Почетна / Култура / „Хенри VI“ у Народном позоришту: Шекспир на путу без алтернативе

„Хенри VI“ у Народном позоришту: Шекспир на путу без алтернативе

Пише Рашко В. Јовановић

Енглези су позориштима из балканске чекаонице за Европу (Београд, Битољ и Тирана) великодушно доделили да изведу трилогију „Хенри VI“, почетничко, слабије и мање познато дело Вилијема Шекспира, а Народно позориште је представу одиграло поштујући правила „жуте естетике“

 

У копродукцији Народног позоришта у Београду, Фонда „Лаза Костић“ и „Глоб театра“, Лондон, видели смо једно досад на нашој позорници неприказивано Шекспирово дело – први део трилогије „Хенри VI“. Вилијем Шекспир написао је ову историјску драму на почетку свога стварања. Драма, која има пет чинова, настала је 1590. године и већ следеће године Шекспир ће написати друга два петочина комада са истим насловом, те тако довршити трилогију.

МНОГО ИСТОРИЈЕ, МАЛО УМЕТНОСТИ

[restrictedarea]

Народно позориште у Београду припремило је и приказало „Хенрија VI“ – први део, у преводу Зорана Пауновића, а у адаптацији и режији Никите Миливојевића. У том, првом делу Шекспир слика борбе између Енглеза и Француза на тлу Француске током Стогодишњега рата у XV веку, али и сукоб између енглеских великаша у борби за превласт у самој Енглеској. Французи преузимају иницијативу и почињу да ослобађају поједине области своје земље које су освојили Енглези и постижу значајне успехе, нарочито после појаве Јованке Орлеанке. Кад је она 1431. године погубљена, Енглези ће поново освојити неке делове француске територије, те ће се Хенри VI крунисати у Паризу. Све то приказује Шекспир са жељом да укаже својим савременицима на праве узроке који су слабили енглеску војну моћ – пре свега на несугласице и сукобе великаша око власти. Насупрот томе, у драми се нигде не признаје храброст Француза, па чак и Јованка Орлеанка није представљена као  узвишена и храбра жена, већ као вештица која се продала злим дусима.
Када је на престо ступио Хенри VI, кога су красиле особине свеца, али не и способности државника, међу појединим угледницима пробудиле су се амбиције за освајање власти, те се Ричард Плантаџенет активира против краља и почиње да окупља присталице у покрет „Белих ружа“, док су приврженици Хенрија VI као своју значку имали црвену ружу. Дошло је и до међусобних борби у којима је  било много жртава. У основи племенит и честит,  Хенри VI настојао је да смирује сукобе, али је у томе ретко успевао.
Иако се првом делу „Хенрија VI“ с правом не придају неке веће књижевне вредности, мора се рећи да је Шекспиру већ у овој драми пошло за руком да о бројним историјским догађајима умешно користи различите писане и друге изворе, али и да им не робује. Он ће се према њима односити слободно, мењајући редослед догађаја и понекад пласирајући и историјске нетачности уколико је то одговарало његовој уметничкој концепцији, иначе већ тада заснованој на одређеним драматуршким принципима. Наиме, он из мноштва  догађаја значајних за енглеску историју у првој половини XIV века издваја и формира два основна драматуршка тока – први који представља борбе у освајачком походу на Француску и други који приказује догађања у Енглеској у којима доминирају трвења међу великашима у сукобима око престола, али и социјалне побуне. Када је настао, први део драме „Хенри  VI“ стекао је велику популарност и 1592. године у Лондону приказан је петнаестак пута. Сценску ренесансу у Енглеској читава трилогија доживеће тек 1963. године, када ју је на сцену поставио Питер Брук под називом „Ратови ружа“. На српским сценама ниједан од делова трилогије није извођен. Једино је румунско Позориште из Темишвара први део „Хенрија VI“ приказало приликом гостовања у Новом Саду 1976. године.

МИНИМУМ АКТЕРА НА СЦЕНИ
Никита Миливојевић, у сарадњи са драматургом Иваном Димић, адаптирајући опсежан текст петочине Шекспирове драме радикално га је скратио. Одабравши кључне тренутке, вешто је преплитао два основна драматуршка тока – борбе у Француској и збивања испуњена сукобима око власти у Енглеској. Редукујући текст одбацивањем низа епизода смањио је и број актера на сцени. Уместо тумача око неких  четрдесетак улога, на позорници се појавило само дванаест глумаца, од којих су поједини играли и по неколико  улога, чиме је перцепција гледалаца била отежана.
Редитељ Миливојевић је читаву радњу концентрисао око великог округлога стола са дванаест столица – у оквиру изврсног сценографског решења Бориса Максимовића. Глумци играју око стола и на њему, а понекад и испод њега, да би демонтирани делови тог истог стола послужили као заштитни грудобрани у сценама војних сукоба. Несумњиво да је овакво редитељско решење, поред скраћења текста, омогућило бржи ток извођења, те је представа са паузом потрајала мање од два часа. Ипак, сматрамо да би било боље да је скраћивање текста било мање радикално, као и да је било више глумаца на сцени како би се избегло да појединци играју две или три улоге. Поставка сценског покрета Амалије Бенет, уметнице из Грчке, местимично, нарочито у групним сценама, додиривала се са кореографијом. Костимографска решења Марине Меденице одавала су пуну стилску аутентичност.
Глумци, сви одреда, дисциплиновано и прецизно обављали су своје сценске задатке, они су се сводили на оживљавање ликова који немају психолошку сложеност и неку особиту дубину, већ само прокламују родољубље или јунаштво, повремено испољавајући војничку лукавост и храброст, похлепу и властољубље, државничко притворство и препреденост. Хаџи Ненад Маричић успешно је наступио у насловној улози: у изразу је наглашавао недужност, па каткад чак и извесну отуђеност од онога што се дешава или пак од онога у чему је приморан да суделује. Јелена Ђулвезан тек делимично је успевала да изрази непопустљивост и мржњу, пркос и презир Јоване од Орлеана према енглеским тлачитељима.

ОДУШЕВЉЕЊЕ ПРОСЕКОМ
Требало је да Енглези приреде у лондонском „Глобу“ ревију представа Шекспирових дела у извођењу страних позоришта, па да, напокон, после десет година, видимо у Народном позоришту једно дело великог драматичара, чија су комади некад знатно чешће били на репертоару. Јесте да су Енглези позориштима из балканске чекаонице за Европу (Београд, Битољ и Тирана) великодушно доделили да изведу трилогију „Хенри VI“, почетничко, слабије и мање познато дело свога великана, али, како смо видели, ту понуду наше Народно позориште са одушевљењем је прихватило.
Музику за представу приредио је Бора Дугић, користећи наше народне мотиве. Иако су представом спроведена правила „жуте естетике“, која такође прописују да је Европа без алтернативе, ипак су тако пласирани и неки наши тонови. Ваљда зато је београдској премијери присуствовао и доскорашњи наш председник Републике Борис Тадић, који после изборнога пораза покушава пошто-пото да састави нову-стару владу. А да уметнички успех није изостао, поред критика у британској штампи потврђује и  вест да је „Хенрија VI“ Јован Ћирилов већ одабрао за овогодишњи „Битеф“.
На крају о једној правописној некоректности. У програму Народног позоришта, не знамо зашто, име Шекспирово написано је – Вилијам. Најновији „Правопис српскога језика“ („Матица српска“, 2010) прописује да ваља писати Вилијем, али допушта и традиционално Виљем, а Вилијам и не наводи. Чудно је да се нико из „Издавачке делатности Народног позоришта“ није побринуо да се име великог енглеског драматичара исправно напише и штампа.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *