рационализацији мреже школа, на озбиљном уређењу надзорничких служби, на реформи гимназија (о којој се само прича). Иако је број високообразованих запослених у Србији (преко 60 одсто) највећи у школству, њихове плате су убедљиво најниже, а уместо да се схвати као инвестиција у будућност, образовање се и даље доживљава као пуки трошак. Док је просечни ниво издвајања за образовање из бруто друштвеног прихода у Европској унији 5, 97 одсто (у Белгији 6,40 одсто, у Француској 5,98 одсто, у Немачкој 5,26 одсто), код нас је то свега 3,1 одсто, при чему 95 одсто иде за плате, а за унапређење система школства пет одсто.

[restrictedarea]

ГЛАС ВАПИЈУЋИХ
Пошто је економска криза још пре четири године жестоко уздрмала Србију, Унија синдиката просветних радника Србије нудила је 2008. године конкретан и реалан план за смањење непотребних трошкова у образовном сектору, кроз доношење одлуке о забрани непотребних партијских запошљавања, рационализацију мреже школа, смањивање броја запослених у Министарству образовања итд. Од државе је тражено да смањи број запослених у државној администрацији, као и министара, помоћника државних секретара и саветника, укидање огромног броја непотребних агенција, већи обухват пореских обвезника, укидање плаћања чланова управих одбора, да би се школству обезбедила потребна средства за развој итд. Ништа од тога није усвојено: ишло се само на замрзавање плата просветних радника, што је изазивало штрајкове и незадовољства.
Унија синдиката просветних радника Србије је истицала општепознату чињеницу да ниједна земља која је била у економској кризи из исте није изашла без већих издвајања за образовање, науку и технолошки развој. Позивајући се на Пола Кругера, Џозефа Штиглица и друге економске стручњаке, УСПРС је истакла да модел штедње који државама намеће ММФ не значи ништа друго него заустављање развоја земље, претворене у робињу, која мора само да враћа своје дугове, а о будућности не сме ни да мисли. Но, делатници нашег Министарства просвете нису обраћали пажњу на ова упозорења. Они су били само, и једино, послушници својих господара из „Светске банке“, који су 2009. најавили масовна отпуштања у нашем школству и повећање броја ученика у одељењима, упркос педагошкој норми, на изнад 30.

ЦИРКУС ЗВАНИ „ЗАВРШНИ ИСПИТ“
Врхунац мурдарлука маскираног у причу о реформи зове се завршни испит за ученике основних школа. Најављен као крајња провера ученичких постигнућа, заснованих на строго одређеним стандардима, где тестове чува полиција, а прегледају их просветни радници под надзором супервизора и директора (које, са своје стране, надзире Министарство преко разних завода за контролу квалитета), ове, 2012. године, испит је постао лакрдија где је ученицима дозвољено да ћирилични тест попуњавају латиничним словима (иако је у питању кршење уставног одређења о званичном писму), али и да им као тачан буде признат одговор у којем су лична имена писана малим словом (типа: „Аутор ‘горског вијенца’ је петар петровић његош“; правописна правила би требало поштовати само у одговорима која се тичу правописа, сматрају креатори завршног испита). Врхунац цинизма је одлука Министарства просвете да се, напречац, неколико дана пред испит, усвоји препорука повереника за информације од јавног значаја Родољуба Шабића по коме резултати предстојећег завршног испита за осмаке неће моћи да се објављују на сајту школе, улазним вратима или огласној табли, као што је уобичајено од када постоји пријемни испит за средњу школу, односно, однедавно, завршни испит за основну школу. Свака школа мораће да обезбеди посебну просторију за то, а само деца и родитељи или старатељи имаће право увида. Разлог? Заштита Права на приватност у земљи, у којој према подацима Саше Јанковића тајне службе прислушкују сасвим „транспарентно“ преко 200.000 људи. Какав цинизам! Уосталом, то је сасвим супротно одредбама Приручника за спровођење завршног испита на крају основног васпитања и образовања, који је, ове, 2012, потписао министар просвете Жарко Обрадовић, и где јасно стоји, на стр. 27:
„Привремени резултати завршног испита објављују се на огласној табли школе до осам часова на дан предвиђен календаром испитних активности“. У приручнику за школско оцењивање, које је издао Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања при Министарству просвете, јасно стоји да је начело јавности оцене једно од кључних начела, и да, између осталог, има мотивациону улогу у раду с ђацима. Очито, некоме је, под изговором заштите приватности, циљ демотивација ученика, у складу са сорошевском доктрином претварања школа Србије у америчке јавне школе за заглупљивање (на челу тог процеса је права газдарица Министарства просвете, сорошоидна Тинде Ковач Церовић, помоћница Гаше Кнежевића и наредбодавка Жарку Обрадовићу): јер, у америчким школама оцене нису јавне, да се не би повредило „самопоштовање ђака“ (који на исходу „образовног процеса“ често не знају да читају и пишу, али су пуни „самопоштовања“). Против најновијих „завршноиспитних“ накарадности огласили су се активни професори српског језика, као и Унија синдиката просветних радника Србије; али, тешко је глувом испричати причу. Нарочито ако је самом себи ставио восак у уши.
И тако даље, и томе слично. А исходи? Већ се знају: Хитлер је својим гаулајтерима за окупиране руске територије рекао да мали Руси не смеју да знају да рачунају преко 500, ни да уче историју, а да њихове школе морају да буду претворене у играонице и забавишта. Још један корак ка том циљу у Србији постигнут је у јуну ове, 2012. године.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *